Slavica Vučetić - Na tragu nadograđivanja postignutog kvaliteta

Miljana Pavlović
nov 2019.

Slavica Vučetić rođena je 2. decembra 1982. u Novom Sadu. Glumu je diplomirala 2006. godine na studijama glume u klasi prof. Vide Ognjenović i prof. Ljuboslava Majere na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Između ostalog dobitnica je nagrade „Milena Sadžak“ za najboljeg mladog glumca na Festivalu lutkarskih pozorišta Srbije u Zemunu 2005.godine. Od 2007. godine je stalni član ansambla Pozorišta mladih iz Novog Sada, u kom je nastala predstava „ Na vukovom tragu“ rađena po priči „Zov divljine“ Džeka Londona. Svi koji stoje iza ove predstave su  prvo, u maju ove godine, sa pozorištem Boško Buha, podelili nagradu za najbolju predstavu na prvom Festivalu ASITEŽ-a Srbije. Zatim je predstava „Na vukovom tragu“ krajem septembra učestvovala na Međunarodnom festivalu pozorišta za decu u Subotici, na kojem je reditelj predstave Jakub Maksimov dobio nagradu za režiju, a njegov kolega Saša Latinović nagradu za glumačko/animatorsko majstorstvo, da bi potom učestvovali na Međunarodnom lutkarskom festivalu „Pierrot“ u Staroj Zagori u Bugarskoj, na kojem je predstava osvojila gran pri festivala, a reditelj Jakub Maksimov i scenografkinja Karolina Arandia nagrade za režiju, odnosno scenografiju. Glumačku ekipu „vukova“, kako se ponekad interno šale, pored Slavice čine: Jelica Gligorin (u alternaciji sa Kristinom Savkov), Neda Danilović, Saša Latinović, Aleksa Ilić, Slobodan Ninković, Dejan Šarković.

Pozorište mladih je početkom ovog meseca nagrađeno prestižnim nagradama za lutkarsku predstavu za odrasle „Na vukovom tragu“, u kojoj i Vi igrate. S obzirom na to da je u pitanju adaptacija „Zova divljine“ Džeka Londona, koliko je zahtevno bilo priču prilagoditi jednoj lutkarskoj predstavi?

Mislim da scenska adaptacija bilo kojeg romana ili novele nosi sa sobom velike izazove, jer nije jednostavno sažeti ideju dela i svo bogatstvo književnog jezika u sat vremena uzbudljivog pozorišnog događaja. U tom smislu, ne pravim razliku između lutkarske i dramske predstave.  Naprotiv, upravo zato što je u pitanju roman „Zov divljine“ u kojem je glavni junak pas, lutka se nametnula kao idealno rešenje za nosioca radnje u predstavi.

Kako su tekle pripreme i sama realizacija predstave?

Jakub Maksimov je jedan izuzetno talentovan mladi reditelj iz Češke, koji je od starta imao jasnu ideju o predstavi i priči koju želimo da ispričamo. Ne znam da li je u pitanju češka lutkarska škola sa kojom se mi prvi put susrećemo ili možda samo Jakubova lična kreativnost, u svakom slučaju za nas kao ansambl je rad na ovoj predstavi bio pravo nadahnuće. Probe su trajale oko mesec i po dana, tokom kojih smo zaista puno istraživali, radili na animaciji lutaka, brusili svaki ton. Važnu ulogu u predstavi igraju dizajn zvuka i muzika koja se uživo izvodi na sceni i tu smo takođe imali veliko zadovoljstvo da sarađujemo sa kompozitorom Lazarom Novkovim.

Šta, po Vašem mišljenju, ova nagrada predstavlja i šta donosi Pozorištu mladih u budućnosti?

Svako međunarodno priznanje podiže renome pozorišta u stručnim krugovima i otvara mu vrata za saradnju sa novim uglednim pozorišnim stvaraocima. Ovakva nagrada je jedna velika odskočna daska, a od nas kao kuće zavisi koliko ćemo nastaviti u smeru koji smo započeli i nadograđivati kvalitet koji smo postigli.

Dodala bih i to da je Pozorište mladih već osvajalo niz priznanja na međunarodnim festivalima za svoje lutkarske predstave. Predstave poput „Kako je otkriveno letenje“ ili „Ima li deda odelo“ su učestvovale na festivalima u Rusiji, Ukrajini, u zemljama regiona i ostvarile zapažene uspehe. U tom smislu i bez i najmanje namere da zvučim pretenciozno, ova nagrada je samo jedna u nizu potvrda kvaliteta naših lutkarskih predstava. Ipak, predstava „Na vukovom tragu“ se za mene izdvaja od svih, što svojom estetikom, što smelom tematikom, tako da verujem da je ovo samo početak njenih festivalskih uspeha. U najavi nam je učešće na još nekoliko međunarodnih festivala u regionu, a nadam da će se stvoriti uslovi da odemo i na neke druge velike festivale.

Sa Pozorištem mladih sarađujete od 2005. godine, a stalni ste član ansambla od 2007. Šta se od tada do danas promenilo u Vašem pozorištu? Koliko je napredovalo, i na kakve ste sve prepreke nailazili tokom ovih godina? 

Mislim da se puno toga promenilo, napredovali smo produkciono, čini mi se da se danas hvatamo u koštac sa mnogo smelijim i zahtevnijim projektima nego što je to bio slučaj ranije. Takođe, čini mi se da smo danas mnogo otvoreniji za istraživanje, eksperiment, obraćanje novim grupama publike nego pre. Ansambl je osnažen i podmlađen dolaskom divnih mladih glumaca poput Kristine Savkov, Danila Milovanovića, Alekse Ilića i još nekolicine mladih honorarnih saradnika, koji su uneli novu energiju u našu kuću.

Što se tiče prepreka i stranputica, bilo ih je, naravno. Dešavalo se u naletima, verovatno ne samo nama kao kući, da zalutamo repertoarski, da zaboravimo ko su ljudi kojima se obraćamo, ko je ta publika koju želimo da negujemo. Mislim da je jako važno stalno imati na umu publiku i odgovornost koju imamo prema njoj, naročito kada su u pitanju deca i mladi... Ali isto tako je važno imati na umu i ansambl, njegovo zadovoljstvo, mogućnosti za učenje i napredovanje kroz nove projekte...

Najveće prepreke za nas su svakako to što Pozorište mladih nema svoju zgradu, već je podstanar u prostorijama Sokolskog doma i što je broj ljudi koje možemo da zaposlimo i angažujemo veoma ograničen. Tu se, nažalost, svaka priča o adaptaciji prostora, kako bi bio prijemčiviji za našu najmlađu publiku i uvođenju nekih novih aktivnosti, završava, jer mi naprosto nemamo ljudske i prostorne resurse za to. Želim da verujem da će se to promeniti... Meni se nekako čini da najstarije lutkarsko pozorište u Srbiji treba da ima sopstveni krov nad glavom u Evropskoj prestonici kulture.

Da li je odziv građana i publike na lutkarske predstave podjednak kao i na igrane, odnosno ima li uopšte razlike? Koje su, osim očiglednih, razlike između lutkarskih i igranih predstava?

Kada su u pitanju lutkarske predstave za decu predškolskog uzrasta, tu je odziv publike zaista velik. Lutka pruža dovoljnu distancu u odnosu na temu ili emociju koja se obrađuje na sceni, dete se identifikuje sa likovima iz predstave, proživljava sve ono što oni proživljavaju, a opet ima dovoljan otklon od svega onoga što ga plaši, jer to se dešava „tamo nekim lutkama iz priče“, a ne njemu samom. Zato su lutkarske predstave izuzetno prijemčive za najmlađu publiku i kroz njih se deci može približiti bukvalno svaka tema.

Kada su u pitanju lutkarske predstave za malo stariji uzrast ili za odrasle, tu se suočavamo sa predrasudama publike koja se dosta teško odlučuje ga pogleda ove predstave i to nije samo naš lokalni, već jedan globalni fenomen. Drago mi je što sa predstavom „Na vukovom tragu“ polako razbijamo ove predrasude, jer zaista niko, bilo da se radi o mladima ili odraslima, nije izašao razočaran niti mu je lutka bila problem za razumevanje predstave.

Koliko zapravo Vaše pozorište posećuju mladi, ali i deca? Da li je odziv mlade publike na globalnom planu po Vašem mišljenju zadovoljavajuć, s obzirom na to da oni u svom gradu imaju pozorište namenjeno upravo njima?

Deca su naša najredovnija i najbrojnija publika. U zimskom periodu naše su predstave i po nedelju dana unapred rasprodate. Osim za građanstvo, igramo i velik broj organizovanih predstava za škole, vrtiće, ekskurzije... Imamo i sve više grupnih poseta gde deca, uz stručno vođenje ljudi iz kuće, obilaze čitavo pozorište i uče kako ono funkcioniše „iznutra.“ Mislim da su sve ovo veoma važne aktivnosti kojima gradimo dobru komunikaciju i negujemo buduće generacije publike.

Kada su u pitanju mladi, tu je, nažalost, situacija poprilično drugačija. Izuzev organizovanih školskih poseta, mladi zaista retko dolaze u pozorište. Ja to donekle razumem, u moru školskih obaveza, sportova, vanškolskih aktivnosti, internet sadržaja svih vrsta koje je mnogo udobnije konzumirati od kuće, teško je motivisati mladog čoveka za dolazak u pozorište. Ipak, čini mi se da postoje načini da se mladi više zainteresuju za pozorište, da ga prepoznaju kao mesto svog delovanja, gde se rade stvari koje ih se tiču. Prošle sezone smo, recimo, učestvovali u veoma zanimljivom projektu „KUL-tura kroz Novi Sad“, u saradnji sa Galerijom Matice srpske i Arhivom Vojvodine, gde je grupa srednjoškolaca, pod vođstvom dramskog pedagoga Ibra Sakića, imala priliku da se upozna sa radom sve tri institucije i da zajednički osmisle turistički vodič kroz kulturno nasleđe grada.

Foto: Borislav Mandić, Srđan Doroški



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste