Jovana Gavrilović: „Još uvek imam snage da izmišljam svoj svet i da se sakrivam u njega”

Milica Sučević
feb 2019.

Svojom pojavom, prepoznatljivim glasom, poletnim i upadljivim ulogama, istakla se u prethodnim sezonama beogradskih pozorišta. Jovana Gavrilović je rođena 1989. godine u Beogradu. Fakultet dramskih umetnosti je završila 2015. godine u klasi profesora Vladimira Jevtovića. Danas je jedna od najangažovanijih mladih pozorišnih glumica. Stalni je član Ateljea 212 i u njemu igra u predstavama: „Petrijin venac”, „Deca radosti”, „Osećaj brade” i „Pet života pretužnog Milutina”. Takođe, njeno ime se može naći na repertoarima mnogih drugih pozorišta, a ističe se po ulogama u predstavama „Moje dete” (BDP), „Severoistok” (Bitef teatar), „Dok nas smrt ne razdvoji” (Radionica integracije) i „Unosno mesto” (JDP). Istražujući pozorišni svet, sustizale su je mnoge nagrade. Među njima se izdvajaju: Nagrada za najbolju mladu glumicu na Sterijinom pozorju, nagrada za najbolju mladu glumicu na Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci, kao i brojne nagrade u državi i regionu za ulogu Ranke u predstavi „Moje dete”.

Angažovanje u mnogim beogradskim pozorištima obeležilo je tvoju dosadašnju karijeru, šta je ono što te je inspirisalo i privlačilo u toku svih ovih godina?

Inspirišu me kolege, razgovori, priče iz drugog vremena, susreti sa publikom, susreti sa sobom, lepota i radost, otkrivanje velikih i malih istina. Inspiriše me svakodnevna odanost pozorištu.

Premijera predstave „Petrijin venac” bila je u novembru 2018. godine, a tebi je dodeljena glavna uloga. Kako je tekao proces stvaranja ove predstave?

Posle ozbiljnog  rada, velikih dilema i urnebesnih saplitanja jezika u dijalektu, predstava se na kraju naizgled spontano stvorila. Tako je nekada u pozorištu. Sada je sa lakoćom i velikom radošću izvodimo. Petriju igramo Milica Mihajlović, Marta Bjelica i ja, zajedno. To je posebno uzbudljivo.

Od razigranih uloga, punih mašte i slobode, do teških sudbinskih priča, iskačeš iz kalupa i transformišeš svoju ličnost, čini se lako i jednostavno, kako ti to uspeva?

Kad god osetim da mi je teško, samo pomislim šta bi tek bilo da sam večito zarobljena u sebi. I odmah mi bude lakše. Ali veći deo vremena jednostavno uživam baveći se poslom koji volim.

Kako bi opisala pozorište i ceo jedan svet umetnika koje ono krije iza svojih zidova?

Pozorište u suštini ne krije nikoga iza zidova. Svi su konstantno izloženi. Svi su jedni drugima neophodni. A ako bih probala sada da opišem pozorište, mimo scene, morala bih da to uradim kroz najintimniju vizuru, pretenciozno, u skladu sa svojim godinama. To je mesto u kojem se osećam neophodno. Dakle to je moj dom. Tu živim.

Kojim pozorišnim ulogama težiš?

Težim svim ulogama pred kojima ću se naći.

Kakve izazove očekuješ u budućem radu i koja ti je najveća profesionalna želja?

Izbegavam da očekujem i priželjkujem stvari. Sigurna sam da se u životu sve događa po savršenom planu.

Koliko su važne različite uloge koje dobijaju mladi glumci na početku za njihov dalji razvoj i stvaralaštvo?

To je najvažnije. Danas često mlade glumce razvrstavaju tipski i onda im tipski dele uloge, i posle nekoliko godina ih osude kako su upali u manir i onda dignu ruke od njih. Iskreno ja sam vrlo zadovoljna što me je od početka poneo talas srljanja u sve, bez mnogo razmišljanja i već sada mogu da kažem da iza sebe imam puno različitih uloga, među kojima ima i totalnih promašaja na koje sam veoma ponosna.

Upečatljiva uloga Ranke u predstavi „Moje dete”, oslikava jednu tešku priču na koju gledaoci ne ostaju ravnodušni. Za ovu ulogu dobila si brojne nagrade u zemlji i regionu. Koliko je značajno da se pred publiku iznose problemi društva koji karakterišu današnjicu?

Može da bude značajno, ali i ne mora. Danas su informacije dostupne svima, svi društveni problemi toliko prisutni, što je odlično, svi sve znaju. Nezgodno je što se jako veliki broj ljudi pravi da ništa ne zna ili ih jednostavno ne zanima, ali njima pozorište ne može da pomogne, na žalost, jer ih ni ono ne zanima.

U predstavi „Severoistok” zajedno sa publikom proživljavate talačku situaciju iz moskovskog pozorišta. Koliko je predstava emotivno zahtevna?

Predstava je pre svega zahtevna u smislu koncentracije i prisutnosti u prilično apstraktnim okolnostima zadatih tekstom i režijom. Emocijama smo se puno bavili u toku procesa kako bismo uspeli da ih u izvođenjima tiho progutamo između izgovorenih reči.

Kao mlada glumica koja stvara na ovim prostorima, kakav utisak imaš o položaju pozorišta i uopšte kulture u našoj državi? Kakav je zadatak vas umetnika danas?

Prvenstveno kao mlada žena, kao čovek, ja se na ovim prostorima osećam poniženo. A kao mlada glumica još uvek imam snage da izmišljam svoj svet i da se sakrivam u njega. Ne znam samo koliko će to da traje. Sve je manje mesta za kulturu, i ne samo kulturu. I šta je onda zadatak umetnika danas? Da se batrga da održi svest o dostojanstvu u okviru malobrojnih vrednosti koje još uvek nisu uništene.



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste