Iva, Amar, Jovan: „Kad god počne nacionalnost da se pominje, kreće rat"

Katarina Đoković
apr 2018.

Predstava Zvezdara teatra „Osama – kasaba u Njujorku“ je priča o prijateljstvu i ljubavi koja ne trpi podele. Priča u kojoj nema gubitnika, već samo mladih koji hrle u slobodu i bore se za svoj cilj. Danas se taj cilj ogleda u dokazivanju da ”nije bitno kako se zoveš, ni ko si, ni odakle si. Kada bismo nacionalnost ili veroispovest stavili u drugi ili treći plan živeli bismo mnogo lepše”. Tim rečima  glavni junak i narator, Andrija Kuzmanović, istakao je poruku koju nosi čitava predstava. U predstavi se, pored Andrije, pojavljuje još petoro glumaca. Među njima, četvoro su studenti glume. Troje čak na istoj klasi: Amar Ćorović, Jovan Jovanović i Iva Ilinčić, koji su pristali da za naš portal govore o ovoj predstavi.

U predstavi „Osama – kasaba u Njujorku“ se prepliće priča o ljubavi, prijateljstvu, ratu, a onda i posledicama koje rat nanosi. Akcenat je ipak na ljubavi. Koliko vam je bilo teško da iznesete vrtlog emocija, a da se ipak na kraju bazirate na jednoj; osnovnoj?

Iva: Baš dobro pitanje. Mi smo u predstavi potpuno hteli da izbegnemo da ovo bude još jedna u nizu ratnih priča i mislim da nismo nigde skrenuli sa tog puta. Ja, lično, uopšte nisam doživela teško, jer sam uživala u svim momentima koje je ljubav pružala. Mi smo ljubav i atmosferu stvorili još na čitajućim probama i onda smo je kasnije samo gradirali i unosili u bilo koji potez.

Amar: Ljubav u celoj predstavi sama izlazi iz odnosa. I svima je upravo ona najjača emocija koja nas drži. Meni je, na primer, najzanimljivije što niko od nas, mlađih glumaca, nije bio rođen u vreme kada su naši likovi živeli. Ja sam odrastao u maloj sredini, i mi, deca, smo konstantno slušali priče, konstantno se provlačila tema rata, stalno su u pitanje dovodili odnosi između muslimana i srba... I uvek su je postavljali kao tabu tema. Nešto strašno o čemu se ne priča. A u ovoj predstavi su takve stvari nama bile passé teme i nismo se ni dotakli toga. U priči se čak i vidi da se u takvom vremenu niko nije bavio tabu temama, nego se jednostavno živeo život.

Jovan: Ono što je bila olakšavajuća okolnost jeste što smo mi bili jedan kompaktan tim. Radili smo predstavu u prijatnoj atmosferi. Zato je dosta lakše da pričaš o ljubavi kada je ona oko tebe. I u teškim scenama je nama upravo povod bila odbrana ljubavi. Čak i strah koji se pojavljivao likovima i sve negativno što se provlači kroz priču, jednastavno nisu bili dovoljno jaki naspram ljubavi prema onima koje volimo.

Kada pogledamo predstavu u celini, koja je po vašem mišljenju ciljna grupa publike: da li su to mladi ljudi koji imaju mogućnost da samo slušaju o ratu ili su to, pak, oni koji su ga preživeli?

Amar: Ja ne bih ograničio ovu predstavu ciljnom grupom. Za starije generacije je ovo priča kako su oni živeli u tom periodu i kako su se nosili sa problemima i preživljavali ih. A za mlađe generacije je to priča upravo kao što je za nas, mlade glumce. Mi smo posledice svih problema koji su u ratnim periodima nastajali. I uticaj dešavanja je upravo usmeren ka nama, mladima. Predstava obuhvata jedan veliki vremenski period i mislim da može svako da se pronađe u njemu.

Iva: I ja mislim da ova predstava nema ciljnu grupu zato što je centar ove predstave ljubav, a to može bilo koja osoba da prepozna.

U predstavi svaki lik ima svoju nacionalnost. Zbog čega mislite da je važno to iskazati?

Iva: Mi smo upravo iskazali kako to nekada nije bilo važno, a koliko je to u današnjem vremenu preraslo u jednu od glavnih stvari.  

Jovan: U trenutku kada počne nacionalnost da se pominje, kreće rat. I u predstavi i u stvarnom svetu. Došli su izbori i tu su svi ljudi podelili na one koje im u datom momentu odgovaraju. Mi smo se potrudili da pokažemo da je ljubav između dva čoveka, ljubav između dva prijatelja ili ljubav između bilo koje dve stvari, ipak na kraju ljubav. 

Koliko vam znači to što ste mladi, a dobili ste priliku da igrate u ovakvom komadu?

Amar: Pre svega znači zato što neko vodi računa i o studentima glume i o nama, mladim glumcima. Kao prvo, to je dobar potez, ali sa druge strane i velika obaveza za sve nas mlade, jer imamo priliku da se pokažemo. I mislim da koliko god radili ovaj sjajan tekst koji drži jačinu, jako je upravo to što mi mladi pričamo o njemu. Naprimer, ja kad sam prvi put čitao tekst i kad sam razmišljao ko bi mogao da igra od starijih glumaca, tekst je prestao da me se tiče. Osećao sam da bi opet bila ponovljena priča, da opet neko ko je video rat dolazi i prikazuje nam njegov ugao gledanja. Stvarno me nije zanimalo. Ali, kada mi, mladi ljudi, pričamo o ratu i posledicama, to onda postaje vrlo važna stvari i tiče se svih.  

Vas troje studirate zajedno na klasi kod Dragana Petrovića Peleta. Koje su prednosti, a koje su mane toga kada radite zajedno na predstavi i koliko je zahtevno nositi se sa tim?

Amar: Aposlutno nema ni jedne mane. Ustvari, jedina mana je što smo nas troje zajedno, pa smo mnogo odustvovali sa časova. (smeh) Čitava naša klasa je nekako jako bliska i osećao sam se kao da predstavu radim sa nekim najbližim iz porodice. Kao da je taj odnos koji smo imali još gradirao unapred.

Iva: Kad si mlad i radiš svoj prvi, drugi posao, ti si u neviđenom bunilu. Suočavaš se kako ćeš se snaći sa tesktom, sa rediteljem, sa drugim glumcima. Zato mislim da je to poznanstvo nas troje zapravo veoma olakšavajuća okolnost. Mislim da bi meni bilo sto puta teže da mi u predstavi muž Murat nije Jovan. Naravno, navikla bih se, ali bi mi sigurno bilo teže.

Jovan: Meni je bilo lakše jer na probi mogu da pogledam sa njima da li grešim, ne grešim, pa da pogledamo jedni druge iz publike, pa priđemo ukoliko neko nije dobre volje... Mislim da mnogo znači kada ti neko koga dobro poznaješ kaže da si napravio grešku ili dobro uradio potez. To je za nas bila velika prednost.

Gde sebe vidite u budućnosti posle završetka studija?

Iva: Ja se nadam da ću nastaviti sa pozorištem i da ću imati prilike da se okušam i na filmu. Želela bih da za nekih deset godina i dalje budem u ovom poslu, odnosno ovoj branši za koju sam se školovala i koju sam želela.

Amar: Kada razmišljam o angažmanima u predstavama, na televiziji ili u filmovima, nekako uvek osećam da mi nije dovoljno toga. Iako se umorim, zamorim se i bude mi nedelju dana muka svega, tu već kreću da mi fale probe, da mi fali da se viđam sa ljudima sa kojima radim, da rastemo. Definitivno sebe vidim u ovom poslu.

Jovan: Voleo bih da se na svom jeziku bavim ovim poslom. Na našem prostoru, u našim pozorištima, našem filmu, našim serijama i našim pričama. Jer mislim da ako naš narod neće to da radi ovde, ja ne znam ko će.

Predstavu “Osama – kasaba u Njujorku” možete pogledati 4. ili 29. maja u Zvezdara teatru i 13. maja u Pozorištu mladih u Novom Sadu.

Foto: Zvezdara teatar



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste