Rale Milenković za Hoću u pozorište: „’Naši dani’ su duboka istina o svetu i ljudskoj prirodi"

Radoslav Rale Milenković (Novi Sad, 1958) je pozorišni, televizijski i filmski glumac, pozorišni reditelj, profesor na akademiji, pesnik i umetnik sa stavom. Dobitnik je najznačajnijih nagrada za glumu i režiju na brojnim festivalima Srbije i ex-Jugoslavije. Raleta samo „uhvatili“ odmah po odigravanju njegove monodrame „Naši dani“ na sceni Doma kulture „Studentski grad“. U toj predstavi osim što je jedini glumac, on je i producent, režiser, a i sam je adaptirao tekstove Radoja Domanovića i Vladislava Petkovića Disa. „Naši dani“ su definitivno pečat njegove bogate karijere, obzirom da je od 1984. odigrao preko 1570 puta širom Srbije, a i van granica naše zemlje.

Kako se posle tolikog broja izvođenja i „pređenih kilometara“ osećate?

Dobro se osećam, budući da ne samo gledaoci, već i ja tokom predstave prolazim kroz neku vrstu katarze. Sa jedne strane  je izazov da odigram tako tehnički izuzetno zahtevnu predstavu i ja se uvek radujem kada vidim da još uvek mogu i da još uvek imam pravo da tu predstavu igram kako sam je zamislio. A sa druge strane, posebno je zadovoljstvo što, igrajući je, mogu jasno i nedvosmisleno da iskažem svoj stav prema svetu, prema društvenom trenutku. Ta savremenost i tekstova i igre uspostavlja pun smisao pozorišta – kako i Hamlet kaže: „Cilj glume je bio i jeste da bude ogledalo prirode. Da vrlini pokaže njeno sopstveno lice, a poroku njegovu pravu sliku...“. To je zahvaljujući ovim genijalnim tekstovima zaista slučaj sa ovom predstavom i ja sam presrećan što je to tako evo već više od trideset godina.

Prva premijera monodrame „Naši dani“ održana je 17. maja 1984. godine. U kakvim okolnostima je ona nastala i kako je izgledalo prvo izvođenje?

Dok sam 1983-84. godine služio vojni rok u Derventi, mislio sam da gubim najdragoceniju godinu u svom životu i štiteći zdrav razum čitao sam ono što mi je omiljeno, uključujući svakako Domanovića. Napisao sam dramatizaciju po „Stradiji“, jednu brojgelovsku i bošovsku, epsku dramu za 36 likova, plus ceo narod. Još dok sam pisao, shvatio sam da to niko nikad neće igrati u toj formi... Ali čučnuo mi je neki anđeo igre, da ne kažem đavo, na rame i pomislio sam da baš zbog toga što je nemoguće, možda bih mogao da pokušam da sve to odigram sâm. Takva odluka odredila je pozorišni jezik, žanr, sve i iz epskog, brehtovskog pozorišnog prosedea, moj se Domanović obreo u svetu kabarea, komedije del arte, farse i groteske. (Što, zapravo, uopšte nije daleko od Brehta, naprotiv, komplementarno mu je). Na taj način oštrina i gorčina su dobile punu vrednost i dimenziju.

Prijavio sam se za Festival monodrame i pantomime u Zemunu. Ja sam bio poslednji takmičar poslednje večeri, sala je bila prepuna, 300-400 ljudi... Festival je u to vreme bio veliki događaj, najveći glumci su dolazili i pobeđivali, Ljuba Tadić, Rade Šerbedžija, Fabijan Šovagović, Olga Spiiridonović, Miloš Žutić, Zijah Sokolović, Josip Pejaković i mnogi drugi. Od samog početka predstave počelo prskanje smeha u publici, reakcije su bile fantastične i ja sam dobio Zlatnu kolajnu publike. Od tada se predstava igra u raznim društvenim okolnostima, međutim ona ima tu dragocenost, tu zlatnu žilu Domanovićeve genijalne satiričke misli, i u tom smislu ona je sa publikom uvek jednako zajedno.

Bez obzira kakva je publika, a igrao sam je mnogo puta, igrao sam po školama, u fabrikama, ali i u velikim salama. Tu nije presudno važan aktuelni politički trenutak, s jedne strane publici je uzbudljiva sama igra i glumački, pozorišni izraz Domanovićevog genijalnog štiva, a s druge strane ti tekstovi, stari više od jednog veka, jesu brutalno iskrena i duboka istina o svetu i ljudskoj prirodi i to ne može da se ne prepozna. 

Rekli ste da je predstava u vreme prvog izvođenja bila škakljiva, smatrate li da je danas škakljiva?

Smatram da jeste, od Domanovićevih stradanja do danas žestina i snaga kojom deluju sve te stranice, njihova univerzalnost i „subverzivnost“ jednake su do naših dana. I moja predstava nije, zapravo, nimalo prijatna. Reč je o istinskoj satiri, a satira nije primarno komična, ona nije primarno zabavna, ona nije humoristična, ona je gorka, oštra, strašna... Ja sam upravo tragao za takvim pozorišnim jezikom pokušavajući da ne umanjim satiričnu oštricu, a s druge strane igrom i žanrovskim sredstvima nastojim da omogućim da uopšte može da se proguta ta gorčina i užas sveta Domanovićevih pripovedaka. Zbog toga u mom pozorišnom jedinjenju ima farsičnih i komedijskih molekula, ali zarad vernosti duhu pisca, primarno je ipak ono što je užasno. A svi ti monstrumi i moralne nakaze nisu nimalo prijatne, čak i kada su smešne. Verujem da moja predstava nije strašna ni za jednu aktuelnu političku garnituru, već po sve nas, po nas kao ljude, po nas kao društvo. A činjenica da je i posle jednog veka, ta fantazmagorija još uvek i dnevno-politički aktuelna, čini me tužnim i dokazuje poraz našeg društva.

Predstavu ste skoro igrali u Oslu, Ženevi, Pragu, Budimpešti, Zagrebu, Banja Luci, kao i širom Srbije. Postoji li razlika u reakciji publike?

U suštni ne. Naši ljudi u dijaspori znaju sve, oni dele sudbinu junaka ove predstave, koji se u potrazi za svojom zemljiom suočava sa pravim stanjem stvari, i potpuno biva poražen, razbija se mitomanjija na kojoj je odgajan u tuđini. Svi ti naši ljudi koji žive rasuti po svetu pate za jednom zemljom, za koju jako dobro znaju kakva je, i jako teško održavaju ljubav za tu zemlju, bez obzira na nostalgiju, jako dobro znaju odakle su otišli, i zašto se ovamo ne vraćaju.

Nalazimo se u Domu kulture „Studentski grad, kako komentarišete paradoks da je (bio) pred gašenjem, a kulturnih sadržaja ima na pretek?

Čim sam saznao za tu ignorantsku ideju Ministarstva, podržao sam odmah inicijativu protiv gašenja ove značajne institucije kulture, i spreman sam da do kraja podržavam sve ove ljude koji ovde pokušavaju da održe život. Nije to paradoks, to je za očekivati od ovakve političke elite. Cela kultura je, pa i DKSG na aparatima, dišemo na aparatima. Sve institucije kulture su na cevčicama na nekiim bocama, infuzijama, tek toliko da se preživi. Valjda ova vlast čeka da to sve odumre, i da onda imaju divnih nekretnina i divnih zdanja To je sve toliko bezdušno, toliko operisano od čestitosti, to su nečasni, nesavesni, pohlepni, gramzivi, antiduhovni ljudi, nekulturna uzurpatorska grupa koja je spremna da mrcvari i ponižava ljude koji ništa nisu skrivili. Pri tom mi svi porezom koji plaćamo izdržavamo tu garnituru na vlasti, dotiramo njihov skupštinski restoran, plaćamo basnoslovne sume da bi oni imali posao koji nije ništa drugo nego demonstracija njihovog neznanja a svoje pravo na to zasnivaju na partijskoj pripadnosti, kupljenim diplomama i plagiranim doktoratima. Nedostatak stida i oholost kojom nanose samo štetu u obavljanju javnih poslova dokaz su ne samo elementarnog neznanja, već i temeljnog nevaspitanja. I onda naravno da da se knjige u reklamnom spotu vraćaju posle 35 godina, i to, očigledno, zbog izborne kampanje, a ne zato što si čestit. Vraćaš knjigu simulirajući čestitost i samo zato da bismo ti zaokružili ime na izbornom listiću. To je tako raskrinkavajući spot: naravno da ti tu knigu nit si čitao, niti imaš svest o tome da ona, kao javno dobro, još nekome treba. Kakva paradigma svega sa čim smo suočeni u našim danima.

Studenti koji su mesec dana u protestima na ulicama širom Srbije pored poruka protiv diktature, krađe izbora i cenzure medija ističu i „Hoćemo kulturu“ i „Kultura (ni)je trošak“.

Kultura je uvek i u svakom društvu trošak, naravno. Međutim ljudi u vrhu vlasti, koji odlučuju o tom trošku, njima je amaterski nivo sasvim dovoljan. Oni su neobrazovani i nevaspitani, da bi shvatili potrebu kulture. To se najbolje vidi iz njihovih partijskih kadrova koje postavljaju na čelna mesta institucija kulture. Oni misle da mogu nekoga da proglase znalcem, da je dovoljna partijska odluka za to. Čak ni kao političari nemaju toliko svesti, mada se zaklinju u protestantsku pragmatičnost, da iz svoga koristoljublja podrže kulturu. Kultura je strateška disciplina, kultura nije nikakva fabrika konzervi gde rade robovi u pelenama. To je ozbiljna civilizacijska delatnost, sve što znate o bilo kom dobu, znate samo preko kulture.

Mislite da se nešto može promeniti? Makar u svesti ljudi.

Mislim da može. Potreba ljudi da izađu na ulicu vredna je svakog poštovanja i neminovna je reakcija na ono što stvarnost u svojoj pojavnosti jeste. Svedočimo tome da gotovo svi mediji ne daju prostora različitom mišljenju od ulizičkog i autocenzurisanog. Naprotiv, uprkos profesionalnim normama i profesionalnoj etici naši mediji sa nacionalnim frekvencijama koje ipak pripadaju svima nama mediji prećutkuju događaje, obasipaju nas izveštajima i potemkinovim selima. Verujem da svako iznošenje svoga mišljenja na kraju mora uroditi dobrim plodovima. I ako ništa, tako jedino možemo sačuvati osećanje časti i uspostaviti razliku u odnosu na lažnu sliku stvarnosti i dirigovano, poslušničko plutanje u mrtvom moru čiji nas smrad, kako kaže Domanović, davi i guši.

Koliko mladih ima u pozorištima danas i koliko su motivisani da se bave kulturom, bilo kao gledaoci, bilo kao stvaraoci?

Kultura nije generacijska stvar. Svaka generacija u istinski vrednom umteničkom delu pronalazi univerzalnu poruku. Umetnička dela deluju i na podsvest – kao što se i stvaraju iz instikta tako se i primaju instiktima, ne samo racionalno. Što se tiče dosupnosti, u ovoj zemlji nikome ništa nije dostupno, zato što smo svi mi kao ljudska bića ugroženi i poniženi. Dokaz za to je da ogromna većina ne može dostojanstveno da živi od svog rada. Ako uopšte ima posao. Ali kad je već tako kako je, nije mi jasno, budući da su naša pozorišta (barem ova glavna, gradska i nekoliko republičkih tj. pokrajinskih) 100% finansirana iz budžeta: materijalni troškovi, grejanje, struja, održavanje zgrada, produkcija, plate zaposlenih, itd, a pošto prihod sa blagajne ne može da se podeli glumcima, jer bi to bilo, kako tvrde upravnici, nenamensko trošenje sredstava... nije mi jasno zašto karte nisu npr. 100 dinara. Videli smo na ne tako davnoj akciji JDP-a kako su ljudi reagovali na tako nisku, svima dostupnu cenu ulaznice. Taj bi se, ne baš tako ni mali prihod, mogao upotrebiti za zapošljavanje mladih glumaca. A, pri tom, i ne manje važno, mislim kada bismo 5 ili 10 ili 15 godina imali krcata pozorišta sa predstavama o važnim temama, sa savremenim, društveno angažovanim pogledima na stvarnost iz koje dolazimo u pozorišne sale, da bi se drugačije dešavale stvari, da bismo prosvetili ljude... Jer, znate, mi smo narod koji ima puno neprosvećenih ljudi. Statistika kaže da preko trećina populacije ne može da razume ovoga što im priča i obećava. Projekat jeftine i svima dostupne pozorišne karte mogao bi, siguran sam, značajno doprineti da se takav, poražavajući podatak promeni.

Kakva je razlika u radu na predstavama u nezavisnoj produkciji i predstavama u velikim pozorišnim kućama poput Ateljea 212 ili Zvezdara teatra gde Vas, takođe, možemo videti?

Suština je ista, uvek se trudiš se da bude istinito, a materijalne i finanskijske okolnisti su sve sličnije u oba slučaja. Ti nemaš ništa od toga što radiš za veliku kuću, kada je to sve vrlo ograničeno i po finansijskom ulaganju i opremi. Možda još samo u Narodnom u Beogradu ili u Srpskom narodnom u Novom Sadu imamo predstave sa po 20 ili 30 glumaca. Razni su razlozi... Čini se nemogućom misijom napraviti ansambl predstavu. I to ne samo zbog ukusa uprava, već i iz mnogo banalnijih razloga i nerešivih problema: glumci zaposleni u pozorištima često vraćaju, odbijaju ili na drugi način izbegavaju uloge u svojim matičnim kućama, a to se sve uglavnom prećutno toleriše, jer, ako ćemo pravo, svi koji mogu, od portira do upravnika jure tezgu da bi mogli da prežive. U suštini, pravimo se da je sve u redu. A ništa nije u redu.

Režirali ste našu verziju svetski poznatog mjuzikla „Spamalot“, kako sada, godinu i po dana posle premijere gledate na taj projekat, mislite li da je uspeo?

Mislim da jeste. Reč je o privatnom poduhvatu koji je neuobičajeno složen iako je u pitanju privatno ulaganje sredstava. Ne znam kako će se i kada predstava isplatiti, ali nije uvek sve samo finansijska ambicija. Ja bih najviše voleo da se to producentima isplati, ne mogu se obogatiti, ali bih voleo da što pre dođu na nulu. Po nekim opštim stavkama, to toliko košta da se izvede, veliki broj ljudi opslužuje predstavu, takav je žanr, od orkestra, glumaca, do tehničara, garderobera, to je ozbiljna produkcija. Već sama premijera je podvig. Bez obzira na siromaštvo, cena te karte ne može da se spusti ispod nivoa koštanja izvođenja. Ipak, uprkos svim okolnostima, predstava se uspešno igra već 2 sezone, putuje. To je u zemlji Srbiji istinski podvig.

Planirate li rad na nekom novom projektu?

U Novom Sadu, na Akademiji, pre 40 godina studenti glume na mađarskom jeziku su osnovali Salašarsko pozorište. Ono već četiri decenije, svakog leta, obilazi salaše po Vojvodini i igra nešto što je ambijetirano u te prostore salaša. Mene su, što smatram za veliku čast, pozvali da režiram, da izaberem komad, za jubilarnu 40. sezonu. Radiću Molijerovog „Uobraženog bolesnika“ sa mladim glumcima, ne samo studentima. Način rada je vrlo specifičan: tokom proba i igranja živi se na salašu gde se radi, sprema se, plevi, kuva, proba, igra, čisti. Jedna dobra, zdrava situacija.

U februaru 2018. u Nacionalnom teatru u Segedinu radiću komad „Tarelkinova smrt“ Suhovo-Kobilina... Posle toga u Novosadskom pozorištu...

Ovih dana počinjem snimanje humorističke serije „Pas laje vetar nosi“ za RTS, koju režira Jelena Bajić Jočić. Volim sa njom da radim, imam visoko mišljenje o njenoj temeljitosti, rediteljskom daru.

Takođe, planiram da početkom juna na „Liparskim svečanostima“ u Srpskoj Crnji napravim jedno veče ljubavne poezije od Šekspira do Raičkovića. Dugo se nosim tom mišlju, ali zahvaljujući gospođi Anici Garić, pesnikinji i direktorki crnjanske biblioteke, prvi put ću izvesti to za poklonike i ljubitelje poezije koji se okupljaju pod opojnim lipama u dvorištu rodne kuće Đure Jakšića. To je zaista čarobno mesto, sve miriše na lipe, i sve miriše na poeziju. Sve nas oplemeni Đurin duh i čuva nas od ovih užasnih naših dana.