Vojislav Arsić: „Želim da publiku posle moje predstave boli glava"

Vojislav Arsić je osnivač Centra E8 i reditelj Reflektor teatra. Veruje u neformalno obrazovanje jer iz svog iskustva zna koliko to vredi. Radi kao trener u više oblasti, a najviše uživa u upotrebi drame u edukaciji. Jedan je od stvaralaca programa „Budi muško”, u kojem mladići promovišu rodnu ravnopravnost i nenasilje i stvaraju jednu novu sliku „balkanskog muškarca”.

Reci nam nešto o organizaciji E8 i nastanku Reflektor teatra iz nje? 
Centar E8 je nevladina omladinska organizacija koja postoji već 14 godina i koja je za to vreme pokrenula i realizovala razne programe. Kulturni, odnosno pozorišini program je mnogo napredovao i razvio se, tako da je prerastao u nezavisno pozorište- „Reflektor teatar“, koji i dalje posluje pod kapom centra E8. I to nije poslednje, razne druge stvari razvijamo i razmišljamo kako da Centar E8  pretvorimo u „hub“, a da se razne ideje razvijaju odatle. „Reflektor teatar“ postoji već godinu dana i mislim da odlično funkioniše. 

Koji su tvoji prvi kontakti sa pozorištem, i kako i kada si počeo da se baviš režijom?
Ja bih rekao da mi je pozorište oduvek bilo blisko, kao publici, pa kao zainteresovanoj publici, pa kao publici koja ne izlazi iz pozorišta u određenim godinama. Onda sam počeo da se bavim amaterskim pozorištem. Dosta dugo sam se bavio pozorištem u obrazovanju, što nije podrazumevalo režije, već druge vrste projekata i rada. Onda smo se sreli Minja Bogavac i ja, i napravili Muškarčine i od tada se sve promenilo. Onda sam upisao režiju kod Ljubiše Ristića, i od tada govorim da sam reditelj po zanimanju.

Da li misliš da dela naših komediografa, poput Nušića, govore da kao narod volimo da se smejemo svojim manama? 
Da, mislim da je tako. I mislim da generalno komedije tome i služe, da te nasmeju i da ono što je tvoja mana stave u smešan kontekst. Ali ne služe da ništa iz toga ne shvatiš, da banalizuješ. Komedija je vrlo ozbiljan pozorišni žanr, ali se u Srbiji često tretira kao banalna stvar, nešto što bi se nazvalo priredbom.

Da li to što su dela aktuelna toliki niz godina, govori da ništa nismo naučili ili da ne želimo da se menjamo? Ili govore o kvalitetu tih dela? 
I jedno i drugo. Ništa nismo naučili svakako. Ali ništa nismo naučili zato što ne želimo da se menjamo. Kada pričamo o kvalitetu, u Britaniji kada čitaš Šekspira iako se bavi stvarima koje su iznad naših trenutnih života trudiš se da izvučeš sve ono što je potrebno da nešto naučiš, zato što si vaspitavan da stvarima pristupiš kroz analizu i kroz učenje. Ti si naučen da te umetnost i kultura nečemu uče, a ne nužno zabavljaju. 

Da li „Sumnjivo lice“ u kom ništa nije smešno može to da promeni?  
Cilj našeg „Sumnjivog lica“ jeste da nešto promeni. Pozorište ne može da da odgovore, šta i kako, ali može da postavi pitanja koje mi u predstavi postavljamo. Šta je smešno i šta nije smešno? Koliko dugo je vremena prošlo od kad je tekst napisan, a sve je isto. Suštinski i karakterno je sve isto, ali praktično nije. Gledali smo ko bi danas bio Vića, kakva kola bi vozio, kako bi se ko ponašao. I tako smo napravili ovu predstavu, ovu predstavu koja iz Nušićevog „Sumnjivog lica“ izvlači delove kao osnovnu ćeliju i uvećava maksimalno. 
To je između ostalog i taj kraj predstave, za koji se vrlo dobro sećamda kada sam došao sa tim rešenjem, mene nije niko prihvatio. Ni glumci, ni Minja, svi su rekli pretera ga više. A godinu i po dana od premijere sve što smo mi uradili imaš u realnom svetu na televiziji, i venčanje u rijalitiju, i trudnicu, još samo čekamo porođaj i sms glasanje za ime deteta. Jedino se još nije desilo sms glasanje za ime deteta i porođaj. Sve se desilo u ovom rijalitiju na pinku. I trudna je tamo, i dvoje su se venčali, sve je tu.

Druga stvar jeste ta konstantna produkcija skandala. U kojoj ti nemaš za šta da ih uhvatiš, jer se stalno produkuju novi skandali. Ova predstava je pamfletska, svesno sam je pravio takvom i ne mislim da je pamletsko pozorište loše, to je samo jedan od pravaca. Te fantomke, taj poligraf, taj helikopter, i gomila drugih stvari više nemaju nikakvog smisla.  Znaššta je isto zanimljivo. Fantomke nisu imale nikakvog smisla na izvođenjima u Ivanjici i  Podgorici. Podgorica je druga država, ali Ivanjica nije. Oni nisu informisani o celom skandalu vezanom za fantomke jer ne bi mogli da ne reaguju na bilo koji način. To opet govori o suludim krugovima u kojima se mi tripujemo da se nešto zna, ali u stvari se ništa ne zna. 

Sve predstave Reflektor teatra su društevno angažovane. Koliko veruješ da one mogu da promene nešto i na koji način? Preko pojedinca ili deluju na neku širu grupu? 
Sve predstave Reflektora jesu angažovane. Svaka pozorišna predstava je na svoj način angažovana, ako izuzmemo priredbe. Kod nas je samo taj angažman više istaknut, i više je u cilju nego običnim pozorištima. Postoje dva nivoa promene kojima se mi bavimo u pozorištu. Jedan je taj individualni kod ljudi, mi ne nudimo rešenja, niti želimo da ponudimo rešenja, mi samo postavljamo pitanja. Ja samo želim da publiku posle moje predstave boli glava. A kadprođe glavobolja, onda ćete znati šta i kako, siguran sam. A drugi nivo je javni nivo, javni diskurs. Kampanjama za naše predstave vrlo snažno radimo nekakvo zagovaranje, promovišemo određenu temu. U tome  je „Crvena“ za sada neprikosnovena u smislu teme kojom se bavi i uz sve ono što joj se izdešavalo, i onda je baš imala funkciju da u širem javnom polju ima uticaja. 

Crvena je bila cenzurisana. Da li ste ikad imali problema sa autocenzurom? 
Baš zajebano pitanje. Ja nikada nisam imao problem sa autocenzurom. U to mogu da budem siguran. Često, kada gledam svoje predstave nakon premijere, meni se stegne želudac i pomislim „kako si uspeo ovo da uradiš“. Ja se u procesu stvaranja predstave okuražim, oslobodim se i granica ne postoji. A onda kada se izmakneš iz svega toga i nekako hladno pogledaš i onda shvatiš stvari. Onda se to ne zove autocenzura, pomislim da bi trebalo malo bolje da pogledam od kola do zgrade kad se parkiram. Shvatim da se mi kačimo sa ozbiljnim stvarima, nemamo bašleđa da se kačimo sa takvim stvarima.

Da li postoji strah od reakcije? 
Ne, ali mislim da je to moja falinka. 

Misliš li da bi trebalo? 
Mislim da je strateški dobro,  s vremena na vreme izmeriti okolnosti. Ne uraditi cenzuru na tom nivou, samo prosto biti pametan.

Da li misliš da možeš da imaš problema kao Kokan Mladenović, Oliver Frljić i drugi reditelji sličnih stavova? 
Razlika između mene i reditelja koje si naveo je velika. Oni su u odnosu mene mnogo veći, sa mnogo većim iskustvom. „Reflektor teatar“ je nezavisno slobodno pozorište, koje radi van institucija. Frljić, Mladenović, Andraš Urban pretežno rade u institucijama. Ja sam srećan što ne radim u institucijama, srećan što imamo Reflektor koji ovako funkcioniše. I ne bih voleo nikad da radim u instuticiji. Jer, imao sam priliku da vidim kako izgleda kada reditelj dođe tamo, i treba da sprovede svoje ideje. Da ne ubeđujem glumce da treba da glume. 

Da se vratimo na autocenzuru. Da li su glumci ikada imali problem da izvedu nešto što si zamislio?
Ne. Oni meni dosta veruju i da je to osnovni razlog zašto nikad nisu odbili nešto. U smislu politički apsolutno se nikad nije desilo. A glumački se desi da nekada nešto neće da odigraju, to je valjda i na mestu. Nijedna predstava nije nastala školski, na osnovu 40 proba koje traju 4 sata. Svaka je nastala tako što smo rešili da nešto radimo, i onda išli kroz proces zajedno. U procesu formiranja svega.  

U predstavama često koristiš songove koji su vrlo upečatljivi. Da li se poruka jače šalje kroz muziku? 
Da. Ja volim muziku, volim muziku u pozorištu, volim muzičke predstave, volim mjuzikle. I mislim da se jako lepo prenose poruke, da se jako lepo podvlače određeni delovi predstave, i da je odlična za pravljenja ritma i tempa predstave, što je osnovno što bi reditelj trebalo da zna.  

„Crvena: Samoubistvo nacije“ i „Muškarčine“- jedna predstava je o ženama, a druga o muškarcima. Da li uopšte mogu da se porede? 
Ne. To su potpuno različiti procesi. Cilj i poruka su potpuno drugačiji„Muškarčine“ su rok koncert, mogu bilo gde da se odigraju i svi će ih voleti. U „Crvenoj“ je sve obrnuto.

Da li je jačina „Crvene“ u tome što je igraju samo muškarci? 
Jedna od jačina. Sigurno jedna od, i možda prva, ona „in your face“ na koju naletiš, osnovni koncept koji drži predstavu.

Muškarčine su ušle u sedmu godinu života sa više od 100 izvođenja, koliko je teško doći do ovih brojki u svetu nezavisnog teatra? 
Teško je. Ali nije teško kada radiš stvari koje voliš. Teško je kada ti je budžet 0 dinara od države, kada te država sabotira u svakom smislu, nemaš podršku od države, a radiš stvari za nju, da ona bude bolja, teško kako nije, ali sa druge strane ne mogu da nazovem rad u pozorištu teškim. 

Planovi za bližu i dalju budućnost?
Pitaj Anetu Goranović (smeh). 

Foto: Reflektor teatar