Marija Medenica: „Pozorište je moja sigurna kuća i privilegija”

„Pozorište mene čini zaštićenom, ono je moja sigurna kuća i privilegija. Onoliko koliko mi intuicija dozvoljava, brinem o sebi u pozorištu i o pozorištu u sebi”, za Hoću u pozorište govori Marija Medenica, autorka i glumica pobedničke monodrame „Neodustajanje” na pozorišnom festivalu Be:femon u Bečeju, koja je ujedno i njen nedavno odbranjen doktorski rad na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

Medeničino „Neodustajanje” je monodrama o izazovima glumačkog, posebno pozorišnog posla i očekivanjima koja su nametnuta savremenoj ženi, a njen put na lestvici umetničkog sveta nameće ključno pitanje: da li (ne)odustati od pozorišta i kada je najteže.

Šta vas je podstaklo da napišete nagrađeno „Neodustajanje”?

Trebalo je da se odlučim za predmet svog doktorskog umetničkog projekta. Danas je u pozorištu veoma teško održati probe i privesti proces kraju, usled stalnog izostajanja glumaca koji su mahom na snimanjima. Kolegama ne mogu da zamerim, željni su rada. Kao i ja, uostalom. Osećala bih se loše da se neko obavezao da radi na mom projektu, a da propusti neku važnu priliku. Tako sam sistemom eliminacije došla do zaključka da je najbezbednije  rešenje monodrama.

Da li ste ovu monodramu pisali na osnovu ličnog iskustva, ili govorite u ime većine?

„Neodustajanje” je statistika, i svaka glumica, i žena uopšte, se u njoj može pronaći, i to ne samo u Srbiji. Krenula sam od  anegdota o  kojima sam slušala, a onda sam  ih „začinila” radi bolje priče. Mestimično sam i preterivala, da proverim koliko istina može da istrpi moju autoironiju. Volela bih da je kolege pogledaju, da se zajedno smejemo nama samima, ili da pobesnimo, te  konačno preduzmemo neke korake u cilju kvalitetnijeg pozorišnog stvaralaštva. Ova monodrama je donekle i poziv mladim stvaraocima da krenu samostalno da realizuju svoje zamisli i da ne čekaju da ih drugi biraju, već da odaberu sebe i krenu u stvaralački proces.

Koliko je katarzično bilo pisati o glumačkoj profesiji na tako iskren i otvoren način, i koliko vam je vremena trebalo da napišete i režirate monodramu?

Stvaranje predstave trajalo je skoro dve godine. Profesor Boro Drašković je govorio da je rad na svakoj predstavi zapravo jedna mala zavera grupe protiv Sistema. Jedini prihvatljiv pristup bilo kojoj temi u pozorištu je da  zaronimo u samu nutrinu, u kal i memlu i da se nadamo da ćemo izroniti, a potom i zaplivati u bistroj vodi. Znala sam da predstava mahom mora biti komična jer bi svako otežavanje situacije bilo gordost, koja je nažalost već u opisu našeg posla. Upravo sam time htela da se poigram i relativizujem „glumačke muke”, jer smo skloni da preuveličavamo svoj značaj i kvaziveličinu. 

Koliko je „Neodustajanje” lekcija, a koliko upozorenje?

Lekcija može da bude samo meni kao glumici, a upozorenje da se ne pogordim. Nisam imala ideju da ovom predstavom prevaspitavam – ne verujem da iko ima prava na to, niti da smo mi, pozorišni stvaraoci, tog kapaciteta. Moramo da budemo svesni celine društva u kom živimo, a na većinu nikad nećemo moći da utičemo. Svega tri posto stanovništva posećuje pozorište. Što pre shvatimo da smo u pozorištu okruženi istomišljenicima, prestaćemo da se čudimo svakodnevici. Odličan je trening igrati monodramu, a ona je svojom temom meni protivotrov i lek istovremeno.

U glumačkoj profesiji, koliko je zaista teško „ne odustati”, posebno kada je u pitanju posao glumice, a ne glumca?

Za razliku od junakinje moje monodrame, ja sam odmah po prvom angažmanu zaposlena, što danas nije slučaj s mladima. Da sam morala da se dokazujem brojem pratilaca, odustala bih. Tu cenu niti sam umela, niti sam bila spremna da platim u toj džungli od „autentičnosti”. Uživam u svojoj anonimnosti i smatram je privilegijom (danas je tako lako postati javna ličnost), a duboko se klanjam ljudima koji su zvezde i dostojanstveno nose taj teret. Pozorište mene čini zaštićenom, ono je moja sigurna kuća i privilegija. Onoliko koliko mi intuicija dozvoljava, brinem o sebi u pozorištu i o pozorištu u sebi. Teško mi je da radim sa ljudima kojima ne verujem. Ne moraju da budu velika imena, kriterijum je da su dobri ljudi. To je moja crvena linija, trenutno. Moja obaveza je da se sačuvam zarad trajanja. I zato smo svi mi u pozorištu dužni da čuvamo jedni druge – tek onda možemo da kažemo da smo ljudi koji se bave duhovnim vrednostima.

U kom smislu je „Neodustajanje” pozorišna revolucija, u današnjem vremenu proizvodnje žanrovski sličnih sadržaja na različitim platformama? Koliko je publika željna takozvanog „shock value” elementa?

„Neodustajanje” je jedan skroman spomenik glumcu (i glumici), a za revoluciju u pozorištu je potrebna kritična masa, koja će iznova i iznova dobijati šansu, vođena mudrim promislima i visokoetičkim odlukama. Nažalost, ja ne verujem da ću doživeti to doba. Ovo je manifest moje utopije. Iluzija je da smo mi pozorišni i filmski stvaraoci nekakva duhovna elita, pitanje je da li smo i intelektualna elita. Prosto, kapitalizam je u svoje kandže spakovao i nas – mada me niko ne može sprečiti da živim svoje male utopije. Nažalost, ovaj intervju će biti čitan onoliko koliko ste vi „agresivni” u svojoj kampanji, a moja monodrama će biti gledana onoliko koliko sam ja „poznata”. Na to smo kao društvo odavno (nesvesno) pristali. Prosto se posramim kad otkrijem nekog sjajnog kolegu ili koleginicu, koji je sticajem okolnosti ostao anoniman, kog nisam imala priliku da gledam na ekranu, niti u pozorištu.

U monodrami govorite o određenom (neželjenom) ponašanju reditelja/kolega i drugih muškaraca u glumačkoj industriji. Koliko ste često bili svedok situacija u kojima muškarci zloupotrebljavaju svoju moć?

Nisam neposredno svedočila takvim situacijama i smatram to blagoslovom. Sa druge strane, možda nisam prepoznala? Naše vaspitanje je prevejano i uči nas da trpimo. Da jesam, bila bih tužna i besna  da sam ostala sleđena i da nisam odreagovala u cilju zaštite žrtve. Nisam pristalica generalizacije, manipulativne osobe nisu isključivo muškog roda. Ipak, moram priznati da mi jako bode oči što u domaćim kinematografskim ostvarenjima, većina muških kolega vode ljubav poluodeveni, dok su moje koleginice mahom nage. Slutim zloupotrebu, ali se nadam da je u pitanju neki umetnički ključ koji ja prosto ne mogu intelektualno da dobacim. Glumci su spremni da se prostru kao tepih pred veliku ideju reditelja, ali onog momenta kad se glumac oseti zloupotrebljeno, tada počinje nesvesno da strada (i svi oko njega) i počinje da dovodi u pitanje svoj dar i posvećenost, neretko preuzimajući odgovornost za ceo projekat. Postaje dezavuisan sopstvenom nemoći. Iscrpljivanje glumačkih resursa nije u službi umetnosti, već neretko prikriva bezidejnost. Koncept je u pozorištu postao izgovor za nedostatak rediteljskog zanata.

Govorite i o želji da radite u inostranstvu. Da li biste se privatno odlučili na taj korak, a ako ste već pokušali, koliko su prikazani izazovi na tom putu bili lični?

Ta scena u monodrami je priča o mladalačkoj naivnosti. I trafficking-u. Volela bih da snimim nešto u inostranstvu, da probam neke nove energije i da spoznam taj uređen sistem u našem poslu o kom svi govore, ali moj život i karijera su sasvim dobri ovde gde jesam. To je moj izbor za ovaj trenutak, sa određenim preprekama unutar sebe. Očekujem vrhunac svoje karijere kad se dovoljno izboram da konačno počnem da igram babe. Zapravo, čekam da mi se sin osamostali, pa da se i ja konačno osamostalim kao glumica. 

Postoje li uloge ili projekti za koje ste se pokajali što ste ih prihvatili?

Da. Tada sam očajavala, a iz današnje perspektive shvatam da je sve bilo dobra lekcija koja me je izgrađivala i kao osobu i kao glumicu. Morala sam to da prođem da bih bila kvalitetniji čovek – i zahvalna sam na lošim projektima jer su me učili životu, a ne samo pozorištu. Neretko sam izlazila bogatija duhom iz takozvanih loših projekata. 

Šta je ono što vas motiviše da se i dalje bavite glumom iako prepoznajete izazove i mane te profesije?

Ne umem ništa drugo da radim,  a da greške nisu fatalne (smeh). Kad si loš glumac (mada ne znam nijednog lošeg glumca), loše je samo tebi jer si nesrećan što svoj voljeni posao ne obavljaš dobro, a kad si loš hirurg ili pedagog posledice su fatalne. Biram da pravim greške dok se igram u pozorištu. Udobno mi je jer sam okružena istomišljenicima, saradnici i prijatelji su moje ogledalo i prema njima merim dokle sam kao čovek stigla.

Foto: Milica Raković (hocupozoriste.rs)