Aleksandar Srećković: "Sistem od nas stvara društvo nemislećih samoživih jedinki"


dec 2017.

Vedar i energičan Aleksandar Srećković, poznat po nadimku Kubura, rođeni je Beograđanin. Iza sebe ima preko 20 filmskih i serijskih uloga, ali isto toliko i pozorišnih. Stalni je član Narodnog pozorišta u Beogradu. Publici je opštepoznat po likovima Aušvica iz serije "Neki novi klinci", Uroša iz filma "Zajedno", Babuna iz serijen" Vratiće se rode", ali i kao voditelj kviza "Familijada" na nekadašnjoj televiziji Avala. Trenutno ga možemo videti u predstavama "Ričard Treći", "Henri Šesti", "Dr", "Hasanaginica", "Čudo u Šarganu" i mnogim drugim, a priprema novu predstavu "Ožalošćena porodica". Zanimao nas je njegov odgovor na to kako danas gluma kao zanat, ali i glumac kao indiviua, uspevaju da se snađu u moru nemorala.

Kako gledate na kulturnu scenu u Srbiji?

Ne da se. Navala šunda, prostote i banalnosti sa medija, i elektronskih i štampanih, je ogomna, gotovo zastrašujuća. Ali, mislim da se kultura i takozvani radnici u kulturi i dalje bore. Izgledi za pobedu nisu veliki, ali svaka duša oteta od reality društva je uspeh.

Kako vidite odnos umetničke i komercijalne vrednosti u pozorištu i filmu?

Ta dva aspekta postoje od kad je pozorišta i filma. Balansiranje izmedju njih je oduvek stvar društvenog trenutka. Danas je komercijala, mozda zvuči čudno, inferiorna. To je moj utisak. No, samo u teatru i filmu. To deluje kao radosna vest, ali kada uzmemo u obzir da u pozorište ide oko 2% populacije a da je ostatak naroda zatrovan bljuvotinama koje dolaze sa nacionalnih televizijskih frekvenci, razloga za radost i nema mnogo.

Da li u Srbiji danas ima cenzure u kulturi? Ako postoji, na koji način se borite protiv toga?

Ja nisam bio deo projekta koji je udario u zid censure, ali od kolega znam da taj zid danas i te kako postoji. Vrlo perfidan, kao i sve što država radi danas. Nema javnih zabrana predstava, ali se neke koje su politički angažovane, jednostavno “na zadnja vrata” isključuju iz pozorišnog života. Ukidaju se termini za igranje ili probanje takvih predstava ili se preporucuje da sa tim i tim rediteljem nije dobro raditi. Jedini vid borbe za koji ja znam, a da je iole uspešan i ne služi samopromociji određenog autora, već opstanku celokupnog teatra, je rad, rad i rad na novim projektima. Ne mogu sve zabraniti. Bar ne još uvek.

Govorili ste da u društvu u kom umetnost nije popularna, ona bi sama trebala da bude subvencionisana. Da li i dalje tako mislite?

Umetnost uvek, na neki način mora biti podržana od strane države i društva. Jer njena uloga i jeste društvena, a ne tržišna.

Koliko je bitan društveni angažman u umetnosti?

On je neizbežan. Ne možete svet oko sebe i društveni i civilizaciski trenutak u kome neko delo umetnosti nastaje, prikazati bez angažovanog odnosa prema tom trenutku i društvu. Dakle, ona uvek postoji i mora postojati. Glavno pitanje je način na koji se to čini. Društveni angažman može i da pojede samu umetnost.

Na koji način danas prave vrednosti preneti deci?

Bez previše oslanjanja na društvo. Često čak i u borbi sa njim. Svima je jasno da se društveni sistem vrednosti već godinama organizovano urušava i da se planski od Srba stvara prosto, glupo, nemisleće društvo samoživih jedinki. “Use, naše i podaše” postaje životni moto nacije. Ako se o naciji u Srbiji jos može i govoriti. Ali, da li deci činimo uslugu vaspitavajući ih zastarelim i prevaziđenim vrednostima rada, poštenja, časti, empatije… To tek ostaje da se vidi. 

Po čemu se, po Vašem mišljenju, razlikuje bunt stare i nove generacije?

Želja je ista, pristojan, civilizovan život i prespektive zasnovane na sopstvenom radu i zalaganju. No, kako se sistem usavršio u represiji u korupciji i nepotizmu, tako je i mogućnost za uticaj bunta nove generacije na njihov život smanjena. Ali, bunt postoji i to je važno.

Trenutno učestvujete u stvaranju predstave “Ožalošćena porodica”. Kako teku probe i da li ste zadovoljni Vašim učinkom na njima?

Probe, kao i uvek kada radim sa Jagošem Markovićem, predstavljaju kreativni i ispirativni tajfun. Radi se na najvšem pozorišnom nivou, nadahnuto, inspirisano, veselo i s ogromnom ljubavlju za teatar. Uživamo! Svi. Osećamo da učestvujemo u nastanku velikog pozorišnog čina.

Uskoro se obeležava 150 godina, Vašeg matičnog, Narodnog pozorišta u Beogradu. Tim povodom je najavljano da će prikazivati predstave domaćih autora. Koje je Vaše mišljenje o tome?

Ako govorimo o Drami Narodnog Pozorišta, takva umetnička politika u jubilarnoj sezoni je bila i za očekivati. Može biti odličan potez, a i promašaj. Videćemo. Sve zavisi od odabira tih autora. No dosadasnji rad direktora Drame daje mi za pravo da se nadam da će to biti uspešna sezona.

Foto: Z.Jovanović (novosti.rs), narodnopozoriste.rs

Autor: Katarina Đoković