Filip Gajić - o pozorištu za narod i njegovom Biću

Mila Jovanović
feb 2019.

Dorćolsko narodno pozorište, poznatije kao Kosmodrom, proslaviće 17. februara svoj drugi rođendan. Iako postoji dve godine, nevelik  broj Beograđana zna da se u Solunskoj ulici na donjem Dorćolu nalazi pozorišna scena, doduše, vrlo neobična i drugačija od drugih. Sa druge strane, bogat i kvalitetan repertoar, jedinstven doživljaj gledanja predstave u prostoru koji je i sam po sebi umetničko delo, mladi talentovani glumci i dobro vino, samo su neki od razloga zbog kojih  oni koji jednom dođu u Kosmodrom, jedva čekaju da se vrate. Glumac i reditelj Filip Gajić, osnivač Kosmodroma, za naš portal govori o ovom autentičnom pozorištu, njegovom osnivanju, publici, prioritetima i još po nečemu.

Kako se rodila ideja za osnivanje Dorćolskog narodnog pozorišta?

Hteo sam da napravim pozorište u kojem će mladi glumci imati prostor slobode i mogućnost igranja velikih i ozbiljnih uloga koje im neće pružiti u "prestižnim" pozorištima. Takođe, bitno je da im ostane iskustvo da je moguće napraviti pozorište bez ičije podrške i bez novca, da im ostane vera da ne moraju nigde da saginju glavu da bi došli do posla. Ne moraju da budu ono što nisu u kanti kompromisa. Istovremeno i da nauče da nije lako biti to što jesi ali jeste čisto i dostojanstveno. Dugoročno, ako ne odustanu od sebe i svoje vere u pozorište, ukoliko je uopšte imaju, veće su im šanse da budu i bolji ljudi i bolji glumci i da ih vremenske okolnosti ne pretvore u otužne krpe natopljene alkoholom i drogom.

Mislite li da je Beogradu potrebno još nezavisnih scena?

Beogradu je potrebna SCENA. Nezavisna ili zavisna, manje je bitno. U odnose među ljudima uvuklo se jedno mučno poltronstvo, odnosi su lažni i baziraju se na nekakvom zamišljenom ličnom interesu, ka nepostojećoj putanji uspeha. Biće pozorišta, koje sasvim izvesno postoji, nije vidljivo i kreće se oko i iza ili ispred nas, u nama, ne trpi bilo kakvu računicu. Pozorište se stvara čistim srcem, čistom verom u ljude, ispravnom motivacijom koja se negde u godinama za nama pogubila u pozorišnim ljudima. Nema u pozorištu ni slave ni novca niti ono zato postoji. Pozorište je samo po sebi veoma ozbiljno i uveren sam da je velika tajna o kojoj ni ne sanjaju mnogi koji se njime bave. Na silnim akademijama izbacuje se nerazumno velika količina glumaca koje driluju profesori kojima zavisi plata od broja primljenih studenata. Takvi profesori, nečiste savesti, onda im daju pogrešno uputsva, čine ih kukavicama u začetku, uveravaju ih da treba se pretvaraju i da budu ponizni. Uče ih kao da su činovnici u banci koji treba da napreduju i da zadovolje one koji vode ljudske resurse.

Na vašem repertoaru nalazimo i Čehova sa jedne strane i neke potpuno nove tekstove sa druge. Možemo li reći da je repertoar DĆP-a alternativan?

Ne, nismo mi nikome alternativa niti tome težimo. Naša jedina težnja je da publici pričamo priče, da im pomognemo da veruju da život ima smisla. Priča ima početak, sredinu i kraj. Isto kao i naš život. Naše priče liče na snove pune sadržaja. Nemamo nijednu komercijalnu predstavu, kod nas ne igraju zvezde, ne radimo ništa što bi moglo da nas učini gledanijim osim što pravimo važne i lepe predstave. Naravno da bi mogli da radimo i na taj, drugi način, i da malim trikovima učinimo funkcionisanje pozorišta lakšim, ali nećemo jer će nas napustiti biće pozorišta koje kod nas često boravi i pomaže nam da savladamo hladnoću i prazan džep.

Funkcionišete kao nezavisno pozorište, a izabrali ste, možemo reći, institucijalni naziv. Zašto baš Dorćolsko narodno pozorište?

Nije to institucionalni naziv. Samo ime kaže - to je pozorište za narod, a na donjem Dorćolu živi narod kao i narod koji dolazi kod nas iz svih delova grada i dolaze mnogi izvan ovoga grada. Dorćol znači - četiri puta.

Ko je publika DĆP-a?

Narod.

Svakome ko se nađe u prostoru Kosmodroma  jasno je da je u pitanju nešto autentično. Kako se kroz nekonvencionalnost prostora u kome stvarate ogleda i jedinstvenost umetničkog izraza koji gajite?

Prostor neminovno utiče na ono što stvaramo. Kada glumac uđe u Dorćolsko narodno pozorište nije ušao u instituciju. Glumac uđe u toplu i porodičnu atmosferu, uđe u prostor slobode u kojem je prinuđen da se bori sa sobom i nezahvalnim okolnostima. Ništa mu nije zagarantovano osim da neće igrati u nečemu što je glupo, banalno ili vulgarno na bilo koji način. Može da dodirne publiku, da oseti dah gledaoca, prinuđen je da bude istinit i to ga čini srećnim i ispunjenim. I Biće pozorišta je tada u duhu Glumca.

Do sada je podrška institucija kulture izostala. Mislite li da nemaju sluha za nešto novo i drugačije ili da se plaše rizika, možda nešto treće?

Pre bih rekao da je u pitanju to da ja ne umem baš da obavim taj deo posla zato što me svi drugi poslovi previše uzimaju i zato što nemam dara za to i stalno čekam da se pojavi mladi producent i kaže - ja ću da radim taj deo posla koji ti ne umeš. I nije sasvim izostala, prošle godine smo prošli s dve predstave na konkursima grada i republike. To je bila finansijska pomoć po projektima, ali nama je potrebna kontinuirana podrška koju ne znam ko bi mogao da nam pruži osim da se iz oblaka pojavi mecena koja će nam pokriti bar osnovne troškove.

Pored pozorišnih predstava, u DĆP-u ima i drugih kulturnih sadržaja. Možete li reći nešto više o nepozorišnom životu Kosmodroma?

Scena Kosmodrom iznad svega pripada pozorištu. Samo ponekad se odvijaju džez svirke koje organizuje naš prijatelj sa Novog Zelanda Hejdn Čizm (Hayden Chisholm), jedan od najboljih saksofonista na svetu. I to su uvek, kao i naše predstave, čarobne svirke. Ponekad napravimo izložbu. Često sedimo oko vatre koja bukti u smederevcu.

Najnovija premijera - predstava “Magi” nastala je izvorno kao ideja mlade glumice, studentkinje četvrte godine akademije Ane Vučić. To znači da ste spremni za saradnju sa mladim neafirmisanim umetnicima? Jel vam zakucaju na vrata često?

Dolaze često i žele da rade. Imamo perfektne glumce. Oni koji počinju da rade kod nas steknu dosta dobar i čvrst temelj za ispravno poimanje pozorišta. Ana je jedna od tih sjajnih glumica.

Šta čeka Dorćolsko narodno pozorište u budućnosti? Imate li planove za dalji razvoj i šta su prioriteti?

Kao i sve druge u budućnosti nas čeka isto što i u prošlosti. Jedini prioritet je da ne izneverimo Biće pozorišta. Publika je najbitniji element pozorišta jer bez nje predstava ne postoji, makar da je jedan gledalac prisutan. Naše je da im se damo, da ne iznosimo svoj ego pred njih već da im se pružimo najviše i najbolje što možemo, da im damo sve ono što u sebi imamo, i dobro i loše. Ispravna motivacija, ispravna misao, ispravna koncentracija. Ozbiljan problem savremenog pozorišta je to što su reditelji i glumci scenu pretvorili u prezentaciju svog lika i dela, a ja vodim računa da se taj virus mučne ambicije kod nas ne zapati i eliminišem ga čim ga prepoznam, a ume da se pojavi, ali svetlom obasjan brzo se povlači.

Foto: Jelena Petrović (hocupozoriste.rs)



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste