Goran Ibrajter: „Sterijino pozorje je presek naše pozorišne stvarnosti”

Milica Amidžić
jun 2019.

U ovogodišnjem izdanju, 64. Sterijino pozorje, publici je predstavilo ukupno jedanaest predstava iz selekcije dr Svetislava Jovanova, pod sloganom „Pobuna – ženski rod”. Petog dana festivala, kada se publici već polako kristalizovala čitava ova koncepcija – što idejna, što estetska, te u skladu sa tim i stav publike prema predstavama u ovoj selekciji, iznova se pojavilo jedno opšte pitanje: kakvo je mesto doprinosa Sterijinog pozorja kulturi? Kao festival sa dugogodišnjom tradicijom i kao predmet raznih spekulacija o kvalitetu selekcija nekolicinu godina unazad, postavlja se pitanje u kom aspektu ova manifestacija i dalje na dostojanstven način čuva svoj integritet. O svemu ovome porazgovarali smo sa predstavnikom kolektiva i urednikom festivalskog centra Sterijinog pozorja  - Goranom Ibrajterom.

Uzevši u obzir temu festivala „Pobuna – ženski rod”, u kom smislu je ova selekcija društveno angažovana?

Selektor je odabrao temu „Pobuna – ženski rod“ – očito je da su ove godine predstave na ovu temu dominirale,  ispostavilo se i svojim kvalitetom. Međutim, jednom u razgovoru sam rekao – citirajući Marksa, što možda danas nije popularno, koji je govorio u prilog jevrejskom pitanju – da nema parcijalne emancipacije, nego generalne emancipacije, i mislim da je selektor na neki način imao upravo tu ideju u vidu. Dakle ovde jeste pobuna žena, odnosno tematizovanje problema žena stavljeno u prvi plan, ali mislim da je kroz taj fokus otvoren čitav niz drugih problema i da je u tom smislu festival društveno angažovan. Sticajem okolnosti svog posla pročitam i tekstove drama koje se igraju na Sterijinom pozorju pre samog festivala i zbilja se tu otvara i čitav niz bitnih društvenih, ekonomskih, svetskih u krajnjoj liniji pitanja, pa, na kraju krajeva, čak i pitanja položaja pozorišta.

Da li je Sterijino pozorje istinsko ogledalo pozorišne scene u Srbiji?

Moje mišljenje je da Sterijino pozorje jeste pravo ogledalo pozorišne scene u Srbiji, ne samo u smislu onoga što smo malo pre pričali, ono isticanje u prvi plan nekih tema i ideja, nego Sterijino pozorje po svojoj prirodi predstavlja presek onoga što se dešavalo tokom prethodne pozorišne sezone u Srbiji. I ono čega je Sterijino pozorje ponekad i žrtva – naravno uvek postoje komentari i selekcije i izbora predstava – da li je moglo drugačije, bolje – Sterijino pozorje ne može praviti bolje repertoare naših pozorišta, ne može praviti bolje predstave i u tom smislu ono jeste po meni dragoceno upravo zato što čini jedan suštinski presek  onoga što je naša pozorišna stvarnost. I dobro je što postoji jedan takav festival kao što je Sterijino pozorje jer ono pokazuje kakav je naš pozorišni trenutak.

Koliko se poetika Sterijinog Pozorja razvila u odnosu na prethodne godine?

Možda nije najmudrije ovo što ću reći, ali poetika Sterijinog pozorja jeste ono što je poetika naših pozorišta u datom momentu. Pitanje je dakle da li je Sterijino pozorje pratilo ono što jesu nekakve dominantne poetičke linije u našem pozorištu. Mislim da Pozorje jeste pratilo i da se – ne prilagođavalo, u onom lošem smislu te reči, nego prosto pratilo koje su te tendencije. Pozorje se menjalo, iako često ljudi misle da je Pozorje jedna možda malo previše tradicionalna institucija, ali ona je osećala momente kada je trebala da menja neke svoje osnovne koncepte, a da pri tome ipak ostane, na onoj svojoj osnovnoj misiji – a to je podrška domaće drame. Dakle, da podsetim – prvo Pozorje 1956. godine bilo je posvećeno Jovanu Steriji Popoviću i na tom prvom Pozorju su bili isključivo drame rađene po njegovim delima, i tada je, u stvari, i  fundirano Sterijino pozorje kao festival domaćeg savremenog dramskog teksta, tada jugoslovenskog. Nakon jedno desetak godina Sterijino pozorje se otvorilo i za tekstove naših klasika – znači postalo je tekst domaćeg pisca bez nekih obrada nekih vremenskih, da bi tamo negde početkom 2000-ih menjalo svoj koncept otvarajući se i za tekstove stranih autora, da bi se eto pre dve ili tri godine vratilo ponovo domaćem dramskom tekstu. Dakle, Sterijino pozorje nije okoštala institucija i čini mi se da zbilja prati ono što je potreba, na neki način, našeg pozorišta, a sve je opet u duhu one osnovne misije Sterijinog pozorja a to je – podrška domaćem dramskom tekstu.

Kakav je odnos zastupljenosti klasičnih i avangardnih predstava i kakav je odnos publike prema tome, to jest, čemu publika više teži?

Pre svega, publika Sterijinog pozorja nije homogena. Nju zbilja čini jedna različita populacija – ima ljudi koji su skloni klasičnom teatru, ima ljudi koji su skloni modernom pozorišnom izrazu i Pozorje pokazuje da je otvoreno za nove tendencije. Na kraju krajeva, to i jeste suština Sterijinog pozorja i ono je u tom smislu i promovisalo čitav niz mladih – ili mladih u neko vreme – pozorišnih pisaca. Prosto, na povom festivalu su i otkriveni naši savremeni dramski stvaraoci. Pozorje je takav festival da se u okviru njega na neki način promovišu i nove tendencije naše drame, ali i ono što predstavlja njenu tradiciju.

Koliko je na Sterijinom pozorju važno mesto Pozorja mladih i na koji način ono doprinosi da mladi pozorišni umetnici dođu do većih šansi?

Broj ljudi koji su dobili Sterijinu nagradu mislim da se već meri četvorocifrenim brojem. Sterijino pozorje evo traje već 64 godine. Jedan od najvernijih saputnika Sterijinog pozorja kada su u pitanju prateći programi – ono se pre svega prepoznaje po festivalu, ali uvek na svakom festivalu je i niz pratećih programa – jeste upravo Pozorje mladih, gde, pre svega, studenti akademija imaju priliku da pokažu svoje stvaralaštvo, ali ono što hoću da istaknem jeste upravo činjenica da je među onim dobitnicima Sterijine nagrade čitav niz onih koji su na Sterijinom pozorju počeli, upravo na Pozorju mladih. Dakle, otvarajući prostor Pozorja za mlade stvaraoce, nama nije namera samo da pokažemo i da oni pokažu šta umeju da rade, nego da ukažemo na one koji će biti budućnost našeg pozorišta. Istorija odnosa Pozorja i Pozorja mladih pokazuje da ovaj koncept ima rezultat.

U kom aspektu Sterijino pozorje utiče na kulturni i umetnički život Vojvodine?

Sterijino pozorje nije vezano samo za Novi Sad niti za Vojvodinu. Ono čak prevazilazi i granice Srbije u ovom momentu. To jeste nekada bila jugoslovenska manifestacija, ali sticajem okolnosti je ono što jeste sada, ali to ne znači da ona nema uticaj van granica Srbije, pogotovo na bivšim jugoslovenskim prostorima. U tom smislu ne treba Pozorje ograničavati na neki uži prostor i mislim da se tu najbolje pokazuje da ono itekako ima uticaja na pozorišni život i Vojvodine i Srbije. Od povratka na ovaj koncept čini se da je ovo festival domaćeg dramskog teksta, da je tretman savremenog domaćeg dramskog teksta u našim pozorištima itekako poboljšan, tako da smo u situaciji da, u prethodne dve ili tri godine, broj praizvedbi – u smislu izvođenja novih tekstova, merimo sa tridesetak, što ranijih godina nije bio slučaj. Dakle, čini mi se da je Pozorje ipak uticalo na to da naša pozorišta, ne samo zbog Pozorja, ali čini mi se delom i zbog toga, pojačaju interesovanje za izvedbe savremenog domaćeg dramskog teksta.



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste