Isidora Simijonović: „Umetnost treba da nam obogati duše i da nam učini živote lepšima"


apr 2018.

Dokumentarna pozorišna predstava o najstarijoj naciji na svetu, "Jami distrikt" u režiji Kokana Mladenovića, nakon godinu dana, ponovo je odigrana u Novom Sadu. Predstava problematizuje pitanja nacije i nacionalnih država u haj-tek svetu 21. veka. Nacije proizvode ratove i ratovi proizvode nacije. Ko je prvi počeo? Pitanje je na koje glumačka postava pokušava da nađe odgovor. Jedna od glumica koja igra u ovoj predstavi je Isiora Simijonović, koja za portal “Hoću u pozorište” govori o predstavi, ali i o svojim drugim ulogama, fenomenima u društvu i planovima za naredni period.

Isidora Simijonović rođena  je 1995. godine u Beogradu. Završila I beogradsku gimnaziju i Muzičku školu Stanković, odsek klavir. Trenutno je studentkinja treće godine glume Akademije umetnosti, u klasi profesorke Mirjane Karanović. Pored nekoliko pozorišnih uloga, oprobala se i na filmskom platnu u filmovima Klip, Atomski s desna, Gde je Nađa i Dobra žena.

U predstavi „Jami Distrikt“ ti predstavljaš Srbiju. S obzirom na to da su u predstavi obuhvaćene gotovo sve sfere - od obrazovavanja, kulture do vojske i da se bavim brojnim boljkama našeg društva, šta ti je bilo najteže da izneseš?

Ništa mi nije bilo teže u odnosu na nešto drugo. Mi smo ovu predstavu počeli da radimo kroz improvizacije. Nije postojao zadati tekst nego smo nas tri glumice, Minja koja je ovo pisala i uobličila i Kokan kao reditelj, zajedno napravili na probama. Bilo je delova koji nisu ušli u predstavu, ali ovo što je na sceni se dogodilo pri toj improvizaciji koju nam je Kokan zadavao. Tako da su klice ovih scena organski potekle od nas, događaji koje interpretiramo u predstavi su se desili od te improvizacije. To je nešto što nam je prvo palo na pamet, neka naša asocijacija u trenutku na zadatu temu. Kako je sve odatle krenulo, onda tu nije bilo problema da nešto razumemo, prokljuvimo, da nešto postignemo jer nam je to sve poznato. Ako si bilo šta od toga uradio pri improvizaciji znači da neko predznanje i osećaj poseduješ. Osim toga, izgledu predstave je umnogome doprinela Minja Bogavac koja je bila na svakoj probi. Nakon naših improvizacija ona ode kući, iskoristi svoj raskošni talenat da to sve nadogradi,  pa mi dobijemo predložak za sledeći nivo rada. Nakon toga od tog teksta mi napravimo scenu koju prikažemo Kokanu.

Koliko je trajao rad na predstavi?

Sam rad na predstavi nije dugo trajao, s obzirom na to kakav je bio. Sve to je trajalo oko mesec dana, ali smo radili svaki dan. Poslednje dve nedelje to je bio celodnevni rad tako da smo mi bili kao u nekom kampu. Vremenski je to kratko trajalo, ali je bilo veoma intenzivno.

Za Kokana često kažu da je izuzetno zahtevan kao reditelj. Koliko ti je bilo teško da sarađuješ sa njim?

Meni je bilo predivno raditi sa njim. Uvek bih ponovo sarađivala sa njim jer je on jedan ozbiljan reditelj - inteligentan, obrazovan, talentovan i brz čovek koji i kada je strog to je sa razlogom, a to je da bi nas inspirisao. I zaista je to i uspeo. Motivisao nas je da pokažemo, donesemo i damo sve od sebe. On je u stanju da nas na neverovatan način podstakne da donesemo sve više iz dana u dan. Ali je, naravano, to i veoma zahtevno i naporno. Mislim da tu sardanju treba svesti na tri puta godišnje. Verujem da ne bih podnela više. (smeh)

U predstavi ima jedan deo koji govori o pozorištu i o tome kako bi ono trebalo da izgleda. Prema tvom mišljenju, koja je uloga pozorišta u društvu i trebaju li predstave da budu društveno-angažovane?

Pozorište bi uvek trebalo da bude društveno-angažovano. Postoje različite vrste i oblici pozorišta, umetnika sa različitim potrebama tako da postoji i ono koje to nije i ja to ne osuđujem. Dakle, po mom mišljenju, trebalo bi da bude, ali ne isključivo. Čim je nešto isključivo to je i pogrešno. O tome i govorimo u našoj predstavi. Niko ne može da dodeli svrhu umetnosti, da na primer ona treba da se stavi u funkciju nečega. Umetnost treba da nam obogati duše, da nam učini ove živote lepšima, zdravijim, da nas natera da mislimo o nekim smislenim stvrima, nasuprot onim besmislenim kojima nas zatrpavaju. U tom smislu pozorište treba da bude angažovano. 

U Zvezdara teatru igraš u nekoliko predstava.  Koliko ti je važno što igraš u tako velikom teatru na početku karijere? Kako su te prihvatili u pozorištu i kako teče rad na predstavi “Osama – Kasaba u Njujorku” čija je premijera 4. aprila?

Drago mi je što sam deo Zvezdara teatra koja je, slobodno možemo reći, jedna zvezda na pozorišnom nebu. Dakle, jedna značajna institucija koja mi omogućava da napredujem, da pronađem sebe, neko svoje interesovanje - zašto sam tu, zašto me nešto uzbuđuje i motiviše da nakon nekog projekta bivaš promenjen na neki način i šta je to nešto što će ostati iza tebe. Igrala sam u „Gozbi“ Veljka Mićunovića pre dve godine. Sada sam počela da radim novu predstavu sa  Darkom Bajićem po motivima romana Vladimira Kecmanovića. Lepo mi je tamo, mlada je ekipa. Najstariji član ima 33 ili 34 godine, tako da je super atmosfera. Imam utsak da smo na nekoj ekskurziji. Ta priča je veoma emotivna, pogotovo što je Darko želeo da objedini sve te ljudske elemente -  ljubavi, drame, tragedije, sreće, zaljubljenosti i razočaranosti koje, kada se prezentuju na sceni, sve nas dovedu na ivicu suza. Predstava je zaista veoma bogata emocijom, ali sa druge strane i  tom našom mladom energijom. Ekipa je mlada, ambiciozna i hrabra, tako da mislim da će to sve ispasti veoma lepo.

Ti glumiš i u predstavi „Sumljivo lice“ Reflektor teatra gde u jednom delu pevate pesmu sa refrenom „bolje iz Srbije nego u partije“, a koja govori o (ne)odlasku mladih i njihovoj budućnosti u Srbiji. Kakav je tvoj stav o odlasku mladih iz zemlje i fenomenu „odliva mozgova“?

Nikada nisam bila sklona generalizacijama i upotrebi opšteprihvaćenih termina poput „odliva mozgova“. Kako god da se odrediš prema tome možda nećeš sagledati dobro širu sliku i nekoga ćeš potencijalno povrediti.  Meni je sasvim razumljivo da se neko ne pronalazi u ovoj zemlji u ovom trenutku. Postoji toliko stvari koje ti otežaju i onemogućuju da se snađeš. Zbog toga mi je logično da ljudi bivaju razočarani. Mi smo u vremenu individualizma gde svako ima pravo da kreira svoj život onako kako želi. To ne smemo i ne treba bilo kome da uskratimo time što ćemo nekome reći – e, moraš ostati u ovoj zemlji.

Da li si ti nekada pomišljala o odlasku iz Srbije?

Kada posmislim na odlazak, a ima mnogo stvari koje bih volela da pokušam i koje su mi uzbudljive, ima toliko stvari koje volim i koje ne bih mogla da napustim ni za šta na svetu. Mislim da bih umrla treći dan,  pa da mi daju ne znam šta. Ali opet, kao što rekoh, to je sve od čoveka do čoveka. Ako hoćemo da zadržimo mlade ljude koji imaju velike ambicije i žele da ostvare svoje snove moramo mnogo da se potrudimo da im stvorimo uslove za to.

Često je prva asocijacija na tvoje ime film “Klip”. Koliko ti to prija ili ti, pak, to negde smeta? Kako se nosiš sa tim? 

Meni je to potpuno normalno, očekivano i nekako već viđeno. To je vrlo česta pojava u ovom poslu – ili te obeleži jedan lik ili šest različitih likova kroz vreme. Mislim da je to lepo. Ako te neka uloga obeleži znači da je bila dovoljno značajna. Ja sam nastavila dalje, kako u pogledu obrazovanja, tako i u pogledu projekata, tako da mi je to otvorilo mnoga vrata.

Da li sebe vidiš u pozorištu ili na  filmu? Šta ti više prija?

To najviše zavisi od uloge. Ako je nešto dobro, ako ima smisla i nečega što te tu intrigira, nema veze koji je medij u pitanju. Može da mi bude podjednako zahtevno i uzbudljivo, ako se ja tu pronađem, pronađem sa ljudika sa kojim radim, šta radim. Ukoliko se sve te stvari poklope to može biti i na radiju. Ako ja to doživim na pravi način potpuno mi je nebitno i može bi biti važnije od svega drugog.

Kakvi su ti planovi za naredni period?

Nakon premijere u Zvezdara teatru počinjem da snimam seriju koja će se emitovati na RTS-u. Zove se „Jutro će promeniti sve“. To je jedna potpuno nova serija, mladalačka. Govori o četiri prijatelja koja prelaze iz neodgovorne mladosti u odgovornu. Nisu više deca. Ne praštaju im se više neke stvari. Suočavaju se sa prvim životnim ispitima, uzimaju stvari u svoje ruke i nose se sa pritiskom. Različiti karakteri koji različito reaguju na pojedine situacija, ali opet nekako imaju mnogo toga što im je slično. Vrlo lepa, topla, duhovita prijateljska priča. Mislim da će se emitovati na jesen. Osim toga nastavljamo sledeću sezonu serije „Ubice mog oca“ i to je to za sada.

Autor: Nedeljka Borojević