Mateja Kardelis: "Gluma je uticala na moj razvoj"

Mateja Kardelis je mlada glumačka nada iz Novog Sada. Rođen je 2001. godine.  Učenik je drugog razreda Karlovačke gimnazije. Iako je počeo amaterski, za njega možemo reći da je pravi mali profesionalac s obzirom na to da osam godina pohađa časove glume u Teatru Mladih Mišolovka, gde je stekao zavidno iskustvo. Nakon srednje škole planira da upiše Akademiju jer smatra da je gluma njegov poziv. 

Trenutno sa svojim starijim kolegama iz Teatra radi na „Predstavi Hamleta u selu Mrduša Donja“. Premijerno izvođenje zakazano je za subotu 24. februar.

Zašto je ovaj tekst, koji je napisao Ivo Brešan 1965. aktuelan i danas?

Mi smo u predstavi napravili jedan prelazak iz 20. u 21. vek, upravo iz razloga što mislimo da se sve te stvari koje se dešavaju u Hamletu, a potom i u tom malom dalmatinskom selu Donja Mrduša, dešavaju i danas. Jednostavno su aktuelne sve te priče i to je dokaz da se čovečanstvo i ljudi ne menjaju previše. Ništa krucijalno. Razvija se tehnologija, ali se čovekova suština ne menja.

U ovoj predstavi ti tumačiš lik Joce Škokića, koji je alterego Hamleta u Mrduši Donjoj. Koliko ti je bilo teško da se uživiš u njegov lik?

Meni je ovo treća predstava sa Teatrom Mišolovka. Radili smo „Putujuće pozorište Šopalović“, „Greta, stranica 89“ i evo sada „Hamleta u Mrduši Donjoj“. Tako da sam već imao dovoljno iskustva u smislu samog procesa rada. Mi se svi međusobno dobro poznajemo. Možda mogu reći da mi je ovaj lik bio i najteži , odnosno bilo je vrlo komplikovano uživeti se u čitavu priču jer nikada nisam bio u situaciji u kojoj je glavni junak ove predstave. Nikada mi se nije desilo da izgubim nešto toliko blisko i dragoceno. Ali, sve to se kopa u sebi i u tome je čar glume. Tokom ovih meseci, koliko je trajao rad na predstavi,  uspeo sam i to da svaladam, nadam se uspešno. Videćemo šta publika kaže. 

Samo izvođenje predstave nije glavni cilj u Teatru Mišolovka već razvoj dece i omladine. Kako si zadovoljan načinom funkcionisanja Teatra i  vašom međusobnaom komunnikacijom?

Mi smo svi prijatelji i dobro se poznajemo. Većinu članova znam još od drugog, trećeg razreda osnovne škole, tako da smo svi u veoma dobrim odnosima i nemamo problem da kažemo jedni drugima šta mislimo. Nesuglasica među zaista nema. Naši učitelji Ibi (Ibro) i Jelena, konstantno nas uče da, čak i ukoliko nekog ne volimo privatno i ne družimo se sa njim, moramo imati poštovanja prema njemu jer sa njim radimo.

S obzirom da ideš u školu i imaš neke druge aktivnosti, koliko ti je teško da sve to uskladiš sa časovima glume?

Meni nikada nije komplikovano da uskladim časove glume sa školom. Časovi traju tri sata, jednom nedeljno tako da mogu vrlo lepo da se organizujem. Nikada „Mišolovku“ nisam doživljavao kao neku obavezu. Za mene je sve to jedan vid relaksacije. Pogotovo pošto se tokom čitave nedelje svega nakupi. Mi ovde dođemo, između ostalog, da to izbacimo iz sebe. Ovde dolazimo da pronađemo tri sata mira i uživanja, da se opustimo i u potpunosti budemo svoji. I upravo iz toga uvek proistekne nešto kreativno.

Rekao si da je gluma tvoj poziv. Zašto baš gluma? Šta te je to privuklo?

Odrastao sam uz „Mišolovku“. Čitav taj svet glume je uticao na moj razvoj. Gluma mi je uvek pomagala da pronalazim nekakva rešenja koja ne vidim u svakodnevnim stvarima. Mnogo različitih iskustava se dobije kroz rad na jednoj predstavi. Kako sam postajao stariji, gluma je postala moj sastavni deo i ukoliko bi pokušao da je potisnem i bavim se nečim drugim, mislim da bi time odvojio jedan veliki deo sebe. Nisam još uvek siguran da li ću se opredeliti za glumu ili režiju, ali sam siguran da je taj proces istraživanja ono što me inspiriše i što mi je interesantno u svemu tome. Proučavanje psihologije ljudi kroz dela napisana pre 500 ili pre pet godina je nešto što me privlači. Osim toga, to pomeranje granica, bilo da govorimo o fizičkoj spremnosti  -  koliko ljudsko telo može da izdrži ili psihološkom aspektu -  koliko psiha može da izdrži u tom samom procesu koji se zove gluma je nešto što me impresionira.

Koliko dopirete do vaših vršnjaka? Da li su i oni podjednako zainteresovani za pozorište?

Na naše predstave uglavnom dolaze naši prijatelji i poznanici. Nažalost, mnogi moji vršnjaci, dakle ako izuzmemo moje drugare iz Mišolovke, nemaju želju i potrebu da posećuju pozorište.

Zašto je to tako?

Taj nagon za samoistraživanjem, koji smo mi u ovom Teatru razvili, ne postoji kod mojih ostalih vršnjaka. Nisu još došli do te samospoznaje. Isto tako imamo i pogrešan pristup profesora koji odvode decu na neprimerene predstave. To vam je kao kad stavljete zavesu na kuću koja ne postoji. Odlazak na predstavu treba da bude finiš do kojeg treba doći. Pre toga treba temeljno da se radi sa decom, da ih zainteresuju za određeni komad i radnju, pa tek onda da ih vode u pozorište da taj komad i pogledaju.

Koji način mogu da ih zainteresuju?

Pre svega je potrebno od najranijeg uzrasta razvijati kulturu čitanja kod dece. To je, naravno, zadatak roditelja. Ukoliko toga nema, teško da nešto to može promeniti.

Misliš li da internet i nove tehnologije mogu da doprinesu da se mladi više zainteresuju za pozorište?

Mislim da sadržaje treba prilagoditi novim generacijama. Ako jedno  od 100 dece na instagramu ili nekoj drugoj društvenoj mreži vidi neku reklamu za, na primer, „Aniku i njena vremena“  i poželi da je pogleda možda dobijemo onaj takozvani leptirov efekat. Možda taj jedan može da pokrene i ostale. Možda može da pokrene neko drugačije razmišljanje u glavi mladima. Mnoge predstave koje sam pogledao, kao  i knjige koje sam pročitao su upravo uticale na mene da drugačije gledam na brojne stvari i situacije koje me okružuju.

Pre nekoliko godina u medijima su odjeknule vesti o neprimerenom ponašanju tinjedžera na pozorišnim predstavama. Šta misliš šta je uzrok tome - nevaspitanje ili neprimerene predstave?

Neki moj stav jeste da ima i jednog i drugog. Mislim da je prvenstveno problem bio u izboru predstava. One su bile neprimerene. Rezultat tome bile su bučne reakcije učenika koje su kasnije svi različito tumačili. Tako da možemo govoriti i o različitim interpretacijama tih reakcija. Osim toga ima tu i nevaspitanja, ali ne možete vi kriviti profesore. Trebate da krivite roditelje koji ih nisu naučili kako treba da se ponašaju u pozorištu i koje su to dozvoljene reakcija, a  koje nisu. 

Imaš li neku predstavu koja ti je omiljena? Ko su ti uzori?

Volim Jasnu Đuričić i Borisa  Isakovića. Oni su mi nakako sam vrh. Kada govorimo o predstavama, „Galeb“ mi je jedna od omiljenih. Volim predstave koje pomeraju granice, poput onih koje rade Kokan Mladenović i Andraš Urban. Ne bih sad tu nešto posebno izdvajao. Volim Mađarsko pozorište jer je, za razliku od SNP-a koje se pomalo svelo na Nušića, ostalo neukaljano. Naravno, Boris Liješević i njegov Evgenije Onjegin su mi, takođe, na samom vrhu. To je, po mom skromnom mišljenu, jedna genijalna predstava i najbolja adaptacija tog romana.