Uroš Mladenović: "Preporučujem mladima da preuzmu odgovornost"

Uroš Mladenović rođen je 1987. godine u Praćinu. Nakon završene gimnazije u rodnom gradu, upisao je Akademiju umetnosti u Novom Sadu, gde danas živi i radi. Iako se oprobao u brojnim ulogama u pozorištu, na filmu i u serijama, predstavom „Stvar izbora ili zašto slušam Marčela“, koja je nastala kao njegov master rad pre dve godine i koja je do sada imala 24 izvođenja na scenama širom Srbije, posebno je skrenuo pažnju javnosti i pobrao brojne simpatije pozorišne publike. Trenutno igra u nekoliko predstva, vodi Teleport teatar koji je baziran na radu sa mladima i bavi se raznim aktivnostima koje doprinose unapređenju pozorišne umetnosti.

Odakle ideja za predstavu „Stvar izbora ili zašto slušam Marčela“?

Predstava je nastala na Akademiji umetnosti kao završni ispit u okviru mojih master studija. Zvala se „Bekstvo“ i tekst predstave napisan je po motivima Marčelove pesme. Završila je u obliku monodrame. Nakon nanizanih desetak igranja želili smo da proširimo stvar i da nas mladi mnogo bolje i jasnije čuju. Naglasili smo da je tema stvar izbora, odnosno da je odabir zanimanja nešto što je od izuzetnog značaja i onda smo stvorili novi tekst uz ugledanje na nekoliko Marčelovih stihova, pa smo tada uveli i muzičkog izvođača na sceni.

Zašto si izabrao da to bude baš Marčelo?

Jedan deo u predstavi govori upravo o tome. Kada sam počeo da radim u Paraćinu, koji je moj rodni grad, video sam da tamo stvara jedan mladi pisac o kome itakako ima šta da se kaže. Shvatio sam to kao svoju odgovornost i nešto što definitivno treba da uradim, a ne da okrenem glavu i u tišini čekam da neko drugi dovrši taj posao. Jednom rečju - lokalpatriotizam. Nema dublje filozofije.

Kakav je bio Marčelov ustisak o predstavi?

Imao je veliku tremu. Prvo je razmišljao da li da dođe sa celim bendom, pa je na kraju odlučio da ipak sam dođe jer nije znao šta ga čeka. Oduševio se predstavom. Od tada smo počeli da se družimo. S vremena na vreme se javi, prati predstavu.

Jedan deo predstave bavi se fenomenom odliva mozgova. Kakav je tvoj stav o tome i da li si nekada pomišljao o odlasku iz zemlje?

Mislim da je to tema sa kojom se svaki mladi čovek budi i koja nas prati koja god da je finalna odluka. Verujem da niko od nas nema konkretno rešenje da li će nekada raditi nešto van granica pa se vratiti, ali veoma je važno da se priča o toj temi. Mladi kojima vršnjaci odlaze, kojima rođaci odlaze, treba nekako da se nose sa tim osećanjem. Bitno je da se konačno prizna da ta tema postoji i da se o njoj razgovara i u pozorištu i van nje.

Izbor zanimanja je nešto o čemu se, takođe, govori u predstavi i postoji poseban deo nakon predstave kada razgovoraš  sa mladima upravo na ovu temu. Koja je tvoja poruka mladima? 

Neki moj stav je da su mladi danas mnogo bolji i pametniji nego što je to ranije bio slučaj. Možda čak i veseliji. Prate razvoj tehnologije i brže savladaju neke stvari nego mi. Apsolutno podržavam mlade. Mnogo je važno da se o toj temi govori upravo zbog toga što se o njoj ne priča dovoljno sa roditeljima, nastavnicima, pedagozima i psiholozima. Mladima mnogo brzo dođe taj izbor i veliki je pritisak na njima, a odluka je veoma važna. Kada pogledamo danas ko nosi društvo i ko zaista zna posao koji radi, dolazimo do toga da oni koji vole svoj posao u stvari znaju posao koji rade. Tako da u stvari izbor treba da bude promišljen, ali i emotivan, odnosno da odluka bude doneta i iz srca i iz glave. Naravno, to iziskuje vreme.

Kako ocenjuješ domaću kulturnu scenu?

Nije sjajno, slažem se sa tim, ali mislim da smo i mi ambivalentni. Fali ideja, a fali i doza hrabrosti. Rekao bih da su umetnici pomalo razmaženi. Poprilično čekamo da nam se neke stvari dese i oslanjamo se na institucionalna pozorišta. Ne kažem da svi odjednom treba da budu organizatori i producenti, ali smatram da dobra ideja i upornost nađe neki put. Tako je nastao i Teleport teatar i evo nakon dve i po godine  rada mogu da kažem da dobra ideja može da napravi nešto.

Kako je zapravo nastao Teleport teatar i odakle takav naziv?

Teleport teatar se u jednom trenutku samoosnovao. Napravljen je kao škola glume u Paraćinu i Ćupriji gde sam pozvan da radim sa mladima. Onda je sve krenulo da se širi. Kako smo pravili predstave u kojima igraju mladi, počeli smo da pravimo predstave koje se obraćaju mladima. U tome smo se specijalizovali. Radimo radionice sa psiholozima i sa pedagozima, razvijamo i neke druge grane umetosti i kreativnosti.  Nazvali smo ga Teleport zato što nema nema svoje fiksno mesto već pokušava da ide na mesta gde nema pozorišta. Danas radimo u Paraćinu, Ćupriji i Novom Sadu.

Šta je to na čemu trenutno radite?

Sada sa mladima u Novom Sadu radimo predstavu na temu alkoholizma. Biće dovršena sredinom aprila. Igraće je 16 studenata koji nisu glumci, ali žele da naprave jednu edukativu predstavu kojom će kasnije obučavati druge mlade o ovom problemu. U Paraćinu radimo dve predstave sa omladincima. Pokušavamo da nađemo i neku novu temu za mlade kao što smo imali „Stvar izbora“ koja bi imala tako dobar prijem.

Kao neko ko ima iskustva i u producentskom poslu, da li planiraš više da ideš u tom smeru ili ti je gluma prioritet? Gde sebe više vidiš?

Sebe vidim kao glumca i dramskog pedagoga koji će i dalje da radi sa mladima. Stvar produkcije je stvar ekonomske pismenosti koja se u međuvremenu desila da ne bih morao stalno da tražim pomoć iz tih oblasti. Dakle, to sam savladao kako bih mogao da funkcionišem u ovom birokratskom sistemu. To je dosta važno za umetnika. Dramska pedagogija i gluma ne isključuju jedno drugo. Naprotiv. Smatram da je čovek bogatiji. Dok radim sa mladima mogu da se ostvarim i na profesionalnim poljima i trudim se da im sve ono što naučim odmah i prenesem. Tako da sebe zapravo vidim kao taj kanal kroz koji mladi mogu da dobijiu informaciju.

Često se čuju kritike na račun mladih kako su priljubljeni uz telefone, tablete i slične uređaje. Kao neko ko dosta radi sa mladima kakav je tvoj stav o tome i koja bi bila tvoja poruka?

Nikada ne znamo zapravo šta oni gledaju na tabletu. Možda, na primer, gledaju neku predstavu iz Japana. To su njihove mogućnosti koje mogu da iskoriste i to im i preporučujem - da iskoriste vrline interneta i slobodno preuzmu odgovornost u društvu koje im tu odgovornost ne daje na vreme.