Luna Šalamon: "Gde nam je scena?"


maj 2018.

Specifični festival Impuls koji se po drugi put održava u Novom Sadu, pokrenula je grupa studenata scenskog dizajna sa svojim profesorima. Ideja im je bila da raznovrsnim programom pruže mogućnost publici da se kroz edukativni i zabavni način bliže upozna sa pojmom scenskog dizajna, ali i promišlja o tome šta sve može biti pozorišna scena. Jedna od 20-ak studenata koji su učestvovali u ovom projektu je i mlada Zrenjaninka Luna Šalamon. Ona je trenutno na četvrtoj godini studija, a za portal Hoću u pozorište govori o samom festivalu, o tome šta studije Scenskog dizajna podrazumevaju, šta je to što ih izdvaja u osnosu na neke slične, kao i o tome šta je njena scena.

luna-salamonKako je nastao Impuls festival?

Impuls su osnovali studenti zajedno sa profesorima, ali je on nezavisan od programa na fakultetu. Dakle, sve ovo što radimo na festivalu se ne boduje na predmetima, ali je veoma važno jer prolazimo neke stvari koje će nam sutra veoma koristiti. Ovo je nešto što samo malo zagrebemo tokom studija i to tek na četvrtoj godini. Sve samostalno radimo, učimo u hodu - kako da obezbedimo sredstva, kako se pišu projekti, kako se sklapaju sponzorstva, prijateljstva, donatorstva itd. U suštini ideja je bila da to vode studenti četvrte zajedno sa studentima treće godine. Ove godine smo organizovali mi sa četvrte, a pridružili su nam se studenti prve i druge kao ispomoć. Važno je napomenuti da je to sve volonterski.

Ovogodišnja tema festivala glasi - Gde nam je scena? Čime se ona tačno bavi?

Tema – Gde nam je scena? kojom se ove godine bavimo je veoma široka i može svašta da znači. To je u stvari pitanje koje smo mi postavili sami sebi kroz razgovor. Koja su to mesta gde mi kada završimo studije možemo da radimo? Da li mi možemo da radimo na ulici i kako bi to izgledalo? Šta sve može da postane naš prostor rada i na koji način možemo sve to da pokrenemo? Upravo to će biti i tema razgovora sa Selmom Spahić, rediteljkom iz BIH, koja nam je zanimljiva baš zato što se bavila različitim stvarima u životu. Ima blizak pristup temi i načinu na koji priča priču. Kod nje je veoma važan prostor. Ne u smislu da ga menja (njene predstave su u pozorištu), ali joj je pristup potpuno drugačiji.

Festival je koncipiran da osim pozorišnog postoji i muzički, filmski, modni i multimedijalni program. Zbog čega se niste fokusirali samo jednu oblast?

To je zbog toga što se mi i na fakultetu upravo bavimo time kako da sve te umetnosti spojimo u jednu, odnosno da istražimo kako one međusobno sarađuju.  Mi smo ih ovde podelili, ali su one opet povezane u raznim situacijama. Kada je reč o pozorištu, mi smo na dizajnu svetla, zvuka, kao i samoj scenografiji i postavci ostvarili saradnju sa glumcima iz Beograda koji će igrati predstavu “Teret”. Ideja festivala je bila da ostvarimo nove kontakte sa novim umetnicima koji nisu toliko poznati u Novom Sadu.

Deo programa čini i kreativna radionica. Šta će Novosađani imati prilike da nauče na njoj?

Radionica je ove godine sa Arpadom Slančikom, skulptorom iz Subotice koji pravi veoma zanimljive, velike, izdužene, najčešće ženske figure koristeći razne materijale. Upravo to što koristi različite materijale i što ih obrađuje različitim tehnikama nas je privuklo nejgovom radu. Želeli smo da damo publici priliku da uz njega nauči nešto novo. Njegova izložba će biti u sklopu događaja koji će se održati u K9 station i to podrazumeva performativni multimedijalni događaj koji će ići uporedo sa muzikom i svetlom. Ceo festival je edukativnog i zabavnog karaktera. Smisao je da učimo jedni od drugih i zbog toga je ovoren za sve.

luna-salamon1Čime se tačno vi bavite na smeru scenskog dizajna i šta je ono što ti je najzanimljiivije u svemu tome?

Smer se zove Scenska arhitektura, tehnika i dizajn u okviru Fakulteta tehničkih nauka je. To je zapravo scenski dizajn koji stvari sklapa i povezuje različite oblasti umetnosti u tehnici i arhitekturi. Vezano je za teorijska istraživanja u svim tim oblastima. Vezuje se za scenografiju, kostim, dizajn svetla i zvuka, ali i grafički dizajn. Sve su nam to predmeti na fakultetu. Često nas pitaju zašto smo mi na Fakultetu tehničkih nauka, a ne na Akademiji? Vrlo je jednostavno i u suštini je veoma važno da smo tamo jer nam je bitna ta inženjerska osnova za sve pošto moramo da znamo kako šta funkcioniše. Kada to naučimo onda možemo biti kreativni i smišljati kako šta treba da stoji. Osim toga, imamo predmete kao što su elektrotehnika, konstrukcije, mehanika, nacrtna geometriija i arhitektonski predmeti koji su veoma važni za to da razumemo kako neka konstrukcija za scenografiju, događaj ili neki koncert treba da stoji, funkcioniše i da se postavi. Sve to, naravno radimo baveći se i umetnošću.  Tokom studija promišljamo o tome šta to čini scensku sliku i prolazimo kroz razne procese - od toga da smo bili  glumci i reditelji, dizajneri svetla, zvuka, kustosi svojih izložbi, pa i fizički radnici. U suštini prolazimo sve delove koje čine umetnički kolektiv kako bismo sutra mogli da razumemo buduće saradnike i to mi je najzanimljiviji aspekt samih studija.

Kako si se odlučila baš za Scenski dizajn?

Oduvek sam volela da se bavim sa više različitih stvari istovremeno i zbog toga sam i tražila neki fakultet koji će mi to omogućiti. Nisam bila sigurna šta je to tačno, ali sam znala da ne želim matematiku, fiziku ili nešto tome slično. Kada me moja majka pitala čime bih volela da se bavim moj odgovor je bio -  nešto vezano za pozorište, pošto sam kao mala uvek dolazila u Novosadsko pozorište na predstave i odrasla gledajući ih. Onda je ona sasvim slučajno saznala za ovaj smer koji se otvorio 2013., dok ja nisam ni znala da postoji. Kada sam upisala smer to je bila druga generacija.

Gde vidiš sebe nakon studija?

Mislim da baveći se ovim našim poslom nigde ne možemo biti zaposleni za stalno. Uvek ćemo negde lutati i isprobavati nešto novo. Nešto me više vuče ka umetnosti, ka performativno-izlagačkom pošto nisam imala prilike da mnogo radim na tome. Volela bih da neke svoje ideje sprovedem u delo. Do sada sam radila u Novosadskom pozorištu. Pomagala sam studentima iz pozorišta Promena. Imamo super saradnju i sa njima smo zvanično sarađivali na jednom projektu. Radili smo pet duo drama u pet ne-pozorišnih prostora. Od toga je i počela čitava priča o tome šta je naša scena i gde se ona sve nalazi.

Autor: Nedeljka Borojević