Pavle Jerinić: „Mentalitet naroda je ozbiljno metastazirao”

Katarina Đoković
mar 2020.

Pavle Jerinić je završio Fakultet dramskih umetnosti 2009. godine u klasi Biljane Mašić, da bi tri godine kasnije postao stalni član ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada, među kojima je i nagrada Narodnog pozorišta „Petar Banićević” na ukazanom profesionalizmu i posvećenosti u poslu, za ulogu Deli Jove u predstavi „Bela kafa”. Pored profesionalnog rada u pozorištu i na televiziji, Pavle predaje glumu i režira predstave u školi glume „Studio BIS!”. 2013. godine je, kao jedini Srbin u grupi kolega iz celog sveta, bio u Londonu na master klasi Glob teatra: napravili su predstavu od scena i monologa Šekspirovih komada. Bavi se i kendo veštinom, veštinom poznavanja samurajskog mačevanja, kao i plivanjem i fotografijom. Pavle je sin glumca Branka Jerinića, dok mu je deda stric Branislav „Ciga” Jerinić.

 Odrastao si u glumačkoj porodici. Da li je odgovorno i teško nositi breme glumačke porodice sa dugom istorijom?

Nije, jer to ne osećam kao breme. Iako jeste gluma to što vezuje Cigu, Branka i mene, mislim da su poslovne i društvene okolnosti potpuno različite za sve, pa tako svako ima i svoj put. Možda mi je samo taj naš niz dao jaču radnu etiku i profesionalizam - odnos prema poslu.

 Već gotovo deceniju si predavač u Dramskom studiju „Bis!”. Koji je najteži izazov sa kojim su se suočio u svom pedagoškom radu?

Životne priče te dece. Ja radim sa adolescentima i mnoge od tih priča sa kojima oni dolaze i koje nose u sebi uopšte nisu naivne. Naprotiv. A te priče uporno nema ko da čuje ili da se pozabavi njima. Roditelji, koji jure za egzistencijom svoje porodice nemaju kad, profesore u školi ne zanimaju. Jedno od retkih okruženja gde mogu da se bave svim mogućim svojim mrakovima jesu naši časovi. Moj posao je da osvestim te klince ko su i šta su, šta nose u sebi, da ne treba toga da se boje i potiskuju, već da nauče da to iskoriste, ili, na kraju krajeva, da se toga ratosiljaju, ako im samo predstavlja balast. Tako da zbog toga časovi često liče na seanse. Mislim da je bitno da ta loša iskustva što više ostave tu, u zajedničkom i sigurnom prostoru, jer će ih manje poneti sa sobom dalje kroz život kada jednog dana budu izašli iz „Bis”-a. Iskreno, nije mi bitno da li će posle srednje škole postati glumci. Ono što je bitno jeste njihova svest o sebi, vremenu u kome žive, društvenim okolnostima i ono što je najvažnije - razvijena emocionalna inteligencija. Da nauče da razumeju, zatim i iskontrolišu to loše dete u sebi, koje ume da bude i sebično i bezobrazno, naprasito, sujetno... Mentalitet ovog naroda je metastazirao i ozbiljno mora da se menja. Ako svojim primerom prenesem na njih ono što je ispravno, verujem da će i oni svojim to preneti na ljude u svom okruženju.

U Srbiji postoji mnogo škola glume koje vode starije generacije dramskih umetnika. Da li je u današnje vreme teže biti autoritet srednjoškolcima ukoliko si im blizak godinama? Kako se postavljaš ka tome?

Mislim da je uopšte pojam - autoritet, u Srbiji „nakrivo nasađen”. Skoro svi danas mešaju autoritet sa strahopoštovanjem. Naročito ako su u nekoj poziciji moći, poziciji da odlučuju o nekome. Ja se ne trudim da postignem utisak da sam nepogrešiv i nedostižan, jer mislim da se time i kroz poverenje stvara autoritet. Pre 7 godina sam bio u Londonu i radio sa ozbiljnim britanskim pedagozima. Mislio sam da ću naleteti na ale od ljudi, znajući da su neki od njih predavali, između ostalih, Benediktu Kamberbaču. Međutim, oni su svi bili spremni da čuju moje mišljenje, suprotstave ga svom i odluče (u Srbiji bi rekli - priznaju) da je moje rešenje bolje, ako je to objektivno. Takve ljude ću uvek slediti - gde god. Mislim da se samo glupost nameće kao autoritet.

Izjavio si da je klasiku najteže igrati, ali sa druge strane i najzahvalnije. Sam si igrao u mnogim Nušićevim i Šekspirovim komadima. Na koji način prenosiš mladima važnost klasike, pošto je očigledno da se sve manje i manje u školama time bave?

Klinci (i ne samo klinci) misle da si rešio sve ako si poznat, spontan, žovijalan, ako prodaješ svoju privatnost, bilo na sceni ili na televiziji. I zato često upadaju u takozvanu “burazersku” glumu. To više ni na filmu ne može da prođe, a kamoli na sceni. Scena to samo sažvaće i ispljune. Zato je klasika važna. Ona od tebe pravi glumca, jer te polomi na više različitih načina dok je ne savladaš. Misaono, emotivno, iskustveno, pa najzad i respiratorno, jer za klasiku, naročito ako je stih u pitanju, moraš da znaš čak i gde da uzmeš udah, inače si gotov. I za nju moraš da imaš ozbiljnu dikciju. Prirodni mogu da budu mnogi, ali ne mogu svi da budu glumci. U pravom smislu te reči. Takođe, klasika nosi priče i teme koje će uvek biti važne i iz kojih će uvek imati nešto bitno, esencijalno da se nauči.

 Jedan važan deo tvoje karijere predstavlja i sinhronizacija, odnosno nahovanje crtanih filmova. Da li ti je takvo iskustvo pomoglo u što boljem razumevanju pedagogije i same psihologije dece?

Kao mali sam mnogo gledao crtaće. Baš, baš mnogo i to mi je tada pomoglo u bavljenju glumom u školi. Crtaći, sinhronizacije, imitacije, sve je to nešto što oslobađa. U izrazu. I u mašti. A što više mašte, to su tvoje sposobnosti veće. Bar se meni tako čini.

Veoma si mlad glumac, ostvario si zapažene uloge u pozorištu i na televiziji, ali takođe voliš i samurajsko mačevanje – kendo, sviraš gitaru... Šta je ono što te pokreće da budeš svestran i aktivan i pored zahtevnih, mnogobrojnih uloga? Da li si nekad osetio potrebu za odustajanjem?

Borilačke veštine, ekipni sportovi, jahanje, to je nešto što ne trenira samo telo, nego i um. Ta kombinacija mi je veoma bitna. Profesija je takva da što više toga znaš, što više iskustva imaš, to ćeš komotniji biti kad (ako) uloga od tebe to bude zahtevala. Sami smo svoji instrumenti i bukvalno sve su naša sredstva. Naravno da sam imao želju za odustajanjem, naročito kada, kao i bilo gde drugde u životu, pa i u glumi, mnogo daš, a ne vrati ti se ništa. Ili skoro ništa. Ali, pošto ja nisam pesimista po prirodi, to ne postoji kao opcija. Na kraju krajeva, čak i kad se sutra iz nekih okolnosti ne bih bavio glumom, zaista ne bi bio kraj univerzuma. Gluma stvarno nije najbitnija stvar na svetu.

Zar je buna život? A ja bih hteo da živim, kaže citat iz tvoje omiljene knjige „Braća Karamazovi” Fjodora M. Dostojevskog. Kako živi mlad glumac Pavle Jerinić?

Mnogo pametnije nego ranije. Tako da tačno znam šta je bitno, šta nije. Gde, u šta ulažem i s kojim ciljem. Sa dugoročnijim planovima. I sa mnogo manje trošenja živaca. Naročito oko stvari koje (mene) nisu vredne. Buna je život onda kada je odstupnica od onih koji te ugrožavaju.



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste