Igor Vuk Torbica: „Živimo u društvu koje nikada nije izašlo iz puberteta”

Milica Amidžić
feb 2019.

Premijera komedije „Tartif”, u režiji Igora Vuka Torbice, jednog od trenutno najprominentijih reditelja mlađe generacije, odigrana je 8. februara u Narodnom pozorištu u Somboru. Predstava je rađena po motivima originalne Molijerove drame iz XVII veka, te u svom izvornom obliku obrađuje temu licemerja u religioznom smislu. Kako se savremena pozorišna scena više bavi aktuelnijim društvenim pojavama, „Tartif”, kao klasično delo, čini se kao neobičan izbor. No, u adaptaciji Igora Vuka Torbice, Tartif je savremeni čovek koji govori u ime čitave publike koja ga posmatra i prolazi kroz iste transformacije pred njim i sa njim. Porazgovarali smo sa rediteljem o nastanku ovog pozorišnog komada, o trenutnom stanju na pozorišnoj sceni, kao i o pozorištu uopšte.

Izvođenje Vaše adaptacije Molijerovog Tartifa”, nakon somborske premijere, iščekujemo i u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Projekat je nosio ime Komično u klasičnom”. Da li je ovaj naziv projekta nastao pre ili nakon što ste izabrali Molijera za realizaciju? I da li on, pored jasne aluzije na klasičnog komediografa, nosi širi spektar značenja?

Naziv „komično u klasičnom” zapravo je samo jedna vrsta nužne datosti koju je pozorište dužno priložiti Ministarstvu uz prijavu projekta i potražnju sredstava. U tom trenutku nismo znali da ćemo „Tartifa” uzeti kao osnovnu podlogu, od koje ćemo onda improvizacijama stvarati jedan novi, naš koliko i Molijerov sklop. Dakle, taj naslov ne bi trebalo posmatrati kao nešto bitno, složeno, nego samo kao jednu formalnost. Pravi naslov je „Tartif” i samo je na to potrebno obratiti pažnju!

Tartif” ima tradiciju izvođenja na srpskoj pozorišnoj sceni. Šta je ono što je novo u Vašem čitanju ovog komada?

Mnogo je toga novog. Neki će osporavati da se tu radi o Tartifu, a verujem da će biti rasprave i na nivou „Ovo nije Molijerov Tartif”. Ovaj naš Tartif nije bogomoljac, ne širi religiozne dosjetke i dogme. On je do jedne mere rafiniran, spreman da odbije sve što mu se nudi, naučen je da kaže zaista iskrene i potresne stvari o ljudima i ljudskom rodu, deluje na momenat kulturniji od ostalih u drami, ali – da li je to dovoljno da bismo poverovali da nam želi dobro?

Tartif” je satiričan komad koji se izvorno bavi religioznim licemerjem. Zbog čega je Tartif, kao karakter, savremen i reprezentativan za našu publiku?

Zato sto živimo u društvu koje nikad nije izašlo iz puberteta, nikad nije stalo na noge i osvojilo mentalnu stabilnost, onu koja je potrebna svakom čovjeku kako bi preuzeo odgovornost za sebe i ljude u svojoj blizini. U tom pogledu, takvi, nedorasli i u vecnoj poziciji deteta, mi smo u stalnoj potrazi za „tatom”, za nekim ko će nas usmeravati u svemu i u kog ćemo slepo verovati, nezapitani nad epilogom svojih dečijih igara.

Koliko nam je satira potrebna danas? Da li je potrebno da društveno angažovan komad ima tendenciju ka realističkom prikazivanju (poput trenutno velikog broja pozorišnih predstava koje direktno kritikuju društveno-politički mrak) ili obesmišljavanju problema kroz oštricu humora?

Potrebno nam je sve, ne treba birati. Trenutak je krize i jedne otvorene rane društvene psihopatologije u kojem se sad nalazimo. Bilo bi pogrešno stajati sa strane i raspravljati o estetici dok brod tone. Zato, svejedno je čime pokušavate začepiti rupe kroz koje curi voda dok god to radite odgovorno. Potrebno je ukloniti mnogo veće razlike od onih estetskih u trenutku dok nas samo zajednička akcija može spasiti. Ako mene pitate, satira je nužnija no ikad. Ona ne obesmišljava problem, ona nas uči da je početak svakog rešavanja problema trenutak u kom možemo da strah sklonimo po strani i da se nasmejemo u lice onom čemu idemo u susret!

U kolikoj meri je pozorište podložno cenzuri i koliko je ona zastupljena u institucionalnim pozorištima?

Formalno, nema cenzure u teatru. Opasna je to reč da bi iko od upravnika bio spreman da rizikuje da bude označen kao neko ko cenzuriše. Ali mnogo strahova se podrazumeva tako da je visokoprisutna autocenzura. I još nešto opasnije – ako vide da ste skloni raditi i govoriti beskompromisno, neće vas prekidati, sačekaće da završite, izdržaće vaš rezultat, ali ćete ubuduće biti skrajnuti i nećete dobiti priliku i prostor da dalje radite.

Vi ste poznati po biranju klasičnih tekstova za scenske adaptacije. Da li baš u tom vraćanju klasici postoji određeni bunt prema aktuelnim strujama u pozorištu koje se mahom bave političkim temama i savremenim društvenim pojavama?

Svaki scenski iskaz, rezultat, predstava, ujedno je i politički iskaz. Čak i onda kad politiku u najvećoj meri uklonite iz motiva i značenja u predstavi. Pitanje je samo kako osjećate politiku, ili političko. Predstave koje na sav glas govore o „politici” za mene su ponajmanje ubojite u zadatku da publiku nadviju nad pitanje i promenu. Moj izbor da radim klasike nije bunt ili neka posebna reakcija na nešto, nije čak ni izričit plan. Ja sam samo uvek radio ono sto volim, odnosno gde me želja da nešto kažem vukla prema modelu preko kojeg ću to najuspješnije postići.

Povodom Krvavih svadbi”, po tekstu Federika Garsije Lorke, pomenuli ste termin teatar poezije. Da li je pozorište samo po sebi poezija ili je upravo poezija ono što trenutno fali na sceni?

Uvek ponavljam – teatar je sve ono što od njega stvorimo. Nisam neko ko bi upirao prstom u ovo ili ono i govorio: ovo je dobro, ovo nije, ono jeste teatar, ono nije teatar. Teatar je sve! Veličina tog medija jeste upravo što u sebe može povući i prisvojiti sve discipline, pa i medije. Naše društvo je ratoborno i u raspravi o estetikama, i tu se isto ogleda naša infantilnost. Razne stvari fale u našem teatru, ali to je upravo zato što nismo bili skloni da razvijamo pluralizam, što smo brzo standardizovali šta je dobro, a šta loše, i nismo sebi dozvolili pokušaje. Neke stvari, neki stilovi ili, ako hoćete, neki autori dugo nastaju, odnosno potrebno je mnogo vremena da „procvjetaju”. Jedino što im društvo mora pružiti jeste vreme i priliku, pažnju čak mogu izostaviti.

Kolika je i kakva moć pozorišta?

Vi i ja smo komunicirali sad tokom ovog intervjua, svejedno da li ja odgovaram mejlom ili uživo. Vodili smo razgovor.  Vi ste pokrenuli u meni neka pitanja i ja sam pružio pojedine odgovore koji su Vas možda zanimali. To je ogromna, bitna i važna stvar. A sad zamislite pozorišnu predstavu na kojoj, u polumraku dvorane, sedi 300 ljudi dva sata u miru; na sceni su neki drugi ljudi i komuniciraju međusobno i sa nama u publici. Razgovori raspaljuju naše kolektivno nesvjesno i mi počinjemo da reagujemo na ono što je na sceni. Uskoro ćemo primetiti da velika većina oseća isto, da znamo šta je tamo prikazano, čak i ako nije eksplicitno. Osjećamo zajedništvo i osjećamo isto pred onim na što nas predstava upozorava… No sad, znamo da nismo sami u tom osećanju.

Premijerno izvođenje predstave „Tartif” u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu zakazano je za utorak 19. februar u 19:30h na sceni „Pera Dobrinović”, dok je prvo reprizno izvođenje 20. februara.

Foto: Narodno pozorište Sombor,  Miloš Cvetković, Srđan Doroški



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste