Anđela Jovanović: „Preteško je napraviti dobru komediju, a još teže je igrati je iskreno i punim srcem“


mar 2018.

Anđela Jovanović je završila srednju muzičku školu, a glumu studirala u klasi profesora Dragana Petrovića Peleta. Jedna je od onih glumica koje vrlo temeljno i postepeno grade svoj glumački put zanimljivim i različitim ulogama. Pored televizijskih uloga, dosta je onih koje igra u institucionalnom pozorištu, a nedavno je sa velikim oduševljenjem prihvatila da zameni koleginicu Jelisavetu Orašanin u predstavi „Hotel 88“. Uloga Sandre je savremena, zahtevna i potrebno je da se pronađe granica do koje će se ići, a da se lik ne iskarikira. Anđela je to odlično uradila, a ja sam sa njom razgovarala nakon igranja te predstave u Domu vojske u Nišu.

Ono što mi je bilo upečatljivo tokom gledanja predstave jeste scenski pokret; zaista sam bila oduševljena. Ko je bio zadužen za to?

Niko, sami smo radili. Kolege i ja smo jako spretni u tome i sami smo to radili, sve je bilo po osećaju, ništa nije bilo izrežirano u scenskom pokretu.

Iako nisi bila u prvoj postavci, šta te je motivisalo da se priključiš ansamblu predstave i radiš ovaj tekst?

Meni se mnogo dopala predstava „Hotel 88“. Gledala sam je dva puta pre nego što sam znala da ću da uskočim. Oni su imali neki sastanak ne bi li se dogovorili ko će zameniti Jelisavetu Orašanin i rekli su mi da je svima palo na pamet da to budem baš ja, a onda su se i jednoglasno dogovorili da me pozovu. Meni se predstava zaista dopala i kada su me zvali bila sam veoma počastvovana. Jelisaveta mi je drugarica od ranije, a i producent, Ljubomir Dorontić, je moj drug, tako da je to bilo nekako sasvim prirodno, i osećala sam se veoma privilegovanom što su baš mene zvali. Predstava je od prvog izvođenja postala hit, ljudi su želeli da je vide i uvek se tražila karta više. Odlično je urađena, to je komedija sa ukusom, koja je za široke narodne mase. Prosto ne znam ko može da gleda predstavu, a da ne oseti blisko ovu priču. Radi se o ljubavnoj priči, vrlo intimnoj i lokalnoj, a zapravo vrlo univerzalnoj. I da gostujemo u inostranstvu, mislim da bi se ljudi povezali sa ovim.

Igranje ove predstave u Nišu je prvo igranje u pozorištu, van „prirodnog staništa“ predstave, koja se inače igra u hotelskoj konferencijskoj sali. Kakvi su utisci?

Da, ovo je prvo igranje u pozorištu i mnogo nam se dopalo. Publika u Nišu je divna, kao i uvek. Mi smo ovde sa predstavom „Hoćete li da se igramo?“ imali premijeru u Narodnom pozorištu, niška publika je to jako lepo prihvata, vrlo im je zabavno i ljudi su koji vole da se dobro nasmeju. Ja se uvek ovde osećam dobro. Ovo je grad koji ima poznati filmski festival i ljudi su naviknuti da idu i u pozorište, da ih zanima umetnost, blisko im je to. Publika je prepoznala mesta koja inače prepoznaje i publika u Beogradu i reagovala je svuda gde smo to i očekivali.

Primetila sam da se ovakve predstave obično rade u privatnoj produkciji. Možeš li mi reći šta ti misliš, zbog čega institucionalna pozorišta retko rade komedije ovog tipa?

Ovo je od samog početka bilo zamišljeno da se radi u nekom ambijentalnom prostoru, dakle da se igra u hotelu. Od starta je pravljena predstava za hotelsku sobu, zato što je zanimljiv taj ambijent. I zaista, kada u Beogradu neko dođe, uđe u hotel i ulazi u ogromnu konferencijsku salu koja je pretvorena u hotelsku sobu i zaista izgleda kao jedna velika hotelska soba, doživljaj je drugačiji, intimniji. A mislim i da je kvalitet ove predstave upravo u tome što smo je večeras igrali pred osamsto, devetsto ljudi i ona može i dalje da funkcioniše, iste su radnje, isti su odnosi, samo je način igre drugačiji, malo je širi. Ja volim i rad u institucionalnom pozorištu i to mi prija, lepo je i zanimljivo, ali je isto i jako zanimljiv rad u privatnoj produkciji, zato što moraš sve sam. Evo, mi sada svi sami pakujemo svoje kostime, skupljamo scenografiju, radimo sami sve ono što bi inače neko drugi radio u institucionalnom pozorištu. Naravno da je predivno kada neko radi sve umesto tebe, ali je ovako to i slađe i zanimljivije. Sve ima neku svoju draž i nije mi teško, nikome iz ekipe nije teško da radi sve to.

Da li misliš da su institucionalnom pozorištu potrebne komedije ovog tipa?

Mislim da su svuda potrebne komedije ovog tipa. Jako je teško napraviti dobru komediju. Mislim da je naše ljude ipak, u ovakvoj situaciji u kojoj se nalazimo i zbog svega kroz šta smo prošli, lakše rasplakati i dotaknuti se neke teme koja je škakljiva za nas. Svako od nas ima taj osećaj empatije, šta god da se dramski dotakne. Prosto smo mi takav narod da nam je lakši taj dert i tuga, nego da se nasmeješ. Ljudi uvek imaju gard u smislu: „Dobro, da vidim, ma nije mi iskreno, nije to moj smisao za humor“. U tome je baš kvalitet ove predstave. I radnik u fabrici i profesor književnosti na fakultetu nalaze taj humor, nije elitistički, a nije ni da mi tu zasmejavamo publiku u stilu “leba i igara”, nego vrlo inteligentna i intimna ljudska priča. I zato je ovde onaj odnos smešno-komično, kao ti se smeješ situacijama dvoje ljudi koji se vole i ne mogu zajedno, a zapravo negde u sebi znaš kako je i volela bi takvu ljubav, ali znaš i da je to tako teško. Generalno su potrebne komedije i jako je teško napraviti komediju koju će ljudi da razumeju i da se iskreno smeju. Ljudi vrlo često omalovažavaju žanr komedije kao nešto što je lako, a zapravo je jako teško biti iskren i igrati ovo ozbiljno, jer su ovo ozbiljni ljudi sa ozbiljnim problemima, nisu neki slučajevi iz ludnice, neki ludaci koji se tu izmotavaju i krevelje, nego su ljudi od krvi i mesa, kao što smo to ti i ja ili bilo ko u publici. Iskreno imaju problem, kome ozbiljno pristupaju i onda je to duhovito, to je komedija situacije. I ti problemi su recimo kao kod Čehova, kada su dvoje zaljubljeni i svađaju se koja je čija livada, onda je tebi smešno što se svađaju oko tih stvari, a trebalo bi da se vole. Mislim da je jako teško napraviti dobru komediju, mislim da je to preteško i da je još teže igrati to iskreno i  punim srcem i sa ozbiljnim problemima. Mislim da je to srž i da je u tome kvalitet ove predstave.

Da li je bilo izazovno adaptirati originalni tekst holivudske drame Private lives koji je iz 1930. godine?

Staša Koprivica je radila adaptaciju zajedno sa svim glumcima iz predstave. Jelisaveta Orašanin je uradila nešto, a ja sam to prilagodila svom senzibilitetu, naravno, nisam ušla u predstavu da kopiram nju ili da igram kao ona, već sam, kao i pri svakom uskakanju, pustila tekst da kroz mene prođe. Mislim da je važno da svaki lik i tekst prođe kroz tebe i da ga ti osetiš, tako da sam ja menjala tekst, a i ostali su radili tu vrstu adaptacije. Staša Koprivica je uradila tu glavnu adaptaciju, „posrbu“, ali moram reći da i nije bilo izazovno baš zato što je to jedna vrlo univerzalna priča. Taj tekst je toliko dobar zato što možeš da ga igraš i za 150 godina i opet će ljudi to razumeti, a mogao si da ga igraš i pre sto godina i ljudi su ga na isti način razumeli. Mislim da je to generalno kvalitet svakog teksta. Tako i Šekspir može da se igra danas u pozorištu, da se nešto malo izmeni i da ti gledaš te neke ljudske odnose, bez obzira na to što je to u stihu, i da uživaš u lepoti tog stiha, da se saživiš sa tim i da osetiš neku duboku emociju. Kvalitet teksta je kada može da se igra kroz različite vremenske epohe.

Koji su naredni termini igranja predstave „Hotel 88“?

U Beogradu, u hotelu 88 Rooms predstavu igramo 3, 4, 23. i 24. marta, a 30. marta gostujemo u Bečeju. Dobrodošli!

Foto: Hotel 88 promo, novosti.rs

Autor: Jovana Stanković