Andrija Kuzmanović: "Ogroman broj potencijalno velikih glumaca ubijeno je u samom startu"

Katarina Đoković
okt 2018.

Iako je gradio karijeru fudalera, Andrija Kuzmanović shvatio je da je gluma njegov poziv. Fakultet dramskih umetnosti upisao je iz drugog puta, u klasi Nebojše Bradića. Kao student maštao je o velikim projektima, a u jednom se našao, igrom slučaja, već po završetku studija. Uloga za ulogom, projekat za projektom, danas su ga svrstali među najpoznatije srpske glumce za kojeg su vrata u ovom poslu široko otvorena. Od 2009. je član Beogradskog dramskog pozorišta i publika ga pamti po ulogama u predstavama “Sveti Georgije ubija aždahu”, “Ludi od ljubavi”, “Tri klase i gospođe Nušić” i drugim. U narednom periodu Andriju Kuzmanovića možemo videti u seriji “Jutro će promeniti sve”, u predstavama “Osama – kasaba u Njujorku” Zvezdara Teatra, “Hotel 88” i “Zojkin stan” Beogradskog dramskog pozorišta.

Nedavno, Belgrade Edt Culture Vas je proglasio za najbolju glavnu, mušku ulogu u predstavi “Osama – kasaba u Njujorku”. Šta za Vas predstavlja ta nagrada?

Iskreno, nisam ni znao da sam dobio nagradu, javili su mi. Tada sam tek video sam koja je bila ekipa u nominaciji, to su bili Boris Isaković i Nenad Jezdić, koji su moja dva idola iz detinjstva, Goran Jevtića, Slobodan Stefanović i ja. Zaista sam se trudio i posvetio zdušno ”Osami – kasabi u Njujorku” i drago mi je što je to neko primetio. Mislim da se možda ni jednoj predstavi do sad nisam posvetio kao “Osami”. Imamo lep odziv publike, prodajemo se kao druge predstave, bez obzira što nemamo zvezde u postavi, za razliku od ostalih predstava koje se izvode u Zvezdari. Mislim da mnoga pozorišta i državne institucije moraju da se ugledaju na Zvezdaru teatar, jer pored svog tog šarma koji nosi, i koji je Duško Kovačević već godinama uspeo da održi, Zvezdara je apsolutno jedno ozbiljno, ako ne i najozbiljnije pozorište u Beogradu.

U dečjem pozorištu “Puž” radili ste predstavu "Lepotica i zverko". Šta mislite, na koji način u današnje vreme treba da prenesemo prave vrednosti deci?

Smatram da se vaspitanje nosi iz kuće. Znam da apsolutno za sve što sam u životu uradio, što radim i što ću raditi, najveći primat u mom vaspitanju, pored mojih roditelja, mojih sestara, moje tetke, imaju i baka i deka, kod kojih sam živeo. Mislim da su roditelji ti na koje zapravo treba apelovati. Veoma je mali broj dece koji su samouki, koji će učiti slušajući kvalitetne ljude na televiziji, u pozorištu, na ulici… Mi tokom predstave deci pokazujemo prave načine stvari ili im kažemo kako treba nešto da se uradi, oni dođu kući sa tom svešću i tada roditelji sve to upropaste. Uprskaju što smo mi radili i onda džaba, moramo sve ispočetka. Generalno su roditelji ti koje treba doedukovati, edukovati ili preedukovati, čak. Mislim da je u njima problem, deca nisu ništa kriva.

Predstava "Hotel 88" se izvodi u hotelskoj sobi, van dasaka koje život znače, takozvano pozorište van pozorišta. Da li ovakav vid predstava lakše može privući mlađu publiku?

Predstava “Hotel 88” da je drugačije koncipirana i da je drugačija ekipa, ja verovatno ne bih igrao u njoj. Ne mogu da kažem da li predstave van dasaka koje život znače privlače tačno mlađu publiku, ali jedna od ideja predstave “Hotel 88” svakako je ta da nudi momenat privikavanja na pozorište publici koja nije često tu, što ja potpuno razumem. Nije sramota ne ići u pozorište! Sramota je ukrasti, slagati, ne pomoći starijoj osobi... Znamo u kom vremenu živimo, znamo gde živimo i kolike su nam prosečne plate. Za jednu prosečnu srpsku platu, odlazak na jednu predstavu je izlazak tog meseca. A opet, znamo da je naš narod mnogo bliži nekoj cugi i đuski, nego pozorištu, tako da ja potpuno razumem današnju omladinu i srećan sam što smo odigrali predstavu bezbroj puta, u odnosu na to koliko je mlada predstava.

Kroz svoju pozorišnu karijeru radili ste predstave sa tematikom nasilja, rata, nacionalizma, ali i ljubavi, kao i komedije. Na koji način gledate na društveni angažman u umetnosti?

Iskreno, ne volim prst u oko. Čemu to? Pozorište sam uvek doživljavao kao magiju prenesenu na daske, a ne kao kritiku društva. Onaj koji je na sceni publiku treba da zamađija! Ako ti mene za tih dva sata, tri, pet sati, koliko traje predstava, ne izneseš iz te sale i duhovno i fizički, ti nisi uradio ništa! Ta predstava ne valja trulog boba! U pozorištu treba da vidim život neki koji nisam živeo - kada bih ga živeo i na koji način bih ga živeo. Ukoliko, dok sam na predstavi, razmišljam o politici i o tome šta je trebalo biti rečeno, da li je to rekao ovaj ili onaj političar, to već gubi smisao, to više nije umetnost.

Statistika kaže da sa srpskih dramskih akademija godišnje izađe 100 glumaca. Koliko je teško novim, mladim glumcima da prvenstveno budu primećeni, a posle i dobiju svoj prostor i vreme?

Hvala Bogu, na samom početku karijere naleteo na Dragana Bjelogrlića i na Beogradsko dramsko pozorište. Mislim da je klincima danas mnogo teže nego što je mojoj generaciji bilo, iako je nama bilo mnogo teže nego što je bilo starijoj generaciji. Veliki problem, generalno, je što se masovno prave bezvredne predstave i onda klinci u nedostatku posla krenu da igraju to, jer ako odbiju ponudu, nikada ih više neće pozvati, a ako ih ne zovu, onda oni moraju da igraju u još većoj gluposti, kako bi nadomestili. Mislim da procentualno imamo sve manje i manje jakih individua u mlađim generacijama. Ogroman broj budućih velikih glumaca ubijeno je u samom startu, a ako imaju vremena, neka čekaju da dođe do zasićenja gluposti i treša koji nam se nude.

Zanimljiv je podatak da kada osetite da ste “prerasli” ulogu, Vi nju prepuštati mlađim kolegama. Kako ste se prvi put odlučili na to i zbog čega mislite da je važan taj proces?

Prvi put sam doneo tu odluku kada sam shvatio da ne mogu da igram uloge u kojima predstavljam likove mlađe od mene, to je normalan proces. Kada ta uloga sve manje i manje inspiriše, a u isti mah ti oduzima energiju, tada je trenutak prepustiti je mlađim kolegama. Mislim da je to fer je na taj način im daješ priliku da se pokažu. Narodski rečeno kada bi išli u levak, odnosno kada bi smo razmišljali o tome šta radimo, ne bi mnogo razvodnjavali stvari. Da nisam prepuštao uloge mislim da bih se možda vrteo u krug i bio u mimohodu sam sa sobom.

Prema Vašem mišljenju, u čemu je lepota samog pozorišta?

Lepota samog pozorišta je u istini! Veliki Peca Ejdus je govorio: “Na šta bi svet ličio da svi govore ono što osećaju?”. Ukoliko bismo to doživeli, izašli bismo na ulicu i videli mnogo ljudi koji osećaju patnju, mržnju, požudu, nervozu, ljubav… I svet bi postao nesnosno mesto za život! Pozorište ti dozvoljava da to možeš da uradiš, čak na sceni!

Foto: Gloria, Zvezdara teatar



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste