Stevan Jovanović za HuP: 'Pozorište je mnogo više od glume'

Stevan Jovanović je dvadesetsedmogodišnji glumac iz Velike Plane. Nakon završetka Akademije u Beogradu, vratio se u rodno mesto i kako sam kaže shvatio da svoje znanje stečeno na studijama može da prenese na decu i mlade u Plani i tako doprinese razvoju kulturnog, pre svega pozorišnog života, ali i da im pruži priliku da otkriju i razviju svoje talente. Sa Stevanom smo razgovarali o njegovom poslu predvodnika škole glume u kulturnom centru u Velikoj Plani, stvaranju predstava sa decom, i njegovom doživljaju pozorišnog života uopšte.

Stevane, imaš 27 godina i baviš se umetnošću, glumom, u Srbiji i pri tom u nevelikom mestu, Velikoj Plani. Da li ti je kao mladom glumcu teško da se snađeš, imaš li angažmane i na koji sve način upržnjavaš svoju profesiju? 

Veoma je teško. Iako je Velika Plana manje mesto, u njemu ipak ima mnogo posla, naročito u domenu kulture i konkretno, samog pozorišta. Posle završenih studija sam se vratio ovde i pošto sam neko vreme proveo razmišljajući o mogućnostima, odlučio sam da preuzmem stvar u svoje ruke i napravim konkretne korake. Imao sam sreću da je u to neko vreme udruženje Plavi Krin iz Velike Plane tražilo neoga ko bi vodio radionice i školu glume i pozorišta za decu iz mesta. U ovoj inicijativi su učestvovali i roditelji, čija je želja bila da deca imaju neku obavezu van škole, pre svega mesto na kome mogu da kvalitetno provedu vreme, imajuću u vidu da sama Plana, na žalost, ne nudi mnogo toga. Zahvaljujući tom spletu okolnosti, počeo sam da radim kao predvodnik ove škole, u okviru Kulturnog centra i sada sam i zvanično zaposlen u svojstvu nastavnika. Upravo rad sa decom u ovoj školi mi je i glavna preokupacija, međutim iako možda zvuči tako- daleko je od jednostavnog.

Dakle, u Plani postoji ipak razumevanje za okavku vrstu aktivnosti i kulturne radnike?

Mogu da kažem da postoji donekle. Imam prostor u kome radim i neka sredstva koja mi omogućavaju da ostvarim projekte. Nedavno je uložen novac u obnovu scene na otvorenom, gde se izvode predstave tokom Voždovih dana, u julu. Nije idealno, ali uspevam.

Otkud interesovanje za rad sa decom; da li je to nešto čemu si oduvek težio ili ta želja javila tek kasnije, tokom ili posle studija?

Za rad sa decom sam se odlučio tek posle završenih studija i povratka u Planu. Pošto sam i sam odrastao ovde, znam da je ponekad deci teško da pronađu zanimaciju ili nešto što će im zaokupiti misli, a još manje nešto što će ih zaintrigirati i probuditi radoznalost. Period odrastanja i pre svega period osnovne škole, može da bude nezgodan- ja sam u tom uzrastu bio prilično nestašan, ponekad čak i problematičan pa i i svog iskustva znam koliko može da znači prostor i društvo gde dete može da se preopozna i izrazi. Upravo to pokušavam i da pružim deci - želim da im budem pre svega drug i prijatelj, a tek onda nastavnik.

Koliko se današnja deca razlikuju u odnosu na tvoju generaciju? Na koji način uspevaš da ih zainteresuješ za pozorište?

Današnja deca se razlikuju u mnogo čemu. U moje vreme nisu postojali mobini telefoni koji obezbeđuju toliko informacija na samo jedan klik. Primećujem kod dece sa kojom radim, da postoji manjak pažnje. Zbog navike da je sve dostupno, često nisu navikla da se potrude i daju sve od sebe, pa treba tražiti način da im se pažnja zadrži. Tehnološki razvoj je doprineo i pomeranju granice u interesovanjima- današnjoj deci nisu toliko zanimljive Snežana, Pepeljuga i ostale bajke, oni se više zanimaju za zombije i slične, horor, priče. Tako smo prošle godine, umesto da radimo neko klasično delo za decu, uradili mjuzikl Porodica Adams. Bili su motivisani da rade jer je svet porodice Adams bizaran, ali maštovit. Predstava je izazvala i veliko interesovanje kod dečije publike - 200 od 400 prodatih karata pripale su našim mlađim gledaocima.

Da li muzikl spada u osnovni program koji nudi škola glume?

Zapravo - ne. Do ideje da napravimo mjuzikl je došlo sasvim spontano. Prvobitna zamisao je bila da se pripremi predstava, međutim ispostavilo se da četiri devojčice iz trupe pohađaju solo pevanje u muzičkoj školi pa smo počeli da radimo i na muzici za predstavu i na kraju dobili - mjuzikl. Ukoliko primetim da neko od dece ima sklonosti ili potencijal koji mogu da se razviju dalje, trudim se da im dam prostora za to. Smatram da, u slučaju mjuzikala, ne treba sputavati decu. Često se dešava da u dečijim mjuziklima deca pevaju na plejbek - moj stav je da ukoliko si na sceni, treba da obaviš svoj posao u potpunosti. Drugim rečima, ukoliko postoje talenti za pevanje, sviranje, ples ili bilo šta drugo, potrudiću se da ih uključim u predstavu i prikažem na sceni. Isto tako, odbijam da insistiram da deca rade stvari koje ne žele ili koje im ne prijaju.

Koje sve vidove pozorišnog stavralaštva imaju prilike da nauče polaznici škole?  

Učestvuju u celom procesu stvaranja predstave. Osim što treba da nauče tekst i kako da ga izvedu, svi imaju priliku da se upoznaju i sa radom iza scene, kako funkcioniše tehnička podrška, pa i da upravljaju rasvetom, zvukom. Sala u kojoj vežbamo nije renovirana od sedamdesetih godina pršlog veka i ništa nije automatizovano u njoj i mnogo je lakše ako dužnosti podelimo među sobom.  Takođe, sami osmišljavaju i oslikavaju scenografiju za predstave.

Možeš li nam reći nešto više o samoj školi - postoje li kriterijumi koje treba ispuniti, selekcija?

Cilj škole je amatersko bavljenje glumom. Međutim, ipak mislim da treba da postoje kriterijumi. Zato sam mislio da bi neki vid „prijemnog ispita“ bio podesan. Iako postoje kategorije koje deca treba da pripreme, odmah u početku se vidi razlika između onih koji imaju želju za glumom i koji su se sami pripremili i onih čiji roditelji žele da im se deca bave glumom ili koji ne uživaju u tome. Čim primetim da dete ima tu iskru i da mu gluma predstavlja zadovoljstvo, smatram da je uspešno prošlo prijemni. Velika je olakšica i što je škola besplatna, nema nikakve članarine koju treba plaćati- svi su dobroršli.

Jesi li nekada razmišljao da radš i sa starijima, odraslima i ljudima u godinama? Da li misliš da bi takav rad bio koristan?

Razmišljao o sam o tome, ali se ne usuđujem da radim sa odraslima. Sa decom je jednostavnije jer su neposrednija, iskrenija, otvorenija. Ona su kao sunđeri i može da se utiče na njih i da se neki temelji odmah postave ili ispravi što je neophodno. Sa odraslima je drugačije. Između ostalog, bitnu ulogu igraju i godine. Neretko sam imao prilike da čujem da sam još previše mlad da bih se bavio ovako ozbiljnim stvarima. Generacije koje su sada u poznijim godinama, ali i mlađi od njih, imaju već oformljene stavove i mišljenja, dešava se da ne znaju da se suoče sa kritikom i sujeta igra veliku prepreku u svemu tome. Zato sam se preusmerio na rad sa decom i moram priznati da mi mnogo prija. Ipak je rad sa tridesetoro dece istovremeno dovoljno zahtevan da me zaokupi tokom nekoliko sati na radionicama, ali i kada se vratim kući i treba da pripremam sledeću.

Rad sa velikom grupom dece jeste veoma zahtevan i svako od njih usvaja znanje na drugačiji način. Kako se nosiš sa tim?

Činjenica da svako dete uči drugačije je veoma zanimljiva, ali to istovremeno predstavlja izazov. Istina je, i u cilju da postignem što bolje razultate, čitam i učim mnogo o pedagogiji, metodici rada sa decom, metodici podučavanja glume deci i sl. Trudim se da saznam što više kako bi moj rad bio što kavlitetniji.

Da li to znači da zapravo sve radiš sam ili postoji još neko ko radi sa tobom na projektima/predstavama?

Za sada, osim grada koji daje potporu novčano i kulturnog centra koji daje na raspolaganje prostor, ja sam ujedno i predvodnik škole i jedini nastavnik. Samim tim je moj rad prilično naporan; uvek moram da se trudim da pokrijem različite domene, da održim pažnju i motivišem veliku grupu dece. Iskoristio bih ovu priliku da pozovem sve koji bi želeli da sarađuju sa Kulturnim centrom i našom školom, da me slobodno kontaktiraju. Voleo bih da se uključi još ljudi i da polaznici dobiju priliku da upoznaju pristupe koje drugi ljudi imau prema umetnosti i pozorištu i da ga vide iz drugog ugla, nauče stvari na nov način.

Smatraš li da je donekle potrebno da deca u školskom uzrastu imaju ovave aktivnosti i koje prednosti pozorište može imati po njih?

Smatram da jeste. Primetio da sam da današnji školarci, pored toga što im je pažnja slabija, često nemaju razvijenu empatiju i osećaj za druge ljude. Moguće je da je to posledica okruženja u kome oni danas odrastaju. Svakako mislim da je pozorište i učešće dece u ovakvim školama veoma važno upravo iz tog razloga- uči ih da zajedno rade na nečemu, imaju odgovornosti, razviju inicijativu i oslobode se kako na sceni, tako i u izražavanju sebe i svojim emocija i u svakodnevnom životu. Uostalom, i sam sam veoma rano počeo da se bavim pozorištem i to mi je promenilo i umesrilo život.

Kada si ti prvi put kročio na scenu? 

Počeo sam da glumim sa šest godina. Bio sam sasvim mali, ali sam pored sebe imao sjajnog pedagoga i profesora, Vitomira Stefanovića, koji me je naučio mnogo čemu, od pozoršta i strasti prema poeziji, do veština koje su mi kasnije značile. Trudim se da i ja radim isto- postavljam se prema deci kao brat i prijatelj, a ne kao neprikosnoveni autoritet. Takođe se trudim da im stvorim nove navike poput korišćenja mejla, google dokumenata i sl. Danas su svi navikli na društvene mreže, ali ne i na formalnije vidove komunkacije za koje mislim da im mogu biti i te kako korisni u kasnijem životu.

Moram da primetim da sve vreme govoriš o „pozorištu“, ne isključivo o glumi. Zašto?

Da, radije koristim izraz pozorište, iz jednog jednostavnog razloga- teatar je više od glume. On obuhvata i sve što je iza scene, ceo proces stvaranja i transformacije kako samog dela, tako i glumaca i celog tima koji radi na njemu. Sama predstava je kruna rada, a ljudi to često ne razumeju.

Da li si nekada pomislio da odustaneš od glume? Koji je tvoj glavni pokretač?

Jedini trenutak kada sam pomišljao da odustanem od glume bio je pred upis srednje škole kada mi se ideja o inženjerstvu činila zanimljivijom te sam upisao prirodni smer u gimnaziji. Međutim, taj zanos je ubrzo splasao i do kraja srednje škole sam bio siguran da je gluma moj poziv. Glavni razlog zbog koga nisam odustao od glume je zadovoljstvo i sreća koje nalazim u njoj. To mi je i glavni motiv u radu. Zadovoljstvo, a ne slava; pokretanje manjih mesta da bi kasnije i veći gradovi bili bigatiji po broju kvalitetnih ljudi i sadržem koji nude.