ĐURA MRĐA ZA HUP:  “Pozorište opstaje i preživeće zahvaljujući veri i upornosti njegovih tvoraca”

U Vršcu će od 20. do 28. oktobra biti održan 25. Međunarodni festival pozorišne klasike "Vršačka pozorišna jesen" pod sloganom “Čovek... zagonetka sam sebi“. Direktor i selektor festivala Đura Mrđa je između 40, izabrao devet predstava koje će biti izvedene u takmičarskom delu među kojima se našla i predstava Narodnog pozorišta "Sterija". Reč je o klasiku Džordža Bernarda Šoa "Pigmalion” u režiji Nenada Gvozdenovića koja će premijerno biti izvedena prve večeri festivala. Koncepcija takmičarskog programa 25. Međunarodnog festivala klasike ''Vršačka pozorišna jesen'' zasnovana je na najrelevantnijim pozorišnim ostvarenjima koja su nastala u teatrima u Srbiji i regionu, na bazi domaće i svetske dramske klasike.  

Šta mogu da očekuju posetioci ovogodišnjeg Međunarodnog festivala "Vršačka pozorišna jesen"?

Publika jubilarnog festivala biće suočena sa najavažnijim pitanjem čovekovog moralnog ustrojstva. To je centralna tema festivala, uokvirena Sterijinom mišlju “Čovek… zagonetka samom sebi” iz njegovog Davorja koja se prosto nametnula kao noseća refleksija jubilarnog 

festivala.

Koji su bili odlučujući kriterijumi za selekciju? Da li ste imali težak zadatak?

Estetska vrednost je uvek primarna pri izboru predstava. Drugi kriterijum jeste u temeljima festivalskog koncepta – “poreklo” predstave mora biti klasičnog prosedea. Vrlo se često dogodi da ni kamen na kamenu od klasike ne ostane, ali svejedno važno je da je klasika u temeljima, da je od njene građe sazdana nova tvorevina. Takve dekonstrusiane ili rekonstruisane klasične predloške publika i stručna javnost uglavnom veoma dobro ceni.

Koliko pozorišta je bilo u razmatranju? 

Po propozicijama vršačkog festivala, nema formalnog prijavljivanja pozorišta za selekciju. Selektor je dužan da pomno prati šta se događa u srpskim pozorištima i regionu i da prati nazanimljivije i najizazovnije reperotarske pojave. Naravno, uvek je spreman da reaguje i na predloge i pozive pozorišnih uprava. Sve u svemu – više od četrdeset predstava video sam između dva festivala.

S obzirom na to da je ovo jedan od festivala koji ima dugu tradiciju, kada povučete paralelu sa prvim festivalom, šta se promenilo od te 1993. godine?

Festival je nastao u vreme izrazito nenaklonjeno kulturi i umetnosti. Nastao je uprkos sveopštoj nemaštini, blokadi. Osnivači festivala bili su zaista pravi podvižnici u svom poduhvatu. Festival se održavao na vatri entuzijazma i fanatičnioj upornosti njegovih osnivača. Srećom, prihvaćen je i od publike, osnivača i pozorišta koja su učestvoala. Pre desetak godina festivalski koncept je zapao krizu, kao i cela o

rganizacija. Danas je to festival koji uvažavaju svi kad je rečo njegovoj važnosti i misiji. Na žalost, moram da primetim kad je u pitanju materijalna podrška moram  da ona nije adekvatna renomeu koji ima ova mainfestacija u gradu Vršcu i pozorišnoj javnosti.

Koliko su se pozorišta menjala i kako su se razvijala?

Na estetskom planu vidljivo je pomeranje u tretmanu klasike. Prve  festivale karakterisalo je znatnije robovanje klasičnom predlošku u rediteljskom pristupu. Tada je razaranje klasičnog dramaturškog obrasca u rediteljskom konceptu bilo u ravni incidenta. Današnja festivalska projekcija, naročito u poslednjih desetak godina, sve je smelija,  subverzivnija. Reditelji dešifruju tematiku i ideologiju tretiranu u domaćoj i svetskoj dramskoj baštini iz perspektive savremenog čoveka.

Koliko se razlikuju pozorišta u Srbiji od pozorišta u inostranstvu?

Srpska pozorišta, uprkos svom znatno slabijem materijalnom pložaju, uspevaju da prate trend i poetička strujanja u evropskom teatru. To se događa, pre svega, zahvaljujući angažmanu mladih i školovanih reditelja, pisaca, scengorafa i drugih umetnika okupljenih oko teatra. Međutim, time se ne  može biti u potpunosti biti zadovoljan, jer je veliki broj poz

orišta, bednim dotacijama, naročito sredstvima za produkciju, doveden u apsurdnu sitauciju da jedva imaju ikakvu produkciju, tako da je svrha njihovog postojanja dovedena u pitanje.

Koliko je teško u današnja vremena baviti se pozorišnom umetnošću?

Jednako teško, kao i uvek. Neprestano dokazivanje važnosti umetnosti za opstanak nacije. Ipak, ono opstaje i preživeće zahvaljujući veri i upornosti njegovih tvoraca.