Maja Pelević: „Publika se poziva na dijalog među jednakima”

Milica Amidžić
maj 2020.

Trenutno (ne)vreme nas je prinudilo da komunikaciju prenesemo u digitalnu dimenziju. Isto tako, znamo i da digitalni mediji - oh taj Frankeštajn postmoderne - imaju dve strane medalje - onoliko koliko su nam olakšali komunikaciju u izolaciji, toliko smo i osuđeni na to da budemo poplavljeni uraganom informacija koje su - pa, filtrirane.

Gde je kritičko mišljenje? Mi smo ga tražili u pozorištima. Trenutno nam je i tu pristup ograničen, pa ga tražimo u fragmentima koji su nam na internetu prezentovani.

„Filozofski teatar”, koji organizuje Bitef, jedan je od ventila u toj poplavi informacija, gde u razgovorima sa pozorišnim autorima, koje vode Maja Pelević i Srećko Horvat, dolazi do nefiltriranih dijaloga i kritičkih osvrta na aspekte krize u koju je Covid-19 doveo ne samo pozorišta, već i celo društvo.

O svemu ovome, kao i o predstavama, porazgovarali smo sa Majom Pelević, dramaturškinjom, rediteljkom i - možda za ove teme najvažnije - aktivistkinjom za slobodu govora i mišljenja.

Filozofski teatar u svom digitalnom obliku, koji ste nedavno vodili sa rediteljkom Anjom Šušom, delimično je bio posvećen problematici održavanja pozorišnog medija u novom, digitalnom formatu. Iako je očevidno da su okolnosti u kojima se svi nalazimo gotovo distopijske, u kolikoj meri se uopšte može očekivati ikakva drastična promena u vezi sa samom društvenom ulogom pozorišta?

Mislim da se društvena uloga pozorišta neće promeniti, kao što se nije menjala do sad, čak ni i u slučaju velikih katastrofa, ali ono za šta mislim da postoji opasnost jeste da se promeni odnos preme kulturi i radnicima u kulturi, koji u ovom slučaju spadaju u ona neesencijalna zanimanja. To je već sada vidljivo na primeru rebalansa budžeta, gde samostalni umetnici nisu obuhvaćeni Uredbom Vlade kojom je predvđjena ekonomska pomoć. Da li ćemo se na kraju izboriti da se ta pomoć dobije, veliko je pitanje, ali već ovakav stav jasno daje do znanja u kom će se pravcu kretati odnos prema kulturi koja nije profitablna, bez koje se može, jer svi znamo kakva nas ekonomska kriza tek čeka. U tom smislu, smatram da umetnici ne smeju da odustanu od svoje primarne društvene uloge, a to je borba za prava svih obespravljenih kategorija društva i borba za bolju budućnost bez nepotizma, korupcije, bahatog sprovođenja autokratije i uništavanja svih sektora društva.

Diskutovali ste takođe i o činjenici da digitalno pozorište, zapravo, nije nova pojava. U kolikoj meri se takva pozorišna praksa razlikuje od regualrne prakse, u smislu - zadržava li ona i dalje osobine performativne umetnosti? Po čemu se takva dramaturgija značajno razlikuje od onakve od koje se očekuje fizički prisutna publika?

Pozorište je prešlo u digitalnu sferu još sa masovnom upotrebom interneta, kada su počeli eksperimenti sa takozvanim internet teatrom. On je tad imao za cilj da pokaže kakva će se promena u paradigmi dogoditi sa pojavom novih tehnologija i komunikacijom na daljinu. To nije dovelo do toga da „regularno” pozorište prestane da postoji, ali su se pojavile nove pozorišne forme koje su više ili manje uspešno uspele da prenesu pitanja i probleme budućnosti koja nas čeka. Danas svi nesvesno živimo svojevrsno digitalno pozorište učestvujući u raznim „predstavama” na društvenim mrežama, istovremeno, a da nas to baš mnogo i ne zanima, radeći za korporacije poput Fejsbuka i Instagrama. Proizvodimo sadržaje više nego bilo koja institucija kulture i pokazujemo u šta se naša realnost pretvorila i kako izgleda svest savremenog čoveka. Zanimljivo je danas posmatrati dramaturgiju našeg korišćenja digitalnih platformi: koje sve sadržaje na svakodnevnom nivou primamo, koje proizvodimo i šta nam na kraju od toga ostaje.

Često se pominje i prezasićenje umetničke i teatarske scene političkim sadržajem. Iako je sasvim logično da je svaki oblik umetnosti direktno ogledalo društva u kome nastaje, šta bi mogao biti koren iz kog je poteklo ovakvo mišljenje i da li je ono signal da i sami autori, pored publike, padaju u pasivnu poziciju?

Postoje dve vrste političkog teatra, odnosno političnosti u teatru – jedna je ona glasna i didaktička gde mi autori sa scene pokušavamo da ubedimo publiku da je ona kriva za sve, ali mi ćemo je sada podučiti da bude bolja. To je po mom mišljenju podjednako patronizirajuća pozicija kao kada imperijalne sile poput Amerike u ime demokratije „oslobadjaju” društva za koja oni smatraju da su nerazvijena i da im treba pomoć. Druga je ona vrsta političkog teatra gde mi kao autori i izvođači polazimo od sebe i svih loših, pogrešnih poteza i kompromisa koje radimo u životu, jer zapravo od starta nastupamo iz privilegovane pozicije onih koji mogu javno da govore. Takva vrsta pozorišta je tiša, stidljiva, pomalo i posramljena sopstvenom nemogućnošću da bilo šta promeni. Da bismo mogli da govorimo o pasivnosti društva, prvo moramo da prihvatimo da je i naša (umetnička) pozicija takođe u većini slučajeva prilično pasivna. Aktivnom je neće učiniti urlanje nego tiho al’ uporno preispitivanje.

Zbog čega se dešava da umetnost pada u određeni vid statusa quo i lartpurlartizam, i onda kada je svojim temama prividno angažovana?  

Upravo zbog ovog gore navedenog – nije bitno šta, već kako. Svi mi volimo da se uhvatimo u koštac sa nekim velikim temama i da koristimo velike reči, ali to ne znači da ćemo njima proizvesti velike misli. Tendencija da se sa scene vrišti i dere podseća me na sve demonstracije na kojima sam bila gde se svi dobro izurlamo, osećamo se bolje i onda se vratimo svojim kućama da nastavimo da radimo po starom. Iako ovih dana rado lupam o šerpu na terasi, iako ću sutra čim budem mogla izaći na ulicu da se derem protiv vlasti, u pozorištu volim da pristupam stvarima drugačije, baš zato što znam koliko je sve ovo što radim u političkom smislu zapravo jalovo. Bolja i pravednija budućnost se gradi onaj „dan posle revolucije”, što bi rekao Žižek. Ne vredi nam ništa bez strpljenja i upornosti. Isto tako i u pozorištu ne možeš edukovati publiku (ne volim ovaj izraz) tako što ćeš je udariti maljem o glavu, već tako što ćeš je pozvati na dijalog među jednakima. Ako ćemo da se zalažemo za pravu demokratiju, ona mora da postoji i u pozorištu.

U vašoj predstavi Bolivud obrađeni su motivi koji se dotiču kritike kapitalizma i pozicije kulturnih radnika. Sada, kada su ustanove kulture zatvorene, koliko je prisutna solidarnost u toj sferi?

Postoji određena vrsta solidarnosti, negde više, negde manje; neki bi ipak da se ne zamere, kao što to obično biva, neki hrabro govore ono što misle, svesni posledica. Sve je kao što je bilo i do sada i tako će se i nastaviti. Neki privilegovani, koje ne zanima budućnost ostalih, zadovoljno će se povući jer nemaju za šta da se bore, oni su podmireni. Neki, iako su podmireni, imaju želju i potrebu da se bore za svoje kolege. Situacija sa koronom je samo još više pokazala pravo lice sistema, kao i ljudi u tom sistemu.

Već samom svojom estetikom u ovoj predstavi pravi se kontrapunkt između očekivanja - estetike bolivudske produkcije i ideje predstave koja je u biti aktuelna društvena kritika. Koliko je sadržaj koji se plasira u komercijalna pozorišta kritički izraz, a koliko čist zabavni sadržaj bez angažovane vrednosti?

Postoji određena vrsta komercijalnih predstava koje su istovremeno isplative, gledane, zabavne i angažovane. Ali to je vrlo retka pojava i ona se dešava slučajno. Retko se desi da neko sa namerom pravi komercijalni sadržaj koji ima kritički potencijal. To su obično rizični projekti u koje se ulazi sa svesnim rizikom i koji spletom okolnosti uspevaju da probiju četvrti zid i postanu popularni i gledani. To je onda neka vrsta džek pota – em ne praviš nikakve kompromise, em ti se još desi da to dopre do velikog broja ljudi. Nažalost, većina kvalitetnih angažovanih predstava ne doživi tu sudbinu, nego ostane na marginama.

Vaša predstava Testirano na ljudima”, ,koja se izvodi u Ateljeu 212 problematizuje viziju budućnosti u kojoj vlada tehnokratija dok su ljudi gotovo sekundarna sirovina za eksploatisanje informacija. Takođe, poslednje izdanje Filozofskog teatra vodili ste sa Štefanom Kegijem, jednim od osnivača grupe Rimini protokoll, čije se imerzivne predstave bave sličnom temom manipulacije veštačke inteligencije ljudskom svešću. Zajednički trop im je da veštačka inteligencija želi da razume ljude. Dešava li nam se trenutno suprotno - da su ljudi postali dehumanizovani u nameri da sebi olakšaju egzistenciju i oslobode se, postavši robovi sopstvene kreacije?

Mislim da bi sada jedan robot mnogo lakše razumeo čoveka nego obrnuto. Jer, čovek je praveći veštačku inteligenciju razmišljao o tome da joj da sve svoje osobine, pa i empatiju, ljubav, solidarnost. Robot ako je programiran da voli, on će da voli, ako je programiran da razume, on će da razume. Sa nama ljudima je situacija malo komplikovanija. Ono što me je iz predstave „Testirano na ljudima” podsetilo na ovu situaciju u kojoj se trenutno nalazimo jeste fenomen human zoo-a odnosno ljudskog zoološkog vrta gde smo svi mi zatvoreni u svojim kavezima, a tehnologija (naši kompjuteri, telefoni) nas posmatra, bez nje ne možemo, prati svaki naš pokret, zna da li smo tužni, besni, uznemireni, srećni. Situacija se u tom smislu već izvrnula, mi smo sada oni koji smo posmatrani od strane mašina koje smo napravili da bismo mogli druge da posmatramo. Sve na kraju dođe na svoje, u panoptikonu smo svi i nadzirani i nadzornici.


Često se provlači i polemika o pozorištu kao klasnoj privilegiji. Na koje načine je danas umetnik u kapitalizmu prinuđen da pristupa pozorištu (i umetnosti uopšte) kao konzumerističkom proizvodu?

Pozorište je odavno postalo klasna privilegija, znamo ko ide u pozorište i koju vrstu pozorišta posećuje. U tom smislu ja nikog ne mogu da optužim što nakon osam ili deset sati mukotrpnog rada ne želi još da ide da gleda nešto „teško”, već hoće da ide da se malo relaksira i zabavi. Zato u poslednje vreme pokušavam da pravim pozorište koje je pristupačnije široj publici, ne zato što patim od toga da budem gledana, već zato što više ne verujem u pravljenje elitističkih predstava za mali krug istomišljenika koji će to moći da razumeju. Kao što kad govorim o nekim temama, nije mi cilj da govorim nerazumljivim jezikom. To ne znači da treba praviti kompromise i srozati nivo da bi se stvar „približila” što većem broju ljudi, nego uvek razmišljati i o tome da predstava može biti i kritička i eksperimentalna i kvalitetna, a da bude i duhovita i zabavna. Pozorište, ako mu je cilj da ima smisla, jedino što mora jeste da radi pošteno i sa posvećenošću, kao i bilo šta drugo u životu.

Ima li teatar i dalje u sebi istinske reakcionarske ideje, ili autori i dalje imaju sklonost ka tome da se oslanjaju na ostatke prošlih ideologija? Kakav je Vaš stav po pitanju politički angažovanih autora na prostorima Evrope u smislu inovativnog pistupa materiji?

Mislim da u ovom trenutku, onoliko koliko ja mogu da pratim, postoji velika kriza pozorišta i novih pozorišnih formi, kao što mislim da postoji i kriza promišljanja drugačijeg sveta i društva. Nalazimo se trenutno na nekoj vrsti istorijske prekretnice, mislim da je pojava ovog virusa to samo i pojačala i da je sada pitanje da li ćemo imati snage da iskoristimo ovu situaciju, trgnemo se i pomerimo iz mrtve tačke ili ćemo ostati tu gde jesmo i pustiti da nas ovaj (neo-liberalni) poredak još jednom nanovo usisa. Pitanje umetnosti je uvek i pitanje društvene realnosti, pa se iskreno nadam ako je kuga svojevremeno dovela do pada feudalizma i pojave renesanse, da će ovakva kriza možda dovesti do mogućnosti stvaranja jednog novog sveta zasnovanog na ravnopravnosti i solidarnosti. Ali to ne zavisi ni od kakvih viših sila, već od nas samih, pa je na nama da li ćemo se ušuškati u svoje privilegije i stare navike, ili ćemo da zasučemo rukave i da idemo u neizvesno (bolje) sutra.

Foto: Boško Đorđević (Atelje212), narodnopozoriste.rs, Petar Stojanović



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste