Dr Sunčica Milosavljević: „U savremenoj produkciji neangažovana umetnost je mrtva”

Mila Jovanović
maj 2019.

Četrdeset osmi Ex Teatar Fest održaće se u Domu omladine u Pančevu od 31. maja do 2. juna, pod sloganom „Vizija i revizija”. Festival je koncipiran tako da sveke godine promišlja različite pojave u društvu, a ovo izdanje baviće se promenama koje je donela nagla ekspanzija kapitalizma u svetu i kod nas. O važnosti Ex Teatar Festa, vizijama i revizijama, filozofiji festivala,  angažovanom pozorištu i o još mnogo toga razgovarali smo sa selektorkom festivala, rediteljkom dr Sunčicom Milosavljević.

Ove godine održava se 48. po redu Ex Teatar fest. Šta je tajna dugovečnosti jednog ovakvog festivala u malom okruženju kakvo je Pančevo?

Veliki kvalitet Eks Teatar Festa jeste njegova dugogodišnja tradicija.

Nema veliki broj manifestacija koje su uspele da prežive različite krupne promene kroz koje je poslednjih decenija naše društvo prošlo. Svi znamo da se kultura kod nas, nažalost, retko sagledava kao bitan segment društvenog života i razvoja, pa su u ovom periodu mnogi programi kulture ukinuti ili izmenjeni, usled budžetskih restrikcija, ili kao posledica učestalih promena kursa društvenog razvoja. I brojne manifestacije sa daleko većim budžetom i društvenom vidljivošću nisu opstale, ili su zamalo ugašene.

Eks Teatar Fest je sačuvan svakako i zahvaljujući svesti Doma omladine i grada Pančeva da se ne sme ugasiti jedina gradska manifestacija koja je ekskluzivno posvećena pozorištu. Osim što ima jasnu važnost za matičnu sredinu, festival ima i nacionalni značaj: on danas zauzima bitno mesto na kulturnoj mapi Srbije, jer nema mnogo festivala koji prikazuju opitnu, alternativnu, angažovanu i niskobudžetsku pozorišnu produkciju. Nekada se u Beogradu održavao BRAMS – Beogradska revija alternativnih i malih scena, kao umanjeni domaći pandan BITEF festivalu, koji je bio značajno iskustvo i uputstvo za brojne generacije mladih pozorišnih stvaralaca. BRAMS-a već decenijama nema, a festivali poput Eks Teatar Festa donekle popunjavaju tu prazninu, prikazujući nove pozorišne tendencije koje nastaju u Srbiji, pa i šire, izvan mejn-strim teatra.

 

Program festivala ove godine koncipiran je oko teme društvenih promena koje je donela ekspanzija kapitalizma. Kakve vrednosti ste želeli da predstavite ovogodišnjom selekcijom predstava? Koja je poruka, slika koju ste želeli da pošaljete ovakvim programom?

Za selektorku Eks Teatar Festa pozvana sam prošle godine i nastojim da kroz svoj mandat ustanovim i pokažem upravo taj značaj koji ovaj festival ima za grad i Srbiju – da zaokruženim konceptom koji promišlja aktuelne društvene tokove, podstiče kritičku svest i pruža okvir za dijalog – kontinuirano doprinosi razvoju kulturnog i društvenog bića Pančeva i Srbije.

Festival nastoji da okupi predstave koje odgovaraju na snažne društvene izazove, koje nastaju u ovom društvenom trenutku i koje, naravno, imaju kvalitet pozorišnog iskoraka. Selekcija se, dakle, paralelno rukovodi društvenom aktuelnošću i pozorišnom inovativnošću, što po pravilu ide ruku pod ruku, jer su pozorišni autori koji poseduju društvenu svesnost i odgovornost, retko lišeni talenta i originalnosti, kojima svoje misli iskazuju na sceni.

Ove godine u sveukupnoj srpskoj i ne samo srpskoj produkciji jasno je vidljiva prisutnost brojnih predstava koje reaguju na društvene anomalije uzrokovane grubom i agresivnom metastazom kapitalizma u različitim društvenim porama. Svakodnevno smo svedoci takvih pretužnih pojava – od protesta radnika koji mesecima ne primaju platu, fabrika koje se preko noći zatvaraju, izbacivanja porodica na ulicu zbog dugova prema bankama, do odlaska hiljada mladih ljudi iz zemlje, u potrazi za boljim profesionalnim šansama i ekonomskim uslovima za život.

Festivalska selekcija se, naravno, ne bavi pukim prikazivanjem ovih fenomena, već promišljanjem zašto i kako do njih dolazi i podsticanjem javnosti da se sa tim razlozima suoči. Implicitno, izbor predstava, skupa sa radioničkim i filmskim/video programom koji podržavaju pozorišni program, zalaže se za veću svesnost i aktivitet građana i promoviše kulturu društvene solidarnosti, pravičnosti i odgovornosti.

U kulturološkom smislu, ovakav program, okrenut emancipaciji umetnika i publike, može delovati kao korak unazad u odnosu na tendencije postmodernizma i post-postmodernizma, ali je ispravan, jer je u skladu sa stadijumom napretka našeg društva, koje je u ranim fazama razvoja kapitalizma.  

Slogan ovogodišnjeg festivala je „Vizija i revizija". Kakva je to vizija? A šta treba da revidiramo?

Kroz sve predstave na festivalu podsećamo se vizija i vizionara koji su se zalagali za bolji i pravedniji svet, svet u kome postoje vrednosti važnije od materijalnih i gde se materijalna dobra dele ravnopravno i pravično. Od Sofokla, preko Marksa, Roze Luksemburg, Alekse Šantića, do učesnika u antifašističkoj borbi na našim prostorima – brojni umni i kuražni ljudi borili su se da ostvare vizije srećnijeg i pravednijeg društva. Mnogi od njih stradali su od strane režima protiv kojih su se borili, a mnogi od miliona njihovih pristalica postali su žrtve izvitoperenih sistema koje su podržavali. To je slučaj i sa nacionalnim i sa nadnacionalnim konceptima i mi, kao ljudi globalne današnjice, treba iz ove istorijske dijalektike nešto da zaključimo.

Ali, iako iz perspektive budućnosti sve deluje relativno, neke univerzalne vrednosti su u etičkom smislu nepromenljive. Plemenitost, požrtvovanost, humanost, vera i posvećenost, idealizam – neupitni su kvaliteti koji odlikuju vizionare, a koji su danas, u vreme opšteg obilja i komfora u zapadnom svetu, više nego retki. S druge strane, učestale su revizije nekadašnjih vizija, često sprovedene na vrlo grub, čak primitivan način, kojim se poništava smisao života čitavih generacija koje su gradile društvo u kome su se mnogi od nas rodili. Veoma je važno da se zapitamo kome i čemu služe takve revizionističke hajke; jesu li utemeljene u istorijskim činjenicama, ili su način manipulacije javnim mnjenjem, na korist nekolicine kojima je negativna klima potrebna zarad ostvarivanja sopstvenih materijalnih interesa.

Ako nešto treba da revidiramo, to je sklonost da se odričemo prošlosti i nespremnost da sva istorijska iskustva uključimo u razvojnu biografiju i identitet našeg društva. Na koncu, vidimo da su u današnjem svetu najprosperitetnija ona društva koja su sprovela lustraciju, priznala i obradila sopstvene greške i zablude.


Predstave na Ex Teatar festu nesumnjivo se svrstavaju u ono što nazivamo angažovanim teatrom. Mnogi će reći da takvoj vrsti angažovanosti nije mesto u pozorištu. Zašto (ni)su u pravu?

Kod nas, u našoj – po mnogo čemu buržoaskoj – kulturi i dalje postoji mišljenje da je pozorište „hram umetnosti” i da u tom „hramu” treba da nastaje nekakva nepristrasna, larpurlartistička umetnost. Lično mislim da je to nemoguće, da je svaka umetnost oblik dijaloga o temama važnim za sudbinu čoveka, čak i kada autori nisu svesni toga da njihov rad sadrži takvu dimenziju. Pa i ’muzejska’ umetnost, kako možemo danas da posmatramo npr. operu ili beli balet, u trenutku kada je nastajala bila je angažovana na neki određen način. Setimo se, primera radi, da su likovi u mnogim operama društveni pobunjenici i izopštenici, npr. kurtizane – koje su realno bile deo buržoaskog društvenog organizma, ali su u javnosti bile izopštene iz buržoaskog identiteta, a mesto i legitimitet u njemu pronašle su kroz operski libreto i umetnost. U savremenoj produkciji neangažovana umetnost je mrtva, jer zapravo nikome ne treba, ne dotiče publiku i ne može da se poveže sa društvom.

S druge strane, pozorište je od svog nastanka imalo svrhu foruma; od antike do danas, pozorište pokreće najbitnija društvena, odnosno politička pitanja i to je sasvim normalna pojava koja ne treba nikoga da iznenađuje. Granica između političke i dnevnopolitičke tematike u pozorištu je granica između umetnosti i šunda; naš festival nije ni blizu te granice. Mi koristimo intrinzičku sposobnost pozorišta da postavlja pitanja i pokreće dijalog, što su svojstva najboljeg i najvažnijeg pozorišta u svim vremenima.

Nezavisne produkcije, noviteti, stvaralaštvo mladih – sve opisuje „festivalsku filozofiju” Ex Teatra. Ima li dovoljno prostora van Ex Teatra za ovakvo pozorište? Zašto je važno da mu se da prostora?

Pozorište je nastajalo i nastajaće u svim uslovima – bilo da raspolaže najmodernijom pozorišnom salom i opremom ili ne. Po svojoj suštini, pozorište nije spektakl, već poetski čin, a pozorišna inovacija nije marketinški potez, već potreba da se nova misao saopšti bližnjima na primeren način. Pozorišne institucije često nemaju prostor za male, laboratorijske produkcije ili društveno orijentisanu delatnost, jer su njihova organizaciona logika, percepcija sebe i svoje svrhe, ambicije u društvenom i profesionalnom pozicioniranju – lokalno i globalno – bitno drugačije.

Zbog toga, za novim mislima i novim izrazima najčešće moramo da tragamo među produkcijama koje su rasterećene takvih očekivanja i stoga  responsivnije prema stvarnim potrebama društva.

Poetski kvalitet ovih produkcija ne zaostaje za onima koje raspolažu većim budžetom, iako su njihova izražajna sredstva saobražena ograničenim mogućnostima. Ali posledica otežanih okolnosti često je upravo inovativnost u poetskim rešenjima, što ove predstave i kvallifikuje za naš festival.

Velika je šteta što je većina medija izgubila ekspertizu za praćenje događaja u kulturi, pa se u medijima ne daje adekvatan prostor i tumačenje za alternativan pozorišni izraz. Time je sveukupan kulturni prostor na gubitku; ne treba zaboraviti da je BITEF utemeljen upravo na produkcijama alternativnihi i niskobudžetskih pozorišta iz čitavog sveta, pa i danas nosi renome promotera novih pozorišnih tendencija.


Među selektovanima su i profesionalna i amaterska pozorišta, što nije uobičajena praksa i specifičnost je festivala.  Kako se „snalaze” amateri u odnosu na profesionalce? Mislite li da im se pridaje dovoljan značaj na pozorišnoj sceni Srbije?

Pitanje kako se ’snalaze’ amateri u odnosu na profesionalce važi za pozorišnu paradigmu zasnovanu na konvencionalnom pozorišnom produkcijskom modelu, gde tekst piše profesionalni dramaturg, predstavu režira profesionalni reditelj, postoje uloge koje tumače profesionalni glumci itd. Ovakve produkcije nisu ciljna grupa našeg festivala. Eks Teatar Fest prikazuje predstave-krike, predstave-šapate, predstave-pesme... različite izraze za koje su savršeno sposobni svi kreativni ljudi. Pozorišna paradigma koja nas interesuje ne zasniva se na virtuoznosti, već na iskrenosti i autentičnosti. Sve ovo postaje sasvim jasno kada se predstave pogledaju. Dođite na festival, pridružite nam se i ostanite nakon predstava da razgovaramo.

Suština je u razgovoru.



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste