Ibro Sakić: „Uvek će biti ljudi koji vole i odlaze u pozorište“

Proteklog vikenda, na sceni Visoke škole strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Novom Sadu, najstarija grupa Teatra mladih Mišolovka izvela je premijeru „Predstave Hamleta u selu Mrduša Donja“. Tim povodom Ibro Sakić, osnivač i tvorac ovog Teatra za portal „Hoću u pozorište“ govori o tome koliko je teško od srednjoškolca napraviti Hamleta, kako izgleda rad sa mladim ljudima i koji su to najveći problemi u njihovom radu.

Ibro Sakić, koji više od decenije radi kao dramski pedagog,  rođen je 1979. godine.  Masterirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu sa zvanjem master profesor jezika i književnosti. Trenutno je apsolvent master programa Primenjenog pozorišta Akademije umetnosti u Novom Sadu.

Odakle ideja za „Predstavu Hamleta u Mrduši Donjoj“? Kako ste došli do tog teksta?

Taj tekst mi je poznat još iz srednjoškolskih dana, ja sam igrao Jocu Škokića u toj predstavi. Tada sam shvatio koliko je to jedan genijalan klasik. On je i danas aktuelan, što smo i pokazali publici.

Zašto je on aktuelan i danas? U kojoj meri je izmenjena originalna verzija teksta?

Predstava se igra na dalmatinskom i tu ništa nismo menjali. Radnja se dešava u tom vremenu, s tim što smo ubacili jednu poveznicu sa današnjim vremenom. Pred sam kraj oni se na sceni usporeno presvlače uz muziku koja je varijacija na temu „Igre prestola“ („Game of Thrones“). U toj sceni oni skidaju sa sebe rite, te stvari dalmatinskih seljaka, a ispod njih se skrivaju fensi likovi iz 2017. godine iz Srbije. U tom trenutku,  kada se oni preobrate u  likove iz ovog vremena, počinje Ceca i nastaje potpuno ludilo, bahanalije i sve ono što se naziva provodom i žurkama. I, naravno, to izgleda odvratno. Tu smo napravili neku paralelu.

Koja je poruka predstave?

Poruka je da se ništa nije promenilo. Taj tekst je aktuelan tada isto koliko i danas. Kada se gleda ova njihova postavka to je potpuno jasno. I zato oni završavaju predstavu tako što se prvi put poklanjaju bez osmeha, ozbiljno. Možda zvuči sumorno, ali smo se tako dogovorili. To su mladi ljudi koji su kroz razgovor sami došli do toga i sami su našli poređenje sa ovim vremenom i identičnim situacijama. Ovom predstavom oni negde opominju na te probleme. Nije ruganje i niko se ne osuđuje, već se samo skreće pažnja. Ono što je takođe interesantno u ovoj predstavi jeste da se u tom trenutku preobražaja na plafonu dešava stvaranje Adama i sve izgleda kao da je dan mrmota. To se dešava i u Danskoj, pa je Brešan isto to predstavio u svom tekstu za selo u Dalmaciji i na kraju mi tu istu scenu imamo i danas 2017/18. Dakle, neka glavna poruka jeste da je potreban novi čovek. Nešto mora da se desi, jer ne može više ovako - da se stalno ponavlja jedno isto.

Kome je predstva namenjena?

Predstava je namenjena mladima, svakako, ali je i za odrasle. Nije za decu jer, opet kažem,  ostavili smo da bude na dalmatinskom.  Plašili smo se da li će ljudi razumeti, pre svega, da li će mladi razumeti? Ispostavilo se da su svi sve razumeli. Ako ne doslovno šta koja reč znači, onda kontekst.

Koliko je teško od srednjoškolca napraviti  Hamleta?

Dosta je teško, ali jednim studioznim i dugim radom to je moguće. Neki ljudi koji rade sa mladima funckionišu po principu audicija, odnosno primaju ljude audicijom i izaberu prema afinitetu. Kod nas nije tako, već može da dođe ko god hoće. Mi spremamo predstavu po celu jednu sezonu jer se viđamo jednom nedeljno, po tri sata. Za to vreme ni profesionalci ne mogu da naprave predstavu. Što se desi na radionicama to se za sedam dana zaboravi. Međutim, nekako uspevamo. Možda kada bih dobio grupu koja je već formirana ne bih pristao zato što su ovo deca sa kojima radim od početka. Tačno znam šta od koga mogu da očekujem i kada čitam tekst već negde znam šta će ko da igra i šta od koga mogu da dobijem.

Na koji način birate predstave?

Oko svega se dogovaramo. Kada radimo bilo koji tekst potrebna mi je njihova saglasnost. Mora da ih se tiče. Mogu ja da predložim neku predstavu i obrazložim zašto je meni interesantna i zašto mislim da treba da je radimo, ali ako se njih ne tiče, od toga nema ništa.

Koliko ste zadovoljni posećenošću vaših predstava? Koliko su mladi senzibilisani za pozorište?

Na našim predstavama sala je uvek puna. Uglavnom su to mladi ljudi i njihovi roditelji. Deo njih su, naravno, njihovi prijatelji i poznanici, ali dolaze i ljudi koji su za nas čuli preko fejsbuka. Mi se zaista nigde ni ne reklamiramo. Okačimo na našoj fejsbuk  stranici dešavanja i to je sve. Generalnni utisak je da, kao i uvek, postoje mladi ljudi koji imaju pravi sistem vrednosti, kao i oni koje nikako ne možete, niti ćete ikada moći naterati da odu u pozorište. Takvih će uvek biti. Ne mislim da je sad u tom nekom smislu kriza i da će nestati ljudi koji vole pozorište. Jedino što je činjenica, jeste da roditelji ne žele da im deca budu umetnici, da budu glumci. Zbog toga se trudim da se ogradim. Gledam u kom pravcu rastu i kako se razvijaju pa na osnovu toga savetujem roditelje da li je neko rođen za to ili ne, da li nekog treba podržati na tom putu ili ne.

Kako izgleda rad sa jednom velikom grupom mladih ljudi? Koliko je to težak posao?

Ovo je jedna neverovatna ekipa mladih ljudi koja je potpuno otvorena za rad. Oni su toliko tolerantni da sam ja u nekim situacijama bivao iznenađen. Bez obzira na neke međusobne različitosti oni se maksimalno poštuju i to je neki koncept koji smo mi ovde postavili - da svako svakog poštuje. Uvek im govorim -  ne morate vi da budete prijatelji i da se družite. Od vas očekujem da se poštujete kao kolege, da se fino i kulturno pozdravite, da pomažete jedni drugima u radu, a ne da odmažete. Nasilje je ovde strogo zabranjeno, bilo kakav oblik nasilja. To je neki model ponašanja koji je ovde opšteprihvaćen.

Koji su neki preblemi sa kojima se susrećete u vašem radu? 

Osnovni problem jeste skupiti ih sve na jednom mestu. Svi oni imaju svoje obaveze – učenje, odlazak kod bake i deke na selo, neki od njih putuju za Novi Sad, a dešava se i da se neki članovi presele. Sada nam jedan momak odlazi u Nemačku da se školuje i onda moramo da nađemo zamenu za njega. Tako da su to neki problemi sa kojima se suočavamo. Do samog izvođenja ove „Predstave Hamleta u Mrduši Donjoj“ mi nismo imali generalnu probu jer je uvek neko falio. Sreća je što se oni međusobno toliko dobro poznaju da uvek neko može uskoči kao zamena.

Više o Teatru mladih Mišolovka možete saznati ovde