Jelena Blagojević: „Za mene je pozorište igra”

Milica Sučević
Nov 2023.

Njen glumački izraz spoznavali smo još od uloga koje je igrala kao devojčica, počevši od predstave „Otac na službenom putu”, u režiji Olivera Frljića, kad je imala samo osam godina, preko predstava u Dadovu, zatim i drugih institucionalnih pozorišta. Igrala je u predstavama „Zbogom SFRJ”, „Naši sinovi”, „Majstori majstori”, „Pad”, itd. Danas igra u Narodnom pozorištu u Beogradu, u predstavama „Deca”, „Carstvo mraka”, „Nora lutkina kuća”, kao i u predstavi „Naš razred”, koja je premijerno izvođenje imala ove godine, nastala u režiji Tanje Mandić Rigonat.

Sa Jelenom Blagojević našli smo se da pričamo o „Našem razredu”, nagradi za najbolju mladu glumicu koju je osvojila na festivalu Zaplet u Banjaluci za pomenutu predstavu, kao i o tome šta joj je značilo sazrevanje i odrastanje u pozorištu, kako su je uloge koje je dobijala od malih nogu obeležavale, ali i na koji način posmatra danas pozorišnu umetnost.

Kroz kolektivnu igru u predstavi „Naš razred” prenosite atmosferu koja opominje i govori o neprestanom vraćanju i sejanju mržnje. Zašto su nam svi ti likovi iz razreda važni za trenutak u kom živimo?

To nije tamo neka priča, o Poljacima koji su ubili Jevreje. To je priča o razredu iz kog su prijatelji jedni druge ubijali, silovali... Priča o mržnji koja se širi. Zlo u koje se uđe i ne može da se izađe. Priča o tome da nasilje rađa nasilje.

Naš razred je univerzalna priča, to su stvari koje su se dešavale za vreme Drugog svetskog rata, dešavale su se posle, dešavaju se i sad negde. Predstava postavlja temu koja tera da se zapitamo - kako pobeći od zla?

Lik Dore iznosiš na sceni svedeno i nenametljivo, a izgovorene reči ipak podugo i posle igranja odzvanjaju i bole. Koliko te je ova uloga naučila o veštinama glume?

Doru sam zamislila svedenu kad smo radili na prvim čitajućim probama. Kada bi se potenciralo koliko je strašno šta se sve to njoj desilo, mislim da bi onda to izazvalo kontraefekat kod publike. Mislim da je njen lik uspeo da potrese, ali ne i da izazove sažaljenje.

Ova predstava traje dva sata, svi smo sve vreme na sceni i uvek moramo da pratimo šta se na njoj dešava, zbog toga je potrebna velika koncentracija prilikom igranja. Ne postoji trenutak kada se bilo ko od nas isključi, a to je deo te kolektivne igre koju si spomenula. Imamo delove kada se okrećemo publici i priču prebacujemo ka njima, a onda se ponovo vraćamo partnerima, i tada odmah ulazimo u scenu bez ikakvog uvoda. I u predstavi „Pad” sam imala te Brehtovske situacije, ali ovde mislim da sam uspela više da radim na tome, i da više napredujem u predelu takvog stila igre.

Lik devojčice Anjutke u predstavi „Carstvo mraka” predstavlja simbol neukaljanosti u zatrovanom društvu. Zašto nam je Anjutka potrebna u sveopštem carstvu mraka?

Anjutka je jedina čista u toj drami. U toj predstavi postoji mnogo junaka koji čine zle stvari i zločine, i publika nema za koga da se veže, da bira stranu. Mnogi žele Aćimu da dodele tu ulogu dobrog, zato što ipak ne čini zlo, ali njegovo posmatranje zločina znači odobravanje istog. Zbog toga Anjutka ostaje jedino čista. Ona u drami ima deset godina i ona kaže „da mi je da umrem. Do desete godine si dete, možda će ti duša Bogu otići, a ovako… iskvariš se.”

Anjutka postaje krik i vapaj. Lik koji se obraća publici, posle čijeg vapaja kod publike treba da se izazove potreba da joj se pomogne, a ne da nemo ćuti kao Aćim. Ljudi treba da sprečavaju zlo, a ne na njega da ćute.

Na koji način te je oblikovalo odrastanje i sazrevanje kroz rad na pozorišnim predstavama?

Uživala sam u svom odrastanju. Nisam išla često u školu (smeh). Počela sam sve sa osam godina, u Ateljeu 212, gotovo nisam znala da čitam latinicu, na kojoj je bio napisan tekst. Stalno sam bila u pozorištu, u Dadovu, Ateljeu, pa u Narodnom. Potpuno drugačije sam odrastala nego deca mog uzrasta. Mislim da sam na taj način brže razvila kritično mišljenje, analiziranje drugih stvari. U pozorištu si naučen da što više stvari posmatraš, što više gledaš i učiš od ljudi iz okruženja. Mislim da sam zbog toga rano naučila šta želim, mislim, o čemu razmišljam, jer su me na časovima glume i u pozorištu učili da se izrazim.

Koliko se tvoj glumački izraz i prepoznavanje glume menjao kroz različite saradnje sa rediteljima/rediteljkama sa kojim si imala priliku da radiš?

Imala sam sreće što sam radila sa izuzetnim rediteljima na ovim prostorima, prvo sa Oliverom Frljićem, pa Kokanom Mladenovićem, Tanjom Mandić Rigonat, Igorom Vukom Torbicom. Kroz procese rada naučila sam da ostvarim poverenje sa rediteljem. Kad sam bila mala, apsolutno sam im verovala i to se pokazalo kao pozitivno iskustvo. Oni su znali šta tačno žele od mene, nisam učestvovala u izgradnji likova, ali sam učila da razumem kad mi neko govori o mom liku i stvorim ga najbolje što mogu.

Naučila sam, takođe, da je pozorište jedna igra. Sa devet godina Kokan mi je rekao „dok se igraš to je sjajno, kad kreneš da shvataš glumu kao svoj posao sve je upropašćeno’’. I ja i dalje ne mogu svoj život da zamislim bez glume. Kad razmislim ja se ni ne sećam života pre glume, jer kako imam sećanja bavim se njom.

O čemu razmišljaš kada govorimo o pozorišnoj umetnosti?

Kad sam malopre rekla da je pozorište igra, mislila sam na to, da kad na sceni onima koji su u tom trenutku pred publikom, nije zabavno, to se odmah u gledalištu oseti. U pozorišnoj umetnosti nema ograničenja. Nema pravila i sve je dozvoljeno, osim što niko ne garantuje da će ishod uvek biti dobar.

Šta je ono što ti pruža trenutak izlaska na scenu?

Prvo nastaje uzbuđenje, jer sam pred svaku predstavu veoma uzbuđena. Zatim trema, ali ne ona negativna. A onda jedva čekam da izađem na scenu i svoje uzbuđenje mogu da iskoristim, višak energije i radosti podelim da partnerima i publikom.

I za kraj, zašto je važno da mladi odlaze u pozorište?

Iskreno ne znam kako bih mlade nagovorila da idu u pozorište. Govorim svojim prijateljim da mene gledaju u nekim predstavama i na primer uspevam da razbijem predrasude da je pozorište dosadno, ali to su samo moji prijatelji, ne znam kako bih uticala na sve ljude da pogledaju pravu predstavu u pravo vreme. Ipak mislim da svaki mladi čovek ima neku temu koja ga zanima, a ista se obrađuje u pozorištu u vidu predstave. Problem se javlja kada mladi odlaze u pozorište i gledaju predstave za koje nisu zreli ili koje nisu dovoljno bliske njuhovim godinama, i tad pozorište doživljavaju kao dosadno. Često se dešava da najmlađa publika odlazi u pozorište u atmosferu u kojoj svi pričaju, niko se ne čuje, a stariji gledaju u telefone. I onda mladi stiču pogrešan doživljaj pozorišta. Pozorište je ono čemu posvećujemo pažnju i dopuštamo da nas ta njegova atmosfera preplavi. Mislim da pozorište postavlja važna pitanja i da pojačava empatiju u povezivanju sa likovima i njihovim transformacijama koje pratimo na sceni.

Fotografije iz predstava: Narodno pozorište u Beogradu



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste