Marija Rakočević: „U Bard Teatru smo svi jednaki!”

Sara Koprivica
feb 2021.

Bard Teatar je nezavisna pozorišna scena za decu i mlade koja je formirana unutar Dečjeg kulturno razvojnog centra „Supermama” u Kragujevcu. Iako je postojala još od 2012. godine kao školica glume za decu osnovnoškolskog uzrasta koju je vodio glumac Knjaževsko-srpskog teatra, Nenad Vulević Vule, svoj zvaničan naziv dobija tek prošle godine. Želja osnivačice „Supermame”, Ivane Jevrić, bila je da unutar ovog centra postoji i poluprofesionalno pozorište, tako da je grana „Supermame” koja je od osnivanja bila školica glume proširena u Bard Teatar. Glavni cilj Barda je edukacija i oblikovanje mladih glumaca koji su tek na početku svog glumačkog stvaralaštva na način najsličniji onom na Akademiji. Polaznici imaju priliku da uče od profesionalnih glumaca i da ceo proces učenja zaokruže radom na predstavi i njenim izvođenjem pred publikom. Prva premijera Bard Teatra, i prvi zvanični projekat, biće 28. februara na sceni Knjaževsko-srpskog teatra kada će mladi glumci amateri igrati rame uz rame sa svojim predavačima, profesionalnim glumcima, u predstavi „Da se ja pitam”. Tekst za ovu predstavu napisao je Nenad Vulević, u saradnji sa Nikolom Milojevićem, a režirao Čedomir Štajn.

Jedna od predavačica u Bard Teatru je i Marija Rakočević, glumica Knjaževsko-srpskog teatra u Kragujevcu, koja osim što ovih dana priprema predstavu u svom matičnom pozorištu, vredno radi sa mladima i zaigraće sa njima poslednjeg februarskog dana u prvoj bardovskoj predstavi.

Kako je izgledao proces rada na predstavi „Da se ja pitam” budući da je glumačka postavka mešovitog karaktera?

Mladi u Bardu vole da se šale da je ovo i poluamatersko i poluprofesionalno pozorište. Ima više amatera nego nas profesionalnih glumaca, ali smo se trudili da svi budemo jednaki i svrsishodni, takoreći kolege u ovom projektu. Pre zajedničkog rada bile su radionice, a pre njih bila je audicija kojoj smo prisustvovali Nikola Milojević, Čedomir Štajn, Nenad Vulević i ja. Svako je na radionicama bio zadužen za određeni deo stvaralaštva, za glumu, dikciju, scenski pokret, kostime, scenu i sl, tako da su se polaznici kroz rad sa profesionalcima, ne samo glumcima nego i scenografima, kostimografima, upoznali sa celim procesom pravljenja predstave. 

Kako je bilo raditi sa mladima i u kojoj meri su im radionice pomogle?

Divno! Imamo dosta amaterskih trupa i svi ti mladi ljudi i te kako znaju da glume i godinama to rade. Na audiciji je bilo dosta prijavljenih koji su već negde radili, tako da im ceo proces kroz koji su prošli u Bardu nije teško pao iako su bili iznenađeni nekim novim saznanjima. Osim što su dobri glumci, oni su prevenstveno dobri ljudi. Na radionicama sam bila zadužena za deo rada na sebi i glumu. Nije mi prvi put da radim sa mladima. Vrlo je bitno ko to radi i kako jer znam koliko su oni osetljivi u adolescenciji, posebno kad je reč o emocijama i glumi, kod onih koji to vole i žele time da se bave. To ne treba ni na koji način iskoristiti i izgubiti njihovo poverenje, jer oni od nas očekuju da ih naučimo nečemu.

Šta predstava „Da se ja pitam” tematizuje i koja je tvoja uloga u njoj?

Tematizuje život mladih u Kragujevcu, ali ne mora nužno biti lokalna priča jer srednjoškolski problemi o kojima ovde govorimo muče mlade bilo gde. U predstavi se govori o ljubavnim problemima, problemima sa ocenama, prihvatanjem, roditeljima, a posebno o problemu da li ostati u gradu, gde studirati i sl. Predstava retrospektivno, kroz sećanje glavnog lika i naratora, govori o krucijalnoj noći koja će u velikoj meri uticati na njihove živote. Prisećajući se ključnog događaja, narator priča priče i svog društva iz prošlosti. U predstavi se pojavljuju i roditelji koje igramo mi profesionalni glumci. Ja igram dve majke, od kojih je jedna previše fina, a druga previše stroga. Iako su u pitanju antipodi, obe vole svoje dete i žele da ga zaštite. Da li je to pravi način, na publici je da presudi.

Gledano iz perspektive uloga koje igraš, šta misliš koje izazove svojim roditeljima predstavljaju deca danas?

Mislim da su izazovi veći nego ranije, jer se sve menja velikom brzinom. Mislim da niko od nas nije očekivao ovoliki jaz koji je nekad bio između nas i naših roditelja. I dalje su posredi nerazumevanja, neslaganja, nestavljanje u tuđe cipele. Deca ne mogu da se poistovete sa roditeljima, ali bi roditelji trebalo da ih razumeju, da shvate i prosto budu tu. Koliko god društvo napredovalo, strahovi su ostali isti: da li će dete krenuti lošim putem, pasti u porok, prestati sa razvijanjem. Svakom roditelju je stalo da mu dete napreduje. Samo razgovor i međusobno poverenje mogu pomoći. Potrebno je da se dete poveri roditeljima i kaže problem.

A koliko stariji imaju razumevanja za mlade i njihove probleme?

Zavisi od osobe do osobe. Tinejdžeri misle da je ceo svet protiv njih i to osećanje ne mogu da oteraju. Možda je samo u pitanju pristup i stvar taktike. Ne treba ih potcenjivati, jer su u tom periodu života njihovi problemi najveći i treba ih shvatiti ozbiljno i rešiti. Dugo radim sa mladima, čini mi se da su vremenom postali sebičniji i sve je manje empatije. Sebe stavljaju u centar a sve ostalo im je manje bitno. Iako žele da se razviju kao glumci i rade na sebi, deluje mi kao da ipak prednjači individualizam koji nije dobro shvaćen. Ovo vreme mi deluje kao vreme glavnih junaka i svi misle da su to oni.



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste