„Ne znam kada je i zašto 'angažovano' postalo pogrdan epitet“

Nevena Glibetić Nensi

Nevena Glibetić Nensi

Zanimanje: Prevoditeljka i muzičarka

Mesto stanovanja: Beograd

Biografija:

Nevena Glibetić Nensi je rođena u Užicu. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na smeru Francuski jezik i književnost. Bavi se muzikom i prevođenjem. Na srpski jezik je, između ostalog, prevela strip-adaptacije: „Mali Princ“, „U kažnjeničkoj koloniji“, „Poslednji dan na smrt osuđenog“, kao i fenomenalnu trilogiju „Zigfrid“ – sve u izdanju Veselog četvrtka. Godine 2003. bila je gošća na Marčelovom albumu „De facto“, i nakon toga je postala stalna članica benda, te je možete čuti na svakoj sledećoj ploči. Na albumu „Treća strana medalje“ („Bonus strana medalje“) nalazi se njena pesma „Jedra“, a ovih dana na koncertima možete čuti i pesmu „Vrištim“, koja će se uskoro pojaviti kao singl. Zajedno sa Marčelom, radila je muziku za predstavu „Doktor Nušić“ Kokana Mladenovića.

1. Kada si poslednji put bila u pozorištu?

Krajem decembra prošle godine, gledala sam „Osamu – kasabu u Njujorku“ u Zvezdara teatru. Sjajna predstava.

2. Koju predstavu preporučuješ od onih koje si pogledala u poslednje vreme?

Premda to nisu predstave koje sam pogledala nedavno, one koje su meni veoma važne –  jer tako hrabro i na sav glas govore o veoma bitnim temama da sam ih gledala nekoliko puta, i zato ih toplo preporučujem svima –  svakako su „Jami distrikt“ i „Pad“ u režiji Kokana Mladenovića i „Beton Mahala“ Rifata Rifatovića i Baneta Trifunovića.

3. Koliko često i sa kim najčešće ideš u pozorište?

Ne bih mogla da izvedem baš neki tačan prosek: nekada to može biti i nekoliko puta mesečno, a nekada po nekoliko meseci ne uspem da pogledam nijednu predstavu. Glavni razlog za to jeste nedostatak vremena, ali nipošto nije i jedini. Odlazak u pozorište za mene nije nekakva usiljena praksa, inercija. Naprotiv, veoma brižljivo biram šta ću pogledati. Najčešće s najmilijima, mada neretko i sama odem u pozorište. Gledanje predstave za mene je intimno i snažno iskustvo, koje ne deliš tek s bilo kim.

4. Ko su ti omiljeni glumci/glumice i reditelji/rediteljke?

Minja Bogavac, Kokan Mladenović i Andraš Urban, jer su hrabri i odvažni majstori svog zanata.

5. Prema tvom mišljenju, koja je društvena uloga pozorišta u današnjem društvu?

Rekla bih da teatar danas baš i ne igra najsjajnije ulogu koja mu i te kako pripada. Što se mene tiče, pozorište ne bi trebalo da bude puki eskapizam u zabavu i udobnu iluziju. Pozorište mora biti ogledalo društva i vremena u kome živimo, mora postavljati bitna pitanja, upozoravati na sve iščašenosti i pozivati na dijalog, na ozbiljno i duboko preispitivanje. Ne znam kada je i zašto „angažovano“ postalo pogrdan epitet.

6. Zajedno sa Marčelom, radila si muziku za predstavu „Doktor Nušić“ Kokana Mladenovića. Kako je izgledao rad na predstavi?

Ta „stavka“ stoji baš visoko u mom CV-ju. Velika je čast bila i Marku i meni što je Kokan baš nas pozvao da napravimo tih šest songova, bezrezervno verujući da ćemo biti na visini zadatka. Premda nijedno od nas dvoje nije pozorišni radnik, sam proces rada na pesmama zapravo je i sam bio „pesma“: uz vrlo jasne rediteljske instrukcije i sjajnu muziku Irene Popović, imali smo svu slobodu da izrazimo svoju kreativnost, a da se osećamo i udobno na terenu koji, strogo gledano, nije naš. U veoma kratkom vremenskom roku, doduše, i usred snimanja našeg albuma „Napet šou“, uz Kokanovo svesrdno bodrenje pod geslom „omladinci, možete vi to“ – stvarno smo to i mogli, i pride prilično uživali. Bili smo toliko ponosni na učinak i počastvovani učestvovanjem da smo dva songa i uvrstili na spomenuti album.

7. Ukoliko bi ponovo radila muziku za neku predstavu, da možeš da biraš, koja bi to predstava bila?

Prema svetu teatra gajim isuviše veliko poštovanje da bih baš s nekakvim punim pravom i pouzdanjem „bezecovala“ konkretno delo. No, ukoliko se prilika ukaže, rado ću se odazvati pozivu.

8. Budući da se, pored muzike, kao diplomirana filološkinja, baviš i prevođenjem sa francuskog, koje bi delo – bilo da je drama, roman, strip – želela da prevedeš?

Premda je već odavno preveden na naš jezik, to je nesumnjivo grafički roman „Persepolis“ maestralne Marđan Satrapi. Snažna priča o odrastanju pod represivnim režimom, o pripadanju i nepripadanju.

9. Osim na novom albumu „Nojeva varka“, koji spremaš sa Marčelom i ekipom, radiš i na prvom solo albumu. Na koncertima smo već imali prilike da čujemo sjajnu pesmu „Vrištim“. Kojim temama se baviš na albumu, i kada ga možemo očekivati?

Ne bih ja to baš nazvala intenzivnim radom na albumu. Pre bih rekla sporo, studiozno i bez opterećenosti rokovima: kad bude, bude. Ali, da: pesma „Vrištim“ jeste moja solo pesma, svakako ljubavna, mada volim da kažem kako su to zapravo stihovi o odsustvu razgovora, o potrebi da se vrisne ono što se inače ćuti, a ćuti se jer se ne ume izreći mirno i na vreme. Ta pesma ima čudan život, reklo bi se naopak – već neko vreme je sviramo na koncertima i publici se dopada, a nikako da je zvanično objavim. Ali obećavam da ću uskoro to ispraviti, veoma uskoro. Što se pak tiče „Nojeve varke“, koja je zajedničko delo nas kao benda, ona ima zamišljeni tempo rada i rok, makar okvirno. „Udahni“, naš prvi singl, upravo je objavljen – i dok uveliko radimo na ostalim pesmama, publika već može jasno da oseti kuda smo ovoga puta krenuli.

Nevenu u HuPikon upisala Emina Ignjatović

Foto: Ana Danilović