Aleksandar Radulović: "Biti glumac znači biti slobodan"

Jovana Stanković
feb 2020.

Aleksandar Radulović je rođen u Trebinju, u Bosni i Hercegovini. Glumu je završio na Fakultetu umetnosti u Prištini, u klasi profesora Milana Plećaša. Od 2000. je deo ansambla Narodnog pozorišta u Pirotu. Odigrao je više od 60 uloga. Neke od  najznačajnijih nagrada osvojio je na 49. Festivalu „Joakim Vujić” 2013. godine: nagradu stručnog žirija za glumu, za ulogu malog Geze u predstavi „Mali Geza”, u režiji Stevana Bodrože i na 52. Festivalu „Joakim Vujić” - nagradu stručnog žirija za ulogu Svinje u predstavi „Životinjska firma”, u režiji Stevana Bodrože. Dvadeset godina umetničkog rada obeležiće i proslaviti ulogom Aleksandra u predstavi „Strah - jedna topla ljudska priča”, koja je autorski projekat Igora Vuka Torbice, inspirisan tekstovima Franca Ksavera Kreca. Premijera će se odigrati 13. februara u 19:30 časova u Narodnom pozorištu u Pirotu.

1. Sve je više autorskih projekata danas u Srbiji. To nije novina u pozorišnom svetu, naravno, ali koliko je takav pristup senzibilniji današnjoj pozorišnoj publici?

Nemam osećaj da je mnogo autorskih projekata. Mislim da je Igor Vuk Torbica neko ko je u ovom sada vremenu krenuo sa time i ono što je definitivno, bar u onom što on radi, jeste to da možda neki klasici, neki tekstovi koji su odavno napisani, postaju prijemčivi sadašnjem vremenu, sadašnjem čoveku i mislim da su zbog toga oni bitni. Takođe su bitni zato što reditelj može stvarno pokazati nešto što se zove rediteljski talenat i rediteljsko umeće. Danas autorski projekat znači da svaki gledalac lakše primi pozorište. Plašim se da današnji mediji uzimaju prevlast nad pozorištem, a isto sam tako siguran da ne postoji još uvek nijedan medij koji će pobediti pozorište, jer ono postoji onoliko koliko postoji i ne treba brinuti za njega.

2. Jedan takav projekat je predstava „Strah - jedna topla ljudska priča” Igora Vuka Torbice. Koliko je ova predstava značajna za tvoj rad, s obzirom na to da njom obeležavaš 20 godina umetničkog rada?

Dvadeset godina rada – čini mi se kao da sam juče počeo. Svašta se izdešavalo u tih dvadeset godina, a s druge strane imam osećaj da su proletele brzo. „Strah - jedna topla ljudska priča”, autorski projekat Igora Vuka Torbice, za mene kao glumca definitivno znači mnogo. Oduvek sam imao želju da radim sa njim, zato što je to neka drugačija vrsta rada. Igor je neko ko od glumca traži ono što je najteže. Čini mi se da smo se svi mi nekako glumački pogubili u likovima, žanrovima i svemu ostalom, što je do sada obeležavalo pozorište, a Igor je neko ko u ovom projektu a generalno i u drugim predstavama traži život, traži samu i čistu esenciju života, današnjeg života, a kao glumac mislim da je mnogo lakše igrati žanr i napraviti lik, dopasti se, nasmejati ili rastužiti publiku, nego im pružiti ono što smo mi sada – čistu esenciju života na sceni. U Srbiji, a i šire u regionu, ne postoji glumac koji ne bi želeo da proživi ovaj proces i hvala Igoru od srca što je pristao da radi jedan ovakav projekat u jednom malom pozorištu kakvo smo mi, da bude deo istorije Narodnog pozorišta Pirot i da bude deo mojih prvih dvadeset.

Foto: Andrej Jovanović

3. U Torbičinom autorskom radu zanumljivo je da tekst nastaje u toku procesa, samo na osnovu nekih preuzetih motiva. Takav je bio njegov „Tartif”, a takva je i vaša nova predstava. Koliko ti je blizak ovakav moderan način rada i šta ti je atraktivnije - ovako nešto ili ipak tradicionalno pozorište?

Moram da priznam da me malo nervira ta podela na moderno i klasično pozorište. Nikakvu toplu vodu izmisliti nećemo, sve je već izmišljeno, samo imam osećaj da se vrti u krug. Pitanje je kako reditelj pristupa i kakvo je njegovo rediteljsko viđenje predstave. Da, jeste neobično što smo mi u ovom procesu dobijali po delove scene, pa se onda to polako sklapalo. Mi do par dana pred premijeru nismo znali šta je kraj komada, ali nekako mislim da to glumca drži u tenziji i pod temperaturom i da to pomaže da glumac prosto da sve od sebe. Dobra predstava je dobra predstava i tu se završava sva priča.

4. Kako je izgledao proces sa Igorom Vukom Torbicom?

Proces sa Igorom je bio težak, ali užasno zanimljiv. On je jedan od onih reditelja, poput Bojane Lazić ili Stevana Bodrože, ko te, čini mi se, vraća u dane akademije. Krećeš od početka. Takav je bio i ovaj proces i utoliko je zadovoljstvo veće kada nakon prvog, drugog progona shvatiš da su se kockice složile i da je posao završen, da predstavu imate. Težak je, mukotrpan, ali svakom glumcu bih poželeo da prođe ovaj proces.

5. Koliko je težak ili lak rad jednog pozorišta na jugoistoku Srbije danas? Da li su pozorišta van prestonice u podređenom položaju u odnosu na ona koja se nalaze u njoj?

Što se tiče položaja našeg pozorišta, reći ću samo da imamo jedan od najmanjih budžeta, najmanji ansambl, najmanju zgradu pozorišta u zemlji, koju delimo sa drugim institiucijama. Pozorišta u prestonici su nekako na pijedestalu, što ne kažem da ne treba da budu, ali mislim da smo i mi veoma važni, posebno u manjim sredinama, jer to je nešto što održava kulturu danas. Siguran sam da je Narodno pozorište Pirot najbolji reprezent grada Pirota od svih  ustanova koje postoje. Mi smo predstavljali i Pirot i Srbiju u inostranstvu i mislim da smo ostvarivali veoma lepe uspehe, čak i pod svim ovim teškim uslovima s kojima se susrećemo. Nadam se da će budućnost doneti nešto bolje, ako ne nama, onda nekim mlađim generacijama, ali zabrinjava me to da u pozorištima, pa i u pirotskom, mlađih generacija nema, a ne bih voleo da se sve ovo završi sa nama.

6. Koja je pozicija pozorišta u društvu danas prema tvom mišljenju?

Mislim da je pozicija pozorišta danas u društvu skrajnuta skroz. Pozorištem se bave neki divni ljudi koji su puni entuzijazma. U današnjoj situaciji, u današnjem društvu, u ovom vremenu u kom živimo, nažalost i užasno mi je žao zbog toga, pozorište ne zauzima neku posebnu ulogu u životu običnog čoveka. Voleo bih da je drugačije, ali mislim da treba mnogo toga da se promeni da bi pozorište opet zauzelo onu poziciju koju treba da ima. Postoji ta stara priča da kada je Hitler krenuo na Britaniju i kada su se ministri na čelu sa Čerčilom sastali da vide odakle će da skupe novac za odbranu, jedan ministar je predložio da oduzmu kulturi budžet, a da novac daju za naoružanje i za odbranu, a Čerčil je pitao: „Ali, za šta se onda borimo?” Nadam se da će opet negde doći to vreme, jer je kultura jednog naroda identitet jednog naroda. Mislim da smo mi svoj identitet odavno izgubili i treba mnogo da se radi na tome da se to sve vrati  na svoje mesto.

7. Da li pozorište pita ili menja?

Pozorište bi trebalo i da pita i da menja i da udara šamar i da nasmeje, ali bojim se da današnje pozorište ništa od toga ne radi. Ne zato što pozorišta ne žele ili ne umeju to da rade, nego mislim da su ljudi toliko dovedeni u situaciju da ih ništa više ne zanima. Bave se svojim teškim životima, a pozorište u ovom trenutku to ne može da promeni. Svi se mi borimo i nadam se da naša borba nije uzaludna, da će sve to doći na svoje i da će jednog dana pozorište, kao vođa kulturnog života Srbije, opet zauzeti svoju poziciju.

8. Igraš i u predstavi „Hasanaginica”, koja je ostavila traga u prethodnoj sezoni. Koliko je čitanje Andreja Cvetanovskog dobro poznatog teksta Ljubomira Simovića drugačije od nekih drugih?

Ta predstava je meni takođe bila veoma dragocena – da se nije desila tada kada se desila, radila bi se sada za proslavu 20 godina mog umetničkog rada. Sa monologom bega Pintorovića, koga inače igram u predstavi, ja sam položio prijemni na Fakultetu umetnosti u Prištini, tako da je moje zadovoljstvo bilo još veće, ali i odgovornost, jer sam nekako i tu hteo da zaokružim jedan deo moje karijere. Andrej je mlad makedonski reditelj, a on i njegova ekipa su kod nas došli puni entuzijazma i nama je prijala ta nova krv. U dogovoru sa svima nama Andrej je odlučio da ne menjamo tekst. Postoje neki mali rediteljski zahvati koji tekst povezuju sa današnjicom, ali svi smo se složili da je Simovićeva poetika nešto najlepše što se može pročitati na stranicama naše književnosti. Gledalac će čuti taj prelepi, poetični tekst koji govori o temi kojoj govori i mislim da smo to napravili odlično, zato što je to jedna od retkih predstava koju publika, bez obzira na razlike, baš prihvata i mislim da će ostati dugo na repertoaru našeg pozorišta. Nijednu našu predstavu, pa ni „Hasanaginicu”, ne želim da upoređujem sa nekim drugim. Gledao sam baš dosta verzija, ali mi smo hteli da imamo jedan divni, emotivni, klasični tekst i siguran sam da smo tu čistu emociju pružili publici kroz „Hasanaginicu”.

9. Šta za tebe znači biti glumac?

Najteže pitanje je šta za mene znači biti glumac. Ne volim da se mistifikuje naš posao, to je posao kao i svaki drugi. Jedina naša prednost, ne znam da li je tako, ali bi trebalo da bude, jeste da mi na neki način imamo tu beneficiju da radimo ono što volimo. Nisam siguran da je tako, ali trebalo bi da bude. Koliko god bio umoran i koliko god mi se u nekom trenutku ne radilo ili mi se nešto privatno dešavalo, čovek kada ode na probu ili predstavu, kao da sve to nestane. Biti glumac mislim da znači biti svoj, biti sam, biti svako, biti niko u nekim momentima, biti neko drugi i biti slobodan. Želim da se zahvalim mom pozorištu, kolegama, mom profesoru, mojim klasićima, svim rediteljima sa kojima sam radio – svi su oni uticali na to ko sam ja danas i kao čovek i kao glumac. Želim da se zahvalim i mojim roditeljima na vaspitanju, jer me je profesor nekada davno naučio da loš čovek ne može biti dobar glumac i ja želim da verujem u to. Hvala portalu „Hoću u pozorište”, jer ste dovoljno ludi da se u današnje vreme bavite pozorištem i kulturom, ludi kao i mi, i mnogo vam hvala na tome!



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste