Selena Orb: “Kostimografija je disciplina koja se ne tiče samo kostimografa“

Dijana Milićević
sep 2019.

Darinka Mihajlović (Selena Orb) jedna je od naših najuspešnijih mladih kostimografkinja. Na Praškom kvadrijenalu, najznačajnijoj svetskoj manifestaciji posvećenoj scenskom dizajnu i prostoru, učestvovala je 2015. godine u sklopu nacionalne selekcije, ali i ove godine kao jedan od autora. Do sada je sarađivala na brojnim projektima iz oblasti pozorišne umetnosti, kako u Srbiji tako i u inostranstvu. Neka od filmskih ostvarenja za koja je radila kao kostimograf su „Ukronija“, „Granice kiše“, „Tango u tri lika i tri prostora“, „Poslednji Srbin u Hrvatskoj“... Poslednji film joj je ove godine doneo i nagradu u Puli. 

Nedavno si na 66. Pulskom filmskom festivalu osvojila Zlatnu arenu za kostimografiju za film Predraga Ličine „Poslednji Srbin u Hrvatskoj“. Kako je izgledala saradnja sa glumcima i rediteljem na pomenutom filmu i koliko je čitav proces oko izrade kostima bio zahtevan?

Producentkinja Ankica Jurić Tilić me je pozvala da radim kao kostimografkinja na Peđinom filmu, na čemu sam joj izuzetno zahvalna. To je bila moja prva saradnja sa Peđom i još tokom čitanja scenarija sam uživala u njegovoj izuzetnoj duhovitosti i načinu na koji obrađuje datu temu. Celokupna radnja filma se dešava u budućnosti nakon bankrota Hrvatske. Prikazivanje vizualnog u budućnosti je jako izazovan zadatak jer treba dobro proceniti da li će ljudi biti obučeni u „aluminijumska odela“ ili se moda neće znatno menjati, već će se neka epoha reciklirati. Setila sam se nekih starih modnih časopisa iz 50-ih koje sam našla u bakinoj ostavštini gde se predviđalo da će ljudi 2020. nositi skoro pa svemirska odela. U vremenu u kojem živimo svedoci smo da se to nije desilo i da je svakodnevno odevanje još uvek po meri čoveka, sa svim zadovoljenjima udobnosti i praktičnosti. Peđa mi je dao puno podrške za slobodnija rešenja, kojа su nekada skoro pa reference na dobro poznate narative o junacima (kostim Hrvojke Horvat), i kostimsko rešenje porodice Drakula. Uvek mi je važno da pravim kostim za konkretnog glumca čija me fizikalnost dodatno inspiriše, a prihvatanje kostima od strane glumaca je uvek najbolja nagrada koju možete dobiti. Veći deo kostima je izrađen u Beogradu i za tu realizaciju smo imali malo vremena, ali ma koliko se to činilo nemogućim, ipak je sve bilo gotovo u roku.

Kako bi opisala svoj posao u par rečenica? Koje su njegove prednosti, a koje mane?

Najvećom vrednošću svoga posla smatram mogućnost upoznavanja jako, jako puno različitih ljudi, kultura, načina rada, jer nikada niste vezani za jedno radno mesto. Svaki početak rada je potpuno nov, tako da tu vrstu neizvesnosti ili volite ili ne. Postoji nešto što ja zovem magični trenutak, koji se najčešće dešava u pozorištu i kada se iz gomile materijala stvori jedna čvrsta celina unutar koje sve profunkcioniše i publika reaguje onako kako ste očekivali ili još bolje. Što se tiče mana, ne znam tačno kako bih odgovorila, pošto su to uglavnom izazovi ili kratkih rokova ili kratkih budžeta ili nepredviđenih okolnosti. U procesu stvaranja filma ili predstave najvažnije je da sve vreme imate svest o tome da se posao mora završiti i da sve mora da se reši, tako da je to dodatna motivacija, a ne mana.

Kako izgleda put od dobijanja zadatka od strane reditelja do realizacije kostima? Koliko ima slobode u tvom poslu?

Početna komponenta je uvek scenario, pa zatim rediteljski koncept. Nekada se u odnosu na rediteljski koncept vizualno rešenje razvija pre početka proba, a nekada rešenje proizilazi iz procesa rada. U odnosu na to šta su potrebe koncepta, ljudi i okolnosti, razvijaju se likovne skice, pa tehničke skice, a uporedo ide i traženje materijala. Zatim slede radionice u kojima se dešavaju prve krojačke probe. Kada su kostimi spremni, pojavljuju se na sceni, gde zajedno sa glumcima oživljavaju karaktere likova. Što se slobode tiče, mislim da je najvažnije naći ljude sa kojima delite sličan pogled na stvari i da između vas postoji ogromno poverenje. U takvoj atmosferi se najbolje može razvijati kreativni potencijal i ostvariti sloboda.

Sa kojim rediteljem bi rado sarađivala i zašto?

Mislim da sam imala neku neverovatnu sreću da radim sa većinom reditelja čiji rad zaista cenim, tako da sada kada bih počela da nabrajam sve radosti saradnje sa rediteljima sa kojima inače radim, trebao bi mi ozbiljan prostor. Dugo vremena pratim rad danske grupe Hotel Pro Forma  i njihov rad nalazim veoma bliskim nekim mojim interesovanjima. Volela bih da sarađujem na nekom projektu sa njima, da vidim kako to u njihovoj grupi izgleda pre nego sto se upale reflektori. Posebno mi je zanimljiva njihova kreativna direktorka i glavna rediteljka Kirsten Delholm, koju sam imala prilike da upoznam, i koja je posle više od 40 godina prisutnosti na sceni svaki put nova. To poznanstvo je bilo ostvarenje sna iz detinjstva.

Koji je bio najizazovniji zadatak koji si dobila do sada, a koji se tiče pravljenja kostima za određenu predstavu ili film?

Na tom planu su stvarno različita iskustva. Za neke projekte je bilo potrebno dati rešenje dve godine unapred, za neke nisu postojale tehničke mogućnosti da se ideja realizuje, ali se realizovala tako što tonac uđe sa lemilicom u krojačnicu i pet dana lemimo potkonstrukcije kostima. U svim tim situacijama sam naučila da mi je najizazovnije kada mi neko kaže da nešto ne može, a da pri tom ni sam ne uloži trunku napora da nađe način kako bi moglo.

Foto: "Maskenbal", Visbadensko državno pozorište, 2018; Monika i Karl Forester 

Za koju vrstu filmova/predstava najviše voliš da radiš kostime i zbog čega? Da li su u pitanju klasična dela ili pak ona modernija?

I u jednom i u drugom možete naći izazov. Najvažnije je kako čitate klasiku i kako pristupate materijalima u okviru zadatih formi i epohe, tako da ne mora klasika biti dosadna. Ono što mene lično najviše inspiriše jeste ponuditi neki novi svet, neke nove forme ljudskih tela, upotrebiti atipične materijale i neke nove tehnologije, jer rad na predstavi ili filmu je uvek neko nove polje istraživanja za kreativni deo ekipe.

U jednom intervjuu si pomenula da je kostimografski posao isti kod nas i u inostranstvu, ali da postoji razlika u uređenosti sistema funkcionisanja. U čemu se ogleda ta razlika?

Zadatak kostimografa je uvek isti, nezavisno od toga kom mediju pristupate, i tu uglavnom nema puno odstupanja bilo da se on dešava u Srbiji ili Nemačkoj. Međutim, ono što se razlikuje jeste organizacija procesa realizacije. Moje iskustvo rada u nekim inostranim produkcijama, pretežno nemačkim, jeste da se vreme drugačije ceni i da vi dve godine unapred znate šta ćete raditi i do kada ćete raditi. Pored toga, unutar jedne pozorišne kuće postoje različite radionice koje su potrebne u procesu realizacije, što dosta utiče na kvalitet rada i smanjeni proces stresa. U Srbiji se često dešava da se pomeraju datumi, što dovede do toga da imam različite premijere u roku od nedelju dana. Takođe, važno je pomenuti i svest o odgovornosti koja podrazumeva da se u toku realizacije zna ko je, imenom i prezimenom, odgovoran za određeni segment procesa, što daje jednu veliku ozbiljnost celom radu.

S obzirom na to da radiš i kao asistent pri Odseku za umetnost i dizajn na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, kako izgleda tvoj rad sa studentima? Šta je ono čemu ih ti učiš, a šta je ono što si i sama naučila od njih? I koliko je teško u današnje vreme biti dobar pedagog i raditi sa mladima, pogotovo kada se radi o ovakvoj sferi umetnosti?

Edukativni rad sa studentima je neprekidni proces razmene i učenja. Scenski dizajn je jedan jako kompleksan smer koji edukuje studente da kreiraju ili učestvuju u raznovrsnim procesima kreativnog rada u različitim medijima gde pogled na scensku umetnost prati savremeni pristup sceni. Celokupan sistem rada na ovom smeru je takav da stalno traži od vas da se dodatno informišete i unapređujete svoje znanje, i da svakom od studenata pristupate individualno i cenite interesovanje koje student pokazuje. Za mene je značajno to što imam mogućnost da vidim poglede na svet oko nas iz očiju nekih novih generacija i, moram priznati, ponekad im se ozbiljno divim na hrabrosti kojom se bore za svoju ideju, ali i da jasno iskažu stav šta žele a šta ne. Ove godine sam imala priliku da budem jedan od mentora studentske sekcije nastupa Srbije na Praškom kvadrijenalu, što je podrazumevalo skoro petomesečni rad na tom projektu. Na kraju, rad, ljubav i energija stvoreni unutar grupe su nešto što će mi dugoročno biti podsticaj za rad sa mladim ljudima.

Koliko se posao kostimografâ ceni u Srbiji i kako bi opisala njihov položaj?

Ovde je daleko važnije govoriti o cenjenju kostimografije kao discipline, koja se ne tiče samo kostimografa, već svih onih ljudi u radionicama koji su jako važni u procesu realizacije, jer bez njih ne bismo mogli govoriti o kostimografiji. Mislim da se već dosta dugo govori o tome kako su honorari niski, pa to onda prouzrokuje situaciju da prihvatate više poslova istovremeno, tako da se sada neću posebno baviti time. Ne možemo govoriti o kvalitetnoj kostimografiji ako nemate kvalitetne krojače, maskere, obućare, jer to su ljudi koji imaju ključnu ulogu u realizaciji vaše ideje. Sve češće se susrećem sa situacijama da se pozorištima zatvaraju krojačnice nakon što krojač ode u penziju, tako da kostimograf bude prinuđen da radi sa konfekcijskim krojačem, što je bitna razlika. Možda nekome nije jasno o čemu pričam ovde, ali u tom slučaju ću vrlo rado povesti nekoga u par krojačnica gde još uvek rade ljudi koji su svoju krojačku veštinu razvijali radeći na razlicitim fizionomijama, sa različitim krojevima, sa metrima materijala stilskog kostima... Takvi ljudi su zaraženi posebnom ljubavlju prema tome što rade i to njihovo ulaganje je nešto dragoceno. Prepoznati značaj i edukovati neke nove ljude za ove pozicije za mene predstavlja najbolji način cenjenja kostimografije.

Šta je ono u čemu uživaš u slobodno vreme, a da nije u vezi sa tvojim poslom?

Volim da putujem, ali ne samo turistički da odem negde, već da pronađem nekog lokalca koji može da mi pokaže sve ono što su skriveni dragulji mesta u kome sam. Nekada mi je dovoljno da sam u slobodno vreme sama sa sobom, jer samo tako mogu da sumiram dešavanja iz prethodnog perioda.

Foto: Nemanja Knežević

 



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste