Intervju: Zlatko Paković, pozorišni reditelj: "Umetnost umrtvljenom životu oživljava dah"


okt 2017.

U utorak  17. oktobra  održano je uvodno predavanje  pozorišnog reditelja i pisca Zlatka Pakovića Čemu umetnost služi danas? povodom obeležavanja početka nove školske godine na Fakultetu tehničkih nauka, u Novom Sadu

Važna tema, koja povezuje sve vrste umetničkog delovanja u okviru scenskih umetnosti, postala je tradicija, koju FTN neguje od 2012. godine. O ovoj temi imali su priliku da govore profesori sa studija scenskog dizajna, umetnici, predstavnici institucija kulture, kao i stručnjaci i teoretičari, čiji je rad aktuelan u oblasti scenskog stvaralaštva . Na ovogodišnjem uvodnom predavanju, govorio je, poznati pozorišni reditelj, kritičar i pisac Zlatko Paković. U svom imrpovizovanom maniru, Pakovć je studnetima scenske arhitekture, tehnike i dizajna dao putokaz ka umetnosti, kroz opus sopstvenog stvaralaštva, ali i kroz dimenziju kritike realong života.

Svi zainteresovani, mogli su iz dublje perspetkive da dotaknu smisao poziva za koji su se opredelili ili to tek planiraju. Paković kao živi teoretičar drame, poznat po songovima, koje rado koristi u svojim pozorišnim komadima, kao kritičar društa, čuvene dramske pisce Ibzena i Brehta smatra stubom modernog pozorišta. Njegova poznata pozorišna ostvarenja poput: Ubiti Zorana Đinđića, Enciklopedije živih, Filosofije palanke, Don Kihota, naišla su na dobar prijem kod publike, ali i brojne kontroverze u javnosti. O njegovoj predstavi Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad, Hans-Tis Leman, najznačajniji teoretičar drame, objavio je esej kao o posve novom načinu interpretacije Brehtovog nasleđa. Pored pozorišne delatnosti, Paković je i stalni  kolumnista i pozorišni kritičar dnevnog lista Danas. Dobitnik je nagrade Desimir Tošić za najbolju kolumnu, feljton ili seriju tekstova. Trenutno stvara, piše, režira, donkihotovski, ili kako to, pun naziv njegove predstave bolje objašnjava Don Kihot ili šta su danas vetrenjače i odakle vetar duva. Svake godine, u ovoj istoj prostoriji, po jedan stvaralac, ima priliku da predstavi sebe, da se susrente sa ključnim pitanjem na polju umetnosti,  i na svakog ono neminovo ostavlja dubok i različiti trag, a neke čak može i da izvede iz zone komfora.

Ovo temeljno pitanje, pitanje o svrsi, o smislu umetnosti i umetničkog dela, i diskurzivno i intuitivno postavljam sebi neprestano, preispitujući kroz njegove moguće odgovore sopstveni rad, ali najintenzivnije onog trenutka kad uvidim ili osetim da stvaranje pozorišnog dela uzima rutinu, da napušta polje verovatnog i mogućeg, i da postaje reprodukcija. Tada to pitanje služi da me izvede iz udobnosti, prigluposti, pripitomljenosti rutine, na opasnu obalu društvenog angažmana, kojeg nema bez kritike postojećeg, a koja se nalazi u iznalaženju novog oblika delu. Dakle, svaki put kad sebi postavimo pitanje: Čemu umetnost služi danas?, moramo iznova redefinisati odgovor. Jer, jednom zauvek dati odgovor na to pitanje, nije ništa drugo do smrt stvaralaštva.

Kada ste dobili poziv da gostujete na Fakultetu tehničkih nauka, da li je on za Vas predstavljao izazov?

Da, taj poziv jeste izazov, izazov koji izaziva da se sa studentima scenske arhitekture i dizajna pretresu temeljna pitanja o arhitekturi pozorišnog prostora, a pozorišni prostor jeste alternativno polje, i alternativno vreme, jednog društva. Dakle, reč je o eksperimentalnom prostoru i eksperimentalnom vremenu, na kojem i u kojem je društvo izborilo pravo -još od antike- da kritički ispituje postojeće, ali i, opitno, ono što bi bilo moguće promeniti u postojećem, ili ono što bi bilo dobro da postoji, iako nije tako verovatno da ga je ubrzo moguće ostvariti. To znači da je scenska arhitektura eksperimentalna umetnost par ekselans, a ne primenjena umetnost, kako se ona, pogrešno, definiše od početka svog postojanja do dana današnjeg. U tome je izazov.Već u samoj postavci stvari otkriti grešku, grešku koja definiše polje rada, polje akcije, i ograničava, sputava ono moguće i verovatno. Definisati scensku arhitekturu kao eksperimentalnu umetnost, umetnost koja ispituje i ogledno (u teatru), ostvaruje ono što još nije u postojećem, a ne tek, kao umetnost koja primenjuje na pozorište i u pozorištu ono što utvrđuje (cementira) samu stvarnost. Znači, otkriti je kao jednu sasvim novu delatnost, kao jedan do sada skriveni metod menjanja same stvarnosti, a u čijoj je dinamičkoj osnovi - vektor slobode.

Na šta Vas je prvo asociralo ovo pitanje kada ste ga čuli?

Ovo pitanje, vodi me u pubertetsko doba, u kojem sam prvi put sebi postavio pitanja: Čemu uopšte umetnost i čemu umetnost služi danas? To pitanje je i onda i sada bilo nerazlučivo od pitanja, koje se javilo u isto doba života: Čemu uopšte život? Ili: Čemu moj život? Za mene je umetnost, kako sam to i formulisao na pragu punoletstva, a to i objavio u svom prvom romanu, Buđenje herojskog u čoveku, dakle, izazov potencijalnom heroizmu. Svako umetničko delo, a naročito dramsko, hoće da ima svog heroja ili svoje heroje, a izvrsno je kad umetnička dela stvaraju heroji, heroji mogućeg i verovatnog, kakvi su Eshil, Euripid, Aristofan, Šekspir, Ibzen, Breht…

Šta je umetnost i ko je za Vas umetnik? Da li danas možemo slobodno reći: Umetnik može biti bilo ko, a umetnost bilo šta?

Bilo šta, ili šta bilo, ili koješta, to nije ništa ni u umetnosti, ni u životu. To je nešto što uništi sam poriv da se stvori novi oblik, naime, da se društvu da novi izazov. Umetnik ne može biti bilo ko, umetničko delo ne može biti bilo šta. To što se umetnikom proglašava ma ko, i umetničkim delom ma šta, nije ništa novo, ali umetnička kritika je tu da to jasno uvidi i razgraniči. Međutim, kad i umetnička kritika postaje šta bilo, onda govorimo o psihopatologiji javnog mišljenja. 

Na čijoj strani je umetnost danas, da li nje njena svrha da služi?

Ono što danas najviše cenimo kao umetnost, služi vladajućim elitama, elitama bogatih moćnika, pretendentima na taj status i imitatorima tog statusa, koje nalazimo u višoj srednjoj klasi. To i takvo služenje izneverava svrhu umetnosti, koja je u promeni postojećeg, na liniji vektora slobode (u svojoj dinamičkoj osnovi). Danas naime, za vrhunsku umetnost uzimamo isključivo bogato plaćena umetnička dela, dela koja postižu izuzetnu cenu. Hoću da kažem da postoji i umetnost uviđanja, umetnost sagledavanja, umetnost prepoznavanja, ta specifična veština: umeti videti (spoznati) šta jeste istinsko, nesputano, spontano, duboko umno, oslobodilačko umetničko delo, a šta je zavodljivost onoga što se samo visoko kotira kao umetnost, a nije umetnost. 

Ko je neprijatelj umetnosti?

Ima puno neprijatelja umetnosti, i oni vrebaju na svakom koraku, ali prvi među njima, verovatno je karijerizam.

Tokom Vašeg predavanja, spomenuli ste Hristovu misao iz Svetog pisma: Vaša će se mudrost smatarti ludošću pred svetom. Šta pod njom podrazumevate, kada govorite o svrsi umetnosti?

To je parafraza, koja u svom značenju ne izneverava original, nalazi se u Prvoj poslanici Svetog apostola Pavla Korinćanima, ali je, u raznim varijacijama, možete naći na više mesta u Novom zavetu. Ta misao ne samo da je primenljiva na polju umetnosti, nego je njemu, kao polju stvaralaštva, dakle -polju slobode- inherentna. Istraživati, eksperimentisati, iznalaziti nove oblike, koji ukazuju na to da se korenito da reorganizovati ljudska zajednica, uobičajeni međuljudski odnosi: odnos prema rođenju, prema ljubavi, braku, smrti, to uvek izgleda kao ludost, posmatrano iz perspektive ustaljenih odnosa, koji nisu ništa drugo, nego fukcionalni oblik, koji pogoduje vladajućoj strukturi, kako bi ona mogla što bezbednije i udobnije da dugoletno vlada bez promene. Stoga, elita želi da prema svom podobiju obrazuje i umetnički ukus. Ona se uspostavlja kao arbitar ukusa, kao bog ukusa, jer kroz ukus najbolje pripitomljava potencijalni bunt nezadovoljnih masa, koje ostaju frustrirane, u lažnoj svesti da  manjkavošću svog materijalnog stanja i školske spreme, nisu zaslužile da participiraju u svetu takozvane visoke umetnosti, visoke mode.  Novi oblici umetnosti ukazuju, međutim, na umrtvljenost ustaljenog reda stvari, na horizontu očekivanja, iscrtavajući novu nadu u mogućnost promene.

Da li je umetnost ekvivalent istini, ili pak, težnja ka njoj?

Ono što se danas uobičajeno smatra umetnošću, rekli smo već, služi uglavnom laži. Zadatak originalnog, autentičnog umetničkog dela jeste da se u njemu ogleda, ispolji, u društvu zatomljena, sprečena ili zaboravljena, istina. Stoga za dela umetnosti i kažemo da su istinska.

Da li postoji predstava, koju ste gledali u skorije vreme, a da je najpribližnije umela da odgonetne poimanje umetnosti?

Autentično pozorišno umetničko delo, stvara i novo, drukčije poimanje umetnosti. Sanjam predstavu o kojoj sam samo čitao u jednoj retkoj knjizi na ruskom jeziku, onu predstavu u koju je Mejerholjd, u staljiniziranom SSSR-u, uveo lik jednog generala, koji je sve vreme prisutan na sceni, ne učestvuje u radnji, likovi komada s njim ne komuniciraju, niti ga primećuju, pisac komada ga nije ni predvideo, a, eto, on je sve vreme tu, prisutan, tu, među likovima, među nama, kao metafora strukture, koja strukturiše život ljudima, koji ne samo što je ne primećuju, nego za nju i ne znaju. Eto, zašto je Mejerholjd, najgenijalniji pozorišni reditelj kojeg je svet ikad ugledao.

Još uvek imamo priliku, da veoma često čujemo izreku: Na mlađima svet ostaje. Ali, kome umetnost?

Umetnost onima, koji za nju ne plaćaju, i koji u njoj nisu zbog zarade. Parafraziram Bertolta Brehta.

Kada biste se našli u situaciji da date kratak, jasan i koncizan odgovor na pitanje: Čemu umetnost služi danas? Da li bio on uopšte bio moguć i da li će ikada biti?

Umetnost ume, umrtvljenom životu da udahne oživljujući dah.

 

Autor: Marijana Jakobac