Miloš Jagodić: "U krizi sistema vrednosti pozorište je samo jedan od elemenata koji trpi"


feb 2018.

Drama Nemam da platim i neću da platim čiji je autor italijanski nobelovac Dario Fo, nameće se kao relevatna za naše podneblje već izvestan niz godina. Adaptirana je od strane različitih reditelja i izvođena je u mnogim pozorištima širom Srbije. Ovog puta, zadatka da ovo delo postavi na scenu zrenjaninskog pozorišta, prihvatio se reditelj Miloš Jagodić. Premijera je zakazana za subotu, 10.2. i ovim povodom smo sa Milošem razgovarali o predstavi, saradnji sa zrenjaninskim pozorištem Toša Jovanović ali i o pitanjima koje ova predstava neminovno nameće-  zašto je delo Daria Foa i dalje relevantno za naše podneblje,  četrdeset godina nakon objavljivanja, u društvu sa uređenjem drugačijim od onog u kome je delo nastalo.

Vi ste u periodu od 2002. do 2004. bili umetnički direktor upravo pozorišta „Toša Jovanović“. Možete li mi reći šta se od tada promenilo?

Mislim da se ovde, u poređenju sa drugim pozorištima, ništa nije drastično promenilo. Čini mi se da su, tokom ovih četrnaest godina, ljudi u svim pozorištima, a što je verovatno posledica sve težeg i težeg života, postali umorniji. Postali su više zagledani u sopstvene egzistencijalne probleme, a nekako nisu više toliko fokusirani i predani poslu. Mi sad konkretno govorimo o zrenjaninskom pozorištu, ali čini mi se da se manje- više u svim pozorištima, iz godine u godinu, javlja isti problem, da iz godine u godinu opada ta želja i vera da se pozorištem zaista nešto može postići. Pre svega da se može nahraniti svoja porodica, a onda da se pozorištem može delovati bilo kako u društvu. Sećam se da, kada sam bio na poziciji umetničkog direktora, da smo se uvek pitali šta ćemo i kako ćemo, da nemamo novca; znam i priče starih  upravnika, od pre 40 i više godina, kada je u poređenju sa današnjim, bilo neko bolje vreme, vreme u kome smo svi živeli normalno, pa čak ni tada nije bilo previše novca za pozorište. A sada se prosto pitam da li možemo pasti niže. Međutim, radeći na ovoj predstavi, uvideo sam nešto što znam od ranije: ljudi, „zaraženi“ pozorištem, okupe  se oko jedne ideje koja učini da im se probudi ta iskra, zatrpana ispod pepela i gareži koju je napravio svakodnevni život.

Jednom prilikom ste izjavili da bi vama bio izazov da radite velike komade. Koliko su se vaši profesionalni ciljevi promenili sa vremenom?

Ja volim da radim velike komade, odnosno dobre komade koji su preživeli probu vremena. Ja volim to starinsko, a kada kažem starinsko ne mislim na pozorište koje nema korespodenciju sa sadašnjim trenutkom, koje ne govori o sadašnjem trenutku već  na komade koji nisu ostali relevantni za samo jedan određeni period. Radio sam i takve komade, naravno, a ima i savremenih koji će preživeti vreme. Ali, nekako mi se čini da se iluzije i nekakve želje, koje čovek ima kada upiše fakultet i po prvi put zakorači u profesionalni svet, vremenom rasprše.  Nekako, kako odrastaš, shvataš da su bajke bajke i da nadrealnih bića nema već da je to jedan surovi svakodnevni život i borba da se dođe do posla, a i kada se dođe do posla, borba je da se to što si smislio i realizuje. Moje godine i godine rada u pozorištu mi ne dozvoljavaju da imam iluzije.

Kada uđe u pozorište, čovek ga doživljava kao hram umetnosti, a onda ga puno svakodnevnih stvari razuveri od toga. Ipak, na kraju, kada se podigne zavesa, to stvarno bude nekakav praznik; ima tu nečega od hrama, ima tu nečega svetog i tako i treba da bude. Nije ni bitno šta je iza kulisa, nije bitno što su to neke dve sklepane daske koje drže neko platno ako to platno deluje zaista kao neki zid, bogati zid iz prošlog veka. Takav je i moj utisak o pozorištu, znam puno tih sklepanih dasaka i ta iluzija se izgubi. To je normalno za svako zanimanje- kada čovek uđe u neki posao i postane deo te proizvodnje, iluzije nestaju.

Predstava Nemam da platim i neću da platim je prilično prisutna na scenama širom Srbije, adaptirana je od srane različitih reditelja i pozorišta. Zašto ste se Vi odlučili baš za ovo delo?

Mi živimo u takvom vremenu da, bilo koju knjigu da uzmeš sa police svoje biblioteke, ne može da se ne pronađe nešto aktuelno za sadašnji trenutak. Prosto, vreme u kome živimo je veoma turbulentno. Čini mi se da je ovaj komad, i to je toliko evidentno, pisan kao da se zbiva danas kod nas, iako se zbiva u Italiji pre tridesetak godina. On je toliko očigledno naš i toliko očigledno današnji. Jedan od razloga je bio to što se tiče nas danas; drugi razlog jeste što je to komedija. Govori o nečemu strašno bolnom i strašno teškom, ali na komičan način. Ima tu i mnogo stvari od kojih će da zastane knedla u grlu, ima tu i satiričnih delova, veoma oštrih delova, i uopšteno govoreći, upravo to mi se dopalo.

Čini mi se da smo sada u trenutku ogromne poplave predstava koje govore o našem, sadašnjem trenutku mnogo direktno i nekako suviše pamfletski, plakatski. Ova predstava nije direktna na taj način već u pozorišnom izrazu, i to je ono što mi se sviđa.

Treća stvar je što su ljudi koji vode ovu kuću izrazili želju da bude postavljena neka komedija, nešto što će vratiti ljude u pozorište. A, sa druge strane, ovaj komad je dobar jer je ostvarljiv pošto sam po sebi nije skup. Možete uzeti neki komad koji treba jako dobro opremiti, a onda ga svesti na nešto siromašno, i to se vidi. Ovo je komad koji sam po sebi traži da bude siromašan i u opremi da bi podržao glavnu ideju koja se u njemu javlja. Ovo delo znam jako dugo, to je pre svega jedan odličan pozorišni komad, sa dobrim likovima, odnosima, zapletom, veoma duhovit, vrlo oštar, a sa druge strane produkcijski je sasvim izvodljiv.

Takođe, jako dobro poznajem ovaj ansambl. Znao sam da na raspolaganju imam glumce koji tačno odgovaraju likovima u delu. I zaista, ako nemaš Hamleta, odnosno osobu koja može da glumi Hamleta, nemoj postavljati Hamleta. To mislim o svakom komadu. Iako režija može da bude najgenijalnija, ako nema glumaca koji mogu da iznesu uloge, sve ostalo ne vredi. Mora biti dobrih glumaca pre svega, za sve drugo možemo da se snađemo.

U nekim adaptacijama upravo ovog dela, motivacija je bila petooktobarska revolucija i turbulencije prouzrokovane njome, kao i onim što je usledilo posle. Šta je Vama bila motivacija da se bavite adaptacijom ovog dela? Postoji li neki trenutak ili događaj koji vas je posebno inspirisao?

Nije se dogodilo ništa što bi sad posebno inspiralo moju adaptaciju dela, nešto dramatično zanačajno. Više je to bio skup događaja. Ali, moram reći da upravo ti događaji od petog oktobra i od 2000. godine, potvrđuju koliko je ovaj komad aktuelan danas. To što se dešava u komadu je ono što mi živimo. Ovo je priča o ljudima koji ne mogu da sastave kraj sa krajem, priča o ljudima koji više ne mogu da žive ni od plate ni od onoga što zarade sa strane. I čini mi se da u Srbiji, što srećom nije moj slučaj, zaista ima ljudi koji su gladni, ljudi koji to malo što zarade, zarade da bi kupili hleb i prehranili decu. Mislim da je trenutak u kome živimo toliko težak i da će, uprkos svim obećanjima, biti još gore. Takođe smatram da će vreme koje dolazi pred nama i život koji ćemo živeti u narednom periodu samo ići u prilog ovom komadu- on će postajati još aktuelniji. Užasno.

Ova predstava je ujedno i svojevrsna kritika kapitalističkog društva i položaja pojedinca u takvom uređenju. Zanimljivo je da to nije jedina predstava sa ovakvom tematikom na repertoaru zrenjaninskog pozorišta. Tu je i predstava Zrenjanin. Šta mislite o činjenici da u Zrenjaninu, koji je mali grad u nezavidnom položaju, na pozorišnoj sceni ima mesta za dve ovakve predstave?

Mislim da smo i mi u pozorištu postali ljudi koji vape i pokušavaju  da na svoj, pozorišni, način nešto učine. Možda je bolje ovo pitanje postaviti nekome ko vodi ovu kuću. Da ste me pitali to u periodu između 2002. i 2004, mogao bih da vam dam celovitiji odgovor.

Možda je i samo sticaj okolnosti, a možda i želja, ali prirodna je potreba da reaguješ. Pozorište je umetnost koja živi u sadašnjem trenutku, na njenu žalost, ali i na njenu sreću, i može da ima jak uticaj na svakodnevicu. Mislim da je pozorište, ne konkretno zrenjaninsko, nego generalno srpsko pozorište, krenulo ka suviše direktnom bavljenju političkim, sociološkim, socijalnim i društvenim pitanjima. Ono i treba da se bavi njima, ali pozorišnim sredstvima.

Predstavu Zrenjanin nisam gledao, ali jesam čuo o njoj pozitivne komentare. Pošto je reakcija na nju bila toliko dobra, pretpostvaljam da na pravi način tretira ovu temu. Mi svi hoćemo da se bavimo političkim pozorištem. Ali, i kada kažemo političko pozorište, to je i dalje pozorište, i treba koristiti pozorišna sredstva. Ova predstava to nije, a uz to ćemo se i smejati, na sve to što nam je strašno. Nasmejati se na ono što nam je teško, ipak, nije loš ventil.

Da li to onda znači da je pozorište u neku ruku sredstvo za borbu da se oslobodimo onoga što nam je nametnuto, da li možemo reći da je pozorište odgovarajući medij za to?

Za mene je pozorište život i za mene je ono jedini medij, ja nemam drugo sredstvo. Ali, ja se bojim da mi koji smo u pozorištu, koje je naša potreba, da mi dajemo previše značaja pozorištu i sebi samima. Mislim da pozorište, na žalost, nema značaj koliki mu pripisujemo. Ja bih voleo, i siguran sam da bi trebalo, da pozorište ima veći značaj, ali mi živimo u sistemu gde je jedan sistem uništen, a drugi nije ustanovljen. Upravo u tom međuprostoru je smešten ovaj komad, i upravo tu i mi živimo, negde gde je razrušen jedan sistem, a kapitalistički je u povoju te se onda i primenjuje nakaradno. U celoj priči stradaju obični ljudi. Oni, zapravo, uvek i stradaju. Mislim da pozorište više ima značaja za pojedinca, nego što može da utiče na mase. Ono je kolektivni čin. Kada stvaraš u pozorištu, ne stvaraš sam, uvek je tu jedna grupa ljudi, ono se čak i kolektivno konzumira; retko kada je jedan čovek u publici. Međutim, čini mi se da njegovo dejstvo i njegov pravi uticaj uopšte nije kolektivan, nego direktan i ličan. Ja volim takvo pozorište - koje deluje na jednog čoveka, posle koga on nema potrebu da iz sale ode na ulicu već da se osami i razmisli o onome što je video. Ako se promena desi u jednom čoveku, onda se može desiti i u celom društvu. To je jedan komplikovan proces, ali i cela istorija je jedan proces...valjda će se nešto desiti.

Rekli ste da ste ovu predstavu postavili na zrenjaninsku scenu jer želite da kroz komediju servirate ozbiljne teme, kako biste osvestili pojedinca, a zatim i širu masu. Da li, na kraju, smatrate, da postoji da postoji donekle sluh i razumevanje za ovakva dela i umetničke slobode?

Mislim da pozorište u načelu ne zanima ljude na vlasti. Ne ovu, već nijednu vlast. Pozorište je možda nekada i imalo uticaja na pokrete u društvu, danas sam siguran da nema. Pre svega, mnogo je drugih uticaja, televizija, javnih glasila, interneta. Mi delujemo više kao dinosaurusi koji pokušavaju da pozorištem promene nešto. Na žalost, novčana potpora koju kutlura dobija govori dosta o sluhu za umetničko izražavanje. Mi se bavimo duhovnim, a opet svodi se na materijalno jer ne možeš napraviti predstavu  ni od čega - ne možeš da napraviš scenografiju od toga što si se zamislio; moraš da nakupiš dasku, gvožđe, čekić, kostim moraš sašiti od nečega. Kada odem na pijacu, ja ne mogu da izgovorim monolog nekome za kilogram krompira.

Čini mi se da je opšta kriza svuda, ali opšta je kriza sistema vrednosti. Mislim da je u toj krizi sistema vrednosti pozorište samo jedan od elemenata koji trpi i koje je na svom mestu u tom sistemu vrednosti. Ako je kultura na nekom mestu u tom sistemu, onda je i pozorište tu gde jeste. I mislim da je to u stvari ogroman problem, ne samo besparica. Ne bi ni bila tolika besparica u umetnosti i kulturi, kada bi sistem vrednosti bio drugačiji u glavama ljudi koji donose odluke o novcu.

Kakvi su Vam planovi za ostatak godine, planirate li još saradnji sa zrenjaninskim pozorištem?

Ne, mora da dođe neko drugi, ne može samo ja pa ja (smeh).

Do sada imam već nekoliko dogovorenih predstava do kraja godine.U SNP-u pred kraj ove sezone pripremam predstavu Staklena menažerija, a izaći će početkom sledeće. Imam i dogovor za jednu dečiju predstavu u Beogradu. Ali, toliko sam sujeveran i ne volim da govorim o projektima, jer čim čovek krene da priča o tome, nešto se izjalovi. I zaista, dok ne bude prva proba, bolje ćutati. A sve više dolazim u situaciju da dok ne prođe premijera, ne volim da govorim unapred. (smeh)

Autor: Milana Vojnović