Patrik Lazić: „Mržnjom dokazujemo lični i nacionalni identitet”

Mila Jovanović
jan 2020.

„A nije u redu da je društveno prihvatljivija bilo kakva mržnja od bilo kakve ljubavi”, kaže za naš portal dvedesetčetvorogodišnji reditelj. 

Patrik Lazić završio je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti kao najbolji student u svojoj generaciji. Njegova diplomska predstava „Fine mrtve d(j)evojke” premijerno je izvedena u novembru prošle godine, a posle odličnih reakcija kritike i publike našla se i na redovnom repertoaru Beogradskog dramskog pozorišta. Pozorište ga je zainteresovalo rano, još tokom osnovnoškolskih dana, a tokom srednje škole shvatio je da je njegov poziv upravo pozorišna režija. Da na rad ovog mladog reditelja treba obratiti pažnju pokazuju nagrade na međunarodnim festivalima već tokom studentskih dana, a brojni angažmani u pozorištima u Srbiji i regionu to i potvrđuju. Kako kaže, želi da se bavi društveno odgovornom umetnošću na hrabar način, koji jedini smatra ispravnim. To se vidi i iz njegovih dosadašnjih režija, među kojima su pored „Finih mrtvih d(j)evojaka” i „Antigona”, „Leto kada sam naučila da letim”, „Životinjska farma” i druge. Sve ovo je bio povod za razgovor sa Patrikom, koji za naš portal  govori o svojim predstavama, ali i svojim pogledima na svet. 


Premijera tvoje diplomske predstave „Fine mrtve devojke” bila je u novembru prošle godine u Beogradskom dramskom pozorištu. Ivan Medenica okarakterisao je kao „redak i dragocen slučaj kada debitantsko delo momentalno zasluži da mu se posveti pažnja”. Zašto su „Fine mrtve devojke” predstava koju treba odgledati? 

Predstavu smo naslovili „Fine mrtve d(j)evojke” i namerno se igramo sa tim „j”. Komad jednog od najznačajnijih hrvatskih pisaca Mate Matišića igramo na hrvatskom jeziku, a do te je odluke došlo jer sam se osećao zaista besmisleno kad sam krenuo da prevodim tekst s hrvatskog na srpski i izbacujem to „j”. Ispalo je da jedino što nas razlikuje, Srbe i Hrvate, jeste jedno „j” i da bi djevojke završile mrtve i da su devojke. Zajednički imenitelj je isti, mržnja koja nepovratno razdire i pojedinca i društvo u celini. Iako je glavna nit predstave priča o lezbijskom paru kojeg komšiluk siluje, linčuje i ubija dok su im usta puna religije, patriotizma i morala, mislim da ipak nadilazimo priču o homofobiji i postavljamo mnogo dublju dijagnozu društva: kako smo i zašto došli do toga da nam je uvek potreban neprijatelj? Mi mržnjom dokazujemo lični, ali i nacionalni identitet jer biti ponosan Srbin ili Hrvat, definitivno znači biti pun mržnje i time se ponositi. Meni nije u redu da je društveno prihvatljivija bilo kakva mržnja od bilo kakve ljubavi, to mi je nastrano, bolesno, defektno i osećao sam potrebu da o tome napravim predstavu. Iako predstava obiluje ubistvima, silovanjem, abortusima, ona suštinski poziva na jednu humanu ideju: prestati robovati naučenim šablonima ponašanja i pogrešno protumačene religije i početi živeti, a živeti znači voleti. 

Koliko je važno za tebe i tvoj dalji rad što si dobio priliku da kao mladi reditelj, koji je tek izašao sa akademije, dobiješ mesto za diplomsku predstavu na repertoaru jednog velikog pozorišta? 

Po tom pitanju desile su se dve važne stvari koje nisu česte, a koje bi trebale da postanu praksa. Prva je da se pozivu da učestvuju u diplomskoj predstavi odazvalo 12 glumaca, to je brojčano već ozbiljna ansambl predstava za koju se i posle diplome čeka. Ti su se ljudi od prvog do zadnjeg momenta našeg procesa prema meni ponašali ravnopravno, kao prema kolegi i reditelju koji, slagali se s njom ili ne, ima svoju ideju i postavlja ju s njima. Druga stvar je da je posle uspešno izvedenog ispita, zbog izuzetno dobrih reakcija publike, ali i kritike, predstava uvrštena u zvaničan repertoar pozorišta. Dakle desilo se da se i ansambl i pozorište otvorilo prema mladom autoru. To je retkost i drago mi je da je Beogradsko dramsko pozorište dalo primer dobre prakse, jer jedino tako mladi ljudi mogu da uđu u teatar. Ovog meseca predstavu publika može da pogleda 17. i 18. januara. 

Zašto u našem društvu uvek postoje dve strane koje su prisutne i u predstavi: oni koji pomno ćute, a mogli bi mnogo toga da kažu i promene i oni drugi koji svojim prenaglašenim (pogrešnim?) stavom diriguju okolinom?

Iz jednostavnog psihološkog mehanizma, što ovi drugi nisu svesni koliko toga ne znaju pa imaju više samopouzdanja i daleko manje promišljaju zbog čega se brže i sigurnije nametnu. Ovi prvi pak suviše analiziraju, što odlaže njihovu reakciju, svesni su koliko toga još ne znaju i zbog toga imaju manje vere u sebe. Postoje ćutanja i ćutanja: neki ćute jer im je dobro, neki jer im još nije dovoljno loše, neki da bi od ćutanja profitirali, a najviše njih ćuti jer znaju protiv čega bi se trebalo boriti, ali ne vide ZA šta bi se trebalo boriti. Da bi čovek krenuo u akciju, on mora imati pozitivan krajnji cilj, ne samo polazište koje izaziva nezadovoljstvo. Ni u Srbiji ni u Hrvatskoj se ništa neće promeniti dok god ljudi ne osete da postoji to nešto drugo, bolje, koje će doći ako se pobune protiv ovog prvog. Ovako osećaju da će sve ostati isto, kao što smo više ili manje svedočili u zadnjih trideset godina. Ljudi uglavnom ćute, jer ne osećaju da postoji alternativa zbog koje bi vredelo progovoriti. 

Još jedna adaptacija knjige, ovog puta „Životinjska farma” Džordža Orvela, oživela je na sceni u tvojoj režiji. Orvel je dao kritiku staljinizma, ali i u knjizi, pa i u predstavi pojedine situacije neodoljivo podsećaju na našu današnjicu. Kakav je tvoj odnos prema politički angažovanom teatru?

Krajem prošle godine u najmlađem profesionalnom pozorištu u Srbiji, Gradskom pozorištu Čačak izašla je „Životinjska farma”. Iznenadila me lakoća kojom je taj tekst uopšte prihvaćen da se negde postavi, ali se u Čačku okupila jedna mlada ekipa koja promišlja teatar do srži. To po svim parametrima nadilazi pežorativnu sintagmu "provincijskog pozorišta" i verujem da će se u narednih par godina to pozorište uspostaviti kao važno središte na kulturnoj mapi Srbije. Generalno ne volim banalnost na sceni pa me u političkom pozorištu kakvo se kod nas pravi smeta upravo to što često razotkriva nešto očigledno što svi znamo. Pritom, kartu za takve predstave kupe oni koji i ovako i onako misle isto što i mi pa sve to ispadne uzaludni posao i samozadovoljavanje nad zabludom kako smo buntovni, hrabri i disidentski. Moje viđenje angažovanog pozorišta jeste prikaz kako se politično prelama na sudbinama običnih ljudi. I likovi iz „Finih mrtvih d(j)evojaka”, a još više iz „Farme” su žrtve sistema i političke (ne)kulture zbog koje su pogubljeni, nesrećni, u nedostatku sigurnosti i ljubavi ujedaju jedni druge i postaju životinje, u drugoj predstavi bukvalno, u prvoj samo figurativno. Važnije mi je od pravljenja tzv. rediteljskog koncepta kojim bih pošto-poto bio inovativan pričati priče koje ljudi mogu da osete kao svoje, istinite i bolne, o nama i o trenutku u kojem smo zajedno zarobljeni. Generalni je trend u pozorištu hladnoća, distanciranost, koncept, a mislim da nam hronično fali pričanje dobrih priča i proživljavanje emocija.  

Ono što predstavu razlikuje od knjige je kraj. Orvel završava slikom u kojoj se više ne razaznaje ko su svinje, a ko ljudi, dok predstava zatvara ciklus i vraća se na početak, ponovnim pozivom u revoluciju. Istorija je pokazala da je to obično i slučaj, ali misliš li da na globalnom nivou postoji prostor za optimizam i prekid ovog začaranog kruga? 

Predstava zapravo završava slikom zbunjenih životinja u ambaru koje su pozvane na još jednu revoluciju, ali poučene iskustvom prethodne revolucije koja ih je dovela do iste tačke s koje su krenule, ako ne i gore, stoje ukopane u mestu i ne kreću nikuda. Takvo je moje osećanje trenutačnog lokalnog, ali i globalnog trenutka. U tom smislu, mislim da nismo optimističniji od originalnog Orvela, štaviše. 

Predstava „Leto kada sam naučila da letim”, rađena po motivima istoimenog romana Jasminke Petrović, namenjena je tinejdžerima. Kako ti se čini ponuda predstava namenjena ovoj uzrasnoj grupi kod nas? Imaš li nameru da nastaviš da osim za 'veliku' stvaraš i za 'malu' publiku? Misliš li da pozorište može da pobedi mobilne telefone i virtuelnu realnost u životima sajber generacija koje dolaze, kao što to čine prijateljstvo i dobra knjiga u ovoj predstavi? 

Lep život živi ta predstava. U prošloj smo godini učestvovali na jubilarnoj Bitef Polifoniji, otvorili Pozorište Zvezdarište, u okviru projekta Karavan obišli nekolika manja mesta u Srbiji koja nemaju kulturu pozorišta, a kamoli omladinskog teatra, a posebno nas je razveselila nedavna lista Ljubice Beljanski-Ristić koja je predstavu ocenila kao jednu od najvažnijih predstava za decu i mlade u protekloj godini. Malo pre našeg razgovara, stigla mi je i poruka da smo selektovani i za neke međunarodne festivale i to me jako veseli.

U ovom turbulentnom vremenu, u kojem su poljuljane sve vrednosti, a kao uzori mladima se javljaju različite ličnosti upitne po mnogim parametrima, mislim da je važnije nego ikada stvarati dobro i pametno dečje i omladinsko pozorište. Bilo mi je lično važno ispričati priču o pomirenju, o devojci Sofiji koja na letovanje na Hvar dolazi zatrovana indoktrinisanim stereotipima u pratnji njene bake koja nosi bolne uspomene na ratne devedesete koje su rastavile čitavu familiju. I ovde se ponovo vraćamo na likove kojima se politički trenutak prelama na ličnu sudbinu. Naravno da i tokom predstave jače od reflektora svetle pojedini mobilni telefoni i da im ta virtuelna realnost drži zarobljene glave i emocije, ali smo provereno bar na trenutak dopreli do dobrog dela mladih koji su videli predstavu i to je dovoljno. 

U ovoj godini te očekuje rad na predstavi „Uliks” u Kazalištu Ulysses i to povodom dvadeset godina od osnivanja ovog pozorišta. Kako se osećaš povodom ovog angažmana, s obzirom da je u pitanju i kapitalno delo velikog pisca i da ćeš raditi sa velikim brojem autora iz regiona? Kada će beogradska publika imati prilike da odgleda predstavu? 

Pomalo ironično, iako rodom iz Pule, na Male Brijune ću isploviti kao predstavnik Beogradskog dramaskog pozorišta koje je jedan od koproducenata na ovom velikom projektu. (Smeh) Naime, desetak autora iz cele regije, a možda i sveta, praviće deliće nečega što će se spojiti u jedinstveni doživljaj gledaocima koji će po čitavom ostrvu istraživati različite delove tog kapitalnog Đžojsovog dela. Na taj će način biti obeleženo dvadeset godina otkako Rade Šerbedžija, Lenka Udovički i ljudi oko njih prave neke zaista značajne predstave na tom ostrvcu. Odlazak na njihove predstave je vrlo blisko ritualu sa sve isplovljavanjem uz zalazak sunca, dolaskom na izolovane Male Brijune na kojima nema ništa sem tvrđave na kojoj se odigravaju predstave i životinja koje se slobodno kreću. Intimno mi je još važnije što sam kao dete odlazio na te predstave i tamo odrastao, a sada s njima obeležavam  jubilej uz zaista velika rediteljska imena koja zasada neću otkrivati. Pored toga, na tragu ovoga što smo pričali o važnosti dečjeg i omladinskog teatra, u pulskom Istarskom narodnom kazalištu sledeće postavljam „Carevo novo odelo”, predstavu koja ponovo prelama političko i lično. 



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste