Dušan Simić (INTEF): „Aktivan društveni i kulturni život može sačuvati mlade na selu”

Milica Sučević
maj 2019.

Pod sloganom „Dodirnimo zvezde” ove godine od 14. do 18. avgusta održaće se prvi  „Internacionalni teatarski festival – INTEF” u selu Mišar. Kako su članovi Omladinskog pozorišta „Vožd” došli na ideju da stvore ovaj festival, šta je ono što ih je pokrenulo i navelo na to, kao i o tome šta će ovaj festival ponuditi publici i učesnicima, razgovarali smo sa direktorom i osnivačem festivala Dušanom Simićem.

Ove godine, u avgustu, održaće se prvi put novi „Internacionalni teatarski festival – INTEF”, čiji si direktor i osnivač. Kako ste došli na ideju da osmislite jedan ovakav festival?

Ideja o osnivanju festivala tinjala je u nama dug niz godina. „Vožd” je sa svojim predstavama gostovao i učestvovao na festivalima širom zemlje i regiona, kolege iz drugih ansambala su uvek bili sjajni domaćini, imali smo priliku da se upoznamo sa radom drugih pozorišta, da upoznajemo ljude, sredinu, raznolika mesta, ali smo nekako, uvek, potajno želeli da se i druga pozorišta upoznaju sa nama i mestom odakle mi dolazimo. Osnivanje festivala nije mala stvar, toga smo bili apsolutno svesni, zahteva veliki entuzijazam, uloženi trud i rad, jasnu koncepciju, naravno i neizostavno, novac koji je preko potreban za realizaciju programskih sadržaja festivala, ali i tekućih stvari koje uz festival idu (brendiranje, nagrade, osveženje, smeštaj itd.). Nametnulo se, slučajno ili ne, da „Vožd” ove godine proslavlja svoj jubilej – 10. godišnjicu postojanja i rada, te se odlično uklopilo da deceniju kasnije pozorište izrodi novo čedo–festival koji će po svim parametrima težiti ka tome da bude najbolji, najjači, da spaja kulture i narode, pozorišne radnike iz regiona, a pre svega bude „vetar u leđa” mladim glumcima, amaterima, kojima će nagrade koje osvoje na našem festivalu biti inicijalna kapisla za dalji, profesionalni, put koji će zasigurno biti usko vezan za pozorište i delatnosti u kulturi.

 

Interesantno je da će se festival održati u selu Mišar, odakle je i potekla ideja, a i Omladinsko pozorište „Vožd”, koje je učestvovalo u osnivanju ovog festivala. Koliko je važno da se festivali isele iz većih gradova i da se što više kulturnog i umetničkog sadržaja prikazuje u manjim mestima?

Iskustveno znam da su manje sredine gladne ovakvih i sličnih sadržaja. Sredinom 20. veka svako selo u Srbiji pompezno je, sopstvenim radom, kulukom, gradilo Domove kulture. I to nije bilo uzalud. Ako bismo malo začeprkali po arhivama, sva sela u okolini Šapca su imala folklornu i dramsku sekciju, sa kojima su kao mentori radili profesionalni igrači i glumci, spremali su predstave, takmičili su se na susretima sela, putovali širom Srbije i bivše Jugoslavije. Bili su ponos i dika svoga mesta. Imam podatak da je publika u stopu pratila tadašnju dramsku sekciju Mišara: gde god oni nastupali, imali bi u mraku pozorišne sale unapred spremne aplauze „domaće” publike. Jasno se vidi da je takav, plemeniti, vid bavljenja amaterizmom značio ljudima, pogotovo sa sela, da utroše svoje slobodno vreme, da sklapaju prijateljstva, da se iskažu na sceni. Nažalost, demografska slika sela se danas, u znatnoj meri izmenila, sela je sve manje, a životu na selu verni ostaju samo najstariji meštani. Mladih gotovo i da nema. Domovi kulture su nakrivljeni, urušeni, zaparloženi, obrasli trnjem (kao kakva groteskna slika opšteg stanja u kulturi). Da pre deceniju nije nastalo pozorište „Vožd” , možda bi i naš Dom kulture bio deo ovog strašnog mozaika, ali smo ga s ljubavlju i entuzijazmom mi stavili na noge, ulagali sopstveni novac da bismo nabavili reflektore, miksete, ogledala, farbali scenu, šili zavese. I isplatilo se. Naši meštani, u početku stidljivo, počeli su da pune pozorišnu salu mišarskog Doma kulture, da izrastaju u pravu pozorišnu publiku, da se interesuju kada će biti predstave, da nas, nesvesno, podstiču da radimo više i bolje! Festival će, uveren sam, biti samo šlag na tortu, jer su ljudi u manjim sredinama, pogotovo na selu, gladni ovakvih sadržaja. Velika je misija, putem kulture, sačuvati selo – moje je mišljenje da aktivan društveni i kulturni život može sačuvati mlade na selu. Između izlazaka i rijalitija – nudimo im pozorište i kulturu!

Cilj festivala je da okupi omladinska, akademska pozorišta, nezavisne pozorišne trupe iz celog regiona. Da li se sve više javlja potreba za povezivanjem manjih pozorišnih trupa iz zemlje i regiona? Zašto je to važno za mlade koji stvaraju na ovim prostorima?

Dobro ste rekli, povezivanje mladih ljudi koji stvaraju u okviru omladinskih i akademskih pozorišta i nezavisnih scena cilj je, a s druge strane i obaveza našeg festivala. S jedne strane, mladim stvaraocima pružamo šansu da se na našem festivalu nadmeću za nagrade sa najboljim predstavama iz Srbije i regiona, a s druge strane budimo svest o potencijalnoj saradnji i razmeni između pozorišta. U sveopštoj besparici koja vlada u pozorištu, gde svaki dinar odlučuje da li će predstava krenuti na put i otputovati na gostovanje ili festival, važno je da se mladi stvaraoci međusobno upoznaju, ostvare kontakt, a da mi kao festival budemo pokretači saradnje, razmene predstava i glumaca, realizacije potencijalnih koprodukcija između omladinskih teatara (koje lako mogu nadomesiti nedostatak novca). U perspektivi imamo i ideju da od naredne godine sa jednim od pozorišta (učesnikom ovogodišnjeg festivala) napravimo i predstavu, u produkciji festivala, koja će otvoriti naredni INTEF!

„Dodirnimo zvezde” je slogan ovogodišnjeg festivala. Iz njega osećamo slobodu, potrebu za maštom, stvaranjem i kreativnošću. Šta ovaj festival čini posebnim?

Osobenost festivala je, pre svega, mesto gde se on održava. Za razliku od ostalih festivala, ovo je prvi ruralni festival u ovom delu zemlje. Mišar, kao istorijsko mesto, nudi prelepe krajolike, od Doma kulture, istorijskog kompleksa „Boj na Mišaru”, do izlaska na prelepu reku Savu. Pored petočlanog stručnog žirija (čija će imena biti poznata 5. juna, kada će i biti objavljena selekcija ovogidišnjeg festivala), festival će imati i žiri učesnika: svako pozorište će biti u obavezi da tokom pet dana trajanja festivala pošalje jednog svog predstavnika, koji će sa kolegama iz ostalih pozorišta gledati, komentarisati i nagraditi najbolju predstavu (po oceni žirija publike) i dva najbolja glumačka ostvarenja. Nagrade koje će dodeliti stručni žiri nose imena najboljih šabačkih glumaca, koji su ostavili traga u teatarskom životu Šapca i Srbije: Milenko Zablaćanski, Branka Crnomarković, Cane Firaunović, Ana Milanović, Aleksandar Ognjanović i Vladislav Lalicki. Ovo je svojevrstan dug, spomen i trajno sećanje na ljude bez kojih bi pozorišni život našeg grada, zasigurno, bio drugačiji i siromašniji. Lepota festivala je što se dešava u avgustu, kada su srpski ustanici pre dva veka i izvojevali pobedu na Mišaru, na otvorenom, pod zvezdama – odatle i slogan festivala, koji ste maločas pomenuli.

Pored glavnog dela festivala, planirate da osmislite brojne radionice, muzičke večeri, edukativne programe... Šta je ono što ćete ponuditi publici i učesnicima kad dođu na vaš festival?

Pored glavnog programa festivala, koji čine predstave u selekciji, realizovaćemo bogat prateći program (u letnjoj bašti Doma kulture Mišar), spoj zabave i edukacije. Na otvaranju i zatvaranju festivala, u večernjim satima, nastupaće poznati šabački bendovi, a žurke će biti otvorene za sve posetioce (učesnike i publiku), imaćemo tri tematske večeri: Karaoke veče i specijalno izdanje šabačkog Pab kviza „SQUEEZD” (svoje ekipe će moći da prijave i učesnici i publika, a za najbolje su obezbeđene nagrade), kao i DJ i maskenbal veče. Realizovaćemo i dve ekološke radionice za najmlađe (u dvorištu osnovne škole u Mišaru), u okviru kojih će najmlađi proći kroz kreativnu radionicu o značaju ekologije i zaštite životne sredine, a moći će da pogledaju i pozorišne predstave koje govore o temi i značaju ekologije. Posebna pažnja biće usmerena na dve tribine: jednu će realizovati redakcija vašeg portala „Hoću u pozorište”, pod nazivom „Umetnost (bez) kompromisa”, a završnog dana održaće se tribina „Biti il ne biti”, u okviru koje će se govoriti o položaju omladinskih teatara u regionu, mogućnostima potencijalne razmene i saradnje.

Osnovali ste festival i napravili jedan korak više za vaše okruženje, ali i celu Srbiju. Koliko je danas teško, a koliko inspirativno, da mladi ljudi osmisle neku ovakvu ideju i sprovedu je do glavnog cilja?

Kada se setim da smo pozorište „Vožd” osnovali sa 15 godina, kada o pozorištu nismo znali ama baš ništa, onda mi osnivanje festivala deluje lako kao pero – mada, svakako to nije. Teško je, kao što sam već i napomenuo, u finansijskom smislu. Nije lako napraviti finansijsku konstrukciju festivala, izboriti se za budžet od grada, sponzora, prijatelja festivala. Volim često da kažem svojim kolegama da nekada nismo svesni koliko možemo učiniti zajedno, bez pare i dinara, uz malo entuzijazma, pregršt dobrih ideja i zagrejanih dlanova za rad. Neobično nam je, svima iz tima festivala, da INTEF već sada postoji, da se o njemu priča. Čudno mi je i da realizujemo ovaj intervju, a da u njemu ne govorimo o nekakvoj potencijalnoj ideji, već o nečemu što se događa i što će se tek dogoditi. Skoro smo pričali, festival je nekako bio samo ideja dok nije stigla prva prijava na mejl, tad smo rekli: „Čekaj, pa mi sad zaista postojimo!” Njegoš davno reče: „Bez muke se pesma ne ispoja, bez muke sa sablja ne sakova – na muci se poznaju junaci!” Apropo ovog citata, verujem da će INTEF i svi njegovi učesnii izaći kao pobednici: da smo stvorili festival koji će iz godine u godinu rasti, širiti svoj dijapazon delovanja, da ćemo uspeti da budemo Sterijino pozorje u svetu omladinskih pozorišta!



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste