Ekipa predstave „Urednik”: „Želeli smo da prikažemo medijsku scenu kakva jeste, preuveličavanje je bilo nemoguće”

Mila Jovanović
mar 2020.

Nova predstava Reflektor Teatra - „Urednik” premijerno će biti izvedena u petak, 6. marta u beogradskom Dorćol Placu, nakon čega su reprize zakazane za 9, 10. i 11. mart. Režiju potpisuje Vojkan Arsić, a tekst koji se bavi posledicama igranja sa istinom, odnosno stanjem u medijima u Srbiji danas, delo je dramaturškinje Sare Radojković. Priča u „Uredniku” prati dinamiku televizijske redakcije i kako se ona nosi sa time koje će informacije prenositi, a glavna junakinja je Vera, posvećena autorka političko-analitičke emisije koja pokušava da radi svoj posao odgovorno i sa integritetom, ali joj to ne dozvoljavaju.

Da bismo saznali nešto više o tome šta nam Reflektor Teatar sprema, otišli smo u Dorćol Plac i u pauzi od probe razgovarali sa ekipom predstave.

​​​​​​Glumac Vladan Slavković, govoreći o dva lika koja tumači, rekao je kako smo svi često žrtve kampanje koju neko pokušava da nam nametne:

Ova predstava govori o tome da su urednici samo ljudi koji sprovode volju jednog centra moći koji rukovodi novinskim kućama. Problem je što moj lik pokušava da manipuliše i ljudima i informacijama koje ti ljudi treba da predstave. Glavna junakinja ima rečenicu koja kaže: Ako nekad pomislite zašto nekoga mrzite, bolje razmislite da li nekom drugom to odgovara. Vrlo često se dešava da smo deo potrošačke ili političke kampanje koju neko pokušava da nam nametne. To je problem koji nas napada oduvek i u ovoj zemlji i u svetu: dolazimo u situaciju da pored nas prolaze nevažne stvari, a da su važne važne samo zato što je neko tako odlučio.

Na pitanje da li predstava treba publiku da osvesti, zapita ili da nešto osudi, Vladan odgovara da svako ko dođe u publiku dolazi sa sopstvenim predubeđenjem i da će prema tome i posle predstave izaći sa sopstvenim mišljenjem:

Neko će biti zadovoljan, neko će reći: ja sam ovo ionako znao, neko drugi: nije valjda ovo stvarno ovako, a treći: oni su sve slagali ili ne, preterali su. Ova predstava naročito će neke ljude nagnati na ekstremno razmišljanje o tome šta nam se sve dešava. Ako ništa drugo, bar će svako ko izađe iz publike od sada posmatrati ono što nas okružuje i ono što je novinarstvo na neki malo drugačiji, dublji način. Neki će postati sumnjičavi, a neki će postati analitičniji i sigurno da više niko neće olako doživljavati bilo koju vest.

Isto pitanje postavili smo i dramaturškinji Sari Radojković, koja veruje da za dramskog pisca nije zahvalno da osuđuje svoje likove, već da mora i najgoreg lika da razume. Kako kaže, cilj je bio prikazati stvari onakvima kakve jesu:

Nama je cilj bio da ogledalno pokažemo kako vidimo trenutno stanje u zemlji, da na kraju eventualno postavimo pitanje da li smo naučili lekciju u Srbiji, a to je da bez solidarnosti ništa ne možemo da učinimo. Kada u priči pratimo Verin put, iznova vidimo da društvena angažovanost pojedinca ne može da promeni stvari ako ceo kolektiv ne stane iza njih. Pitanje solidarnosti važno je za svaku branšu, za sve ljude koji nisu na pozicijama moći, nego pripadaju jednoj vrsti radničke klase.

Kako u predstavi moraju da postoje suprotstavljene strane, Sarini likovi smešteni su u redakciju koja je, kako ona kaže, na sredini spektra od jako neodgovornog izveštavanja do izveštavanja kakvo bi trebalo da bude:

Ova televizija nije ni Pink ni N1, nego neka zamišljena televizija gde se ta dva sveta sudaraju i imamo ljude koji bi mogli da rade na obe ove televizije. Njihova politika televizije je bila takva da gađaju sredinu, ali sad su skroz zastranili i Vera kao junakinja koja je i dalje odana nekom kodeksu sada se nalazi u problemu jer ne želi tako da radi, to nije ono na šta je ona pristala kada je potpisala prvi ugovor.

U predstavi „Urednik” nema preuveličavanja jer, kaže dramaturškinja, nemoguće je bilo zamisliti situaciju u medijima lošiju nego što jeste:

Naši mozgovi prosto nisu mogli da zamisle kako bi izgledala medijska slika u Srbiji tri puta gore nego što je danas. Ljudi imaju televizor i mogu da vide kakvi su nam mediji, nećemo mi da otvorimo rupu na saksiji, ali smo onda rekli: hajde da probamo da prikažemo ono što ljudi ne vide, a to je kako jedna redakcija funkcioniše iza kamere. Želeli smo da preko emocija ispričamo tu priču, kako se oseća jedna osoba u kolektivu koji propada, koju cenu plaćaju ljudi koji se bore, da pokažemo tu ličnu stranu priče.

Reditelj Vojkan Arsić dalje nam objašnjava nameru da se prikažu posledice igranja sa istinom, što stoji i u nadnaslovu prestave:

U našoj priči glavna junakinja zbog toga što ju je „spopalo” novinarstvo prolazi kroz golgotu i to se direktno odražava na njen život. To što ste vi izmislili vesti o njoj i u javnom prostoru je diskreditovali, na kraju dana boli običnog čoveka. Na kraju dana ona ide kući, ima porodicu, želje, planove. To je nit koju smo želeli da prikažemo, u smislu ljudskosti, a ne brojeva i imena i prezimena.

Tokom godinu dana rada na predstavi, istraživački deo koji je podrazumevao razgovore sa novinarkama bio mu je najteži. Razgovarajući sa njima shvatio je da će neke stvari morati da ublaži u predstavi, kako bi mu publika poverovala:

Kada bismo mi na scenu stavili sve što su nama rekle te novinarke, publika bi nas pogledala i rekla: ma važi. Ne bi nam verovali zato što je neverovatno, ja ne mogu da verujem. Zato je naša odluka bila da ublažimo. Ništa mi nismo ovde sakrili ni cenzurisali, ni za šta nismo odlučili da nećemo da stavimo u predstavu zato što mislimo da je prejako ili će neko nešto da kaže ili slično. Hteli smo da nam publika poveruje i zato smo doneli odluku da ne budemo toliko direktni i oštri, iako ništa tu nije pošteđeno.

Zanimalo nas je i zašto je glavni lik baš žensko, na šta reditelj odgovara da medijska scena pokazuje da je tako:

Kada pogledate medijsku scenu u Srbiji i kada pogledate ko su ti novinari, onda vidite da je na tom spisku Suzana Trenić, Jovana Gligorijević, Olja Bećković, Brankica Stanković... puno hrabrih žena koje rizikuju svoj život. Naravno, uopšte ne poništavam da postoje i muškarci, nema dileme. Ali nekako u realnosti kod nas žene preuzimaju tu snažnu ulogu.

Rodne uloge ispitane su u predstavi i pravljenjem dve verzije u kojima lik Urednika, koji je negativan i predstavlja sponu između vlasničke strukture televizije, u jednoj podeli igra muškarac, a u drugoj žena:

U jednom trenutku procesa sam shvatio da ako bi to bilo žensko, urednica, potpuno se menjaju odnosi, da potpuno drugačije izgleda iako se tekst i mizanscen minimalno promene. Potpuno drugačiju sliku daje predstava u kojoj je žena ta zla, moćna koja zapliće i vodi celu priču u odnosu na to kada je muškarac, zato što su nam rodne uloge takve. I zato sam odlučio da imamo dve verzije: jednu gde imamo Vladana Slavkovića, koji igra Urednika i drugu u kojoj Tanja Petrović Živković igra Urednicu. Mislim da će biti zanimljivo ljudima da pogledaju obe verzije.

Na pitanje kakvu reakciju publike očekuje i veruje li da ovakve predstave mogu da pokrenu promenu, Vojkan odgovara da može samo da želi da če se promena desiti, ali da je to samo na publici i da je individualno:

Ne pravim predstave u kojima kažem ovako treba, ovako ne treba i u kojima dajem direktne poruke. Ovo je predstava koja govori o tome kako funkcionišu danas mediji. Ko pogleda ovu predstavu verujem da će dobiti nove informacije o tome šta stoji iza vesti koju pročita i verujem da će imati nove naočare sa filterima za čitanje i praćenje vesti. Plašim se, ali to je takođe dijagnoza i vrsta pokazatelja, da će reakcija građana biti: „pa da”, a da će iza tog pa da, doći ono: „pa šta”. Onda mogu samo da želim da iz toga izađe neka promena, ali to je ono što publika mora da uradi kod kuće kada bude sama sa sobom, mi im nećemo dati recept.

Kako su dosadašnju karijeru Vojkana Arsića obeležile društveno angažovane predstave, pitali smo ga za kraj, da li mu je na neki čudan način drago što je situacija u društvu takva kakva jeste, te predstavlja bogat izvor inspiracije:

Nije mi drago, nikako ne može da mi bude drago. Strašno mi je, ali u poslednje vreme puno razmišljam o poremećenosti mozga, ne mog nego našeg, o tome da nemam pojma kako izgleda raditi u pozorištu, a da nisi konstantno opterećen nekim velikim društvenim problemima. Šta bih ja onda radio? U životu sam napravio jednu predstavu koja je „ljubavno-angažovana” i sve druge predstave su moja borba za nekakvu pravdu. Malo sam se umorio i već dugo govorim da je ovo poslednja predstava koju ću raditi na taj način, da imam potrebu da se bavim sobom, nekim intimnijim ljudskim stvarima u pozorištu, ali pojma nemam kako to izgleda. Čak mi je i zanimljivo za promatranje, kako izgleda biti pozorišni reditelj u Norveškoj? Šta tebe tamo pokreće da praviiš pozorište, šta je inspiracija kada donosiš odluku čime ćeš se baviti u svom pozorišnom radu?

Ne znam, stvarno ne znam.

Foto: Bojana Durman (hocupozoriste.rs)



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste