Miloš Timotijević: „Ako umetnost nije kritika, ona je samo dekoracija“


nov 2017.

Iako publika do pre nekoliko godina nije imala prilike da ga gleda u većim ulogama, Miloš Timotijević je uvek bio prisutan u domaćim filmovima i serijama. Na sceni se pojavljuje 1994. godine, kada polako ulazi u filmski, serijski, ali i pozorišni svet. Uglavnom je dobijao epizodne uloge, da bi mu 2014. godine bila dodeljena značajnija ulogu u filmu ‚‚Ničije dete" koji je pokupio veliki broj nagrada. Ovaj uspeh povukao je za sobom sledeći, još veći, glavnu ulogu u višestruko nagrađenom filmu ,,Vlažnost" koja je krunisala Timotijevićevu dosadašnju karijeru. Trenutno ga možemo videti u seriji "Senke nad Balkanom". Uprkos sve većem angažmanu u serijama i filmovima, retko ga možemo videti na ‚‚daskama koje život znače". Trenutno igra u Madlenianumu, a od skoro i u Beogradskom dramskom pozorištu u predstavi ,,Crna kutija" autorke Ane Đorđević. O trenutnom stanju pozorišta i ,,Crnoj kutiji" koja govori o ljudskom licemerju i življenju nekoliko paralelnih života koje čovek krije od svih, pa čak i najbližih, Miloš Timotijević je govorio u intervjuu za naš portal.

Da li ste se plašili reakcije publike s obzirom na to da je komad rađen po ugledu na poznati italijanski film ,,Perfect stranger"?

Ne. U pitanju su dva različita proizvoda. Mi smo ga prilagodili za naše tržište, praktično ga lokalizovali za Balkan. To neko prelagođenje i zanimanja su promenjena u odnosu na film, tako da je dosta toga izmešteno, čak i sam fokus filma je promenjen. Film se fokusira na to šta tehnologija radi ljudima, a ovde je fokus na licemerju i međuljudskim odnosima.

Šta je na Vas ostavilo najjači utisak kada ste čitali scenario?

Upravo međuljudski odnosi, jer dokle god se bavimo međuljudskim odnosima možemo i napredovati. Kada prestaneš da se baviš ljudima oko sebe i sobom, automatski nema progresa u društvu. Nekako poslednjih dvadeset godina kako je krenula ekspanzija moderne tehnologije, ona umesto da nas otvori, približi, ona nas sve više zatvara. To je nekako i moj lični problem, zato sam i pristao ovo da radim.

Šta je neophodno učiniti da ne bi došlo do stvaranja tajnih života, takozvanih ‚‚crnih kutija"?

Uh, morali bismo da se vratimo u davnu prošlost da bi se čitav društveni kontekst postavio na noge. U današnjem društvu je mnogo bitniji privid od same suštine. To je ono što je problem u današnjem društvu. Dakle, nije stvar u tehnologiji, ljudi se bave spoljnim izgledom, materijalnim stvarima, niko se ne bavi onim unutrašnjim i ljudi pre svega ne komuniciraju sa sobom, a kamoli sa ljudima oko sebe. Ne priznaš sebi istinu, pa nećeš ni drugima.

S obzirom na to da Vas ne gledamo mnogo u pozorištu i Vaš stav da pozorište trenutno nije na nivou koji smatrate zadovoljavajućim, šta je presudilo da prihvatite ovu ulogu?

Pre svega tekst, a zatim i reditelj. Sa Andrejem sam radio predstavu ‚‚Ostaci" za Festival 9 i jako mi je lako da sarađujem sa njim. U principu ne biram toliko uloge i tekstove, koliko se fokusiram na reditelja u pozorištu, jer on vodi sve. Vi kada znate da je neko talentovan i da dobro misli, onda čak i kad dobijete nešto što niste baš sanjali da igrate nekako će vam reditelj napraviti da to prosto bude užitak, izazov i pozitivno iskustvo.

Da li ovo možemo smatrati Vašim velikim povratkom na pozorišnu scenu?

Pa ne mogu reći baš veliki povratak, jer nikad se ne zna, ja sam i dalje honorarac. Može se desiti da sad počnem da radim i narednih petnaest godina se ne zaustavim, a može ovo biti i poslednja predstava.

Da li Vam nedostaje pozorište?

Nedostaje mi pravo pozorište, ozbiljno pozorište koje se bavi suštinski bitnim društvenim stvarima. To je ono što u Beogradu danas fali, ne meni kao učesniku, već meni kao gledaocu. Angažovan politički teatar. Sebe automatski, naravno, vidim u nekoj od tih predstava. Kada me pozove neki reditelj sa kojim sam već radio ili za koga znam da ima dobar izraz i estetiku, automatski želim da radim sa njim. Ipak, mnogo mi je žao što se pozorište svelo na zabavu koju možete gledati na tv ekranima. Umetnost ako nije kritika, ona je samo dekorativna stvar.

Čak ni komadi Dušana Kovačevića ne zadovoljavaju te standarde?

To je ozbiljna kritika društva! Ali ako se igra samo Duško Kovačević, posle određenog vremena je to malo dosadno. Takođe, ne možete stalno igrati Nušića, morate nekada odigrati neki moderan tekst. Dosta kolega će i ovaj tekst okarakterisati kao moderan, ali on je daleko od toga.

Zbog čega nema kritike na pozorišnoj sceni?

Zato što je politika umešana u kulturni život. Političari daju novac za pozorište. Kako mislite da oni finansiraju, a ‚‚mi da ih pljujemo"?

U poslednjih nekoliko godina ste dobili značajno veći prostor na filmu i u tv serijama. Zbog čega tek sada dobijate svojih ‚‚pet minuta"?

To je splet srećnih okolnosti. Povezalo mi se da sam u roku od godinu dana, na dva festivala, imao dva pobednička filma. Na tom talasu sam kasnije dobio uloge u Sumnjivim licima, Senkama nad Balkanom, Vojnoj akademiji... Za naš posao je najbitnije strpljenje. Ja sam bio zaista strpljiv, skoro 20 godina sam čekao tu priliku i dočekao sam je.

Foto: blic.rs, bdp.rs

Autor: Katarina Tomović