Tihomir Stanić: „Mladi ne treba da slušaju starije”

Mila Jovanović
feb 2020.

Tihomir Stanić je jedan od onih ljudi za koje nije potreban poseban povod za intervju, a ni naročito predstavljanje. U pozorištu je odigrao preko sto uloga, najviše u svom matičnom Ateljeu 212, u čijem je ansamblu od 1987. godine, a na filmu i televiziji bar ih je isto toliko. Bio je dugogodišnji predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije, umetnički direktor Narodnog pozorišta Republike Srpske, profesor je glume na Akademiji umetnosti u Beogradu. Igrao je mnoge istorijske ličnosti, među njima Ivu Andrića više puta u karijeri, a njegovu „Na Drini ćupriju” zna napamet, gotovo u celosti.

Tika je zakazao intervju tačno za podne. Tamo sam pola sata ranije jer sam pročitala da ne podnosi kada ljudi kasne. 12:14, zvoni mi telefon: Tihomir Stanić.

- Gde si ti?

- Evo me u holu.

- Pa šta ćeš tamo?! Hajde u bife.

Dolazim, i odmah priznajem da imam ogromnu tremu (Jelena koja fotka ovo, nije ni spavala od uzbuđenja), Tika kaže da ne brinem. Intervju počinje vrlo profesionalno, ja pitam, on se trudi da odgovori tako da imam što manje posla u transkripciji.

Šta glumac zna što drugi ne znaju?

Glumac zna da je moguće živeti i nešto drugo i drugačije od onoga na šta je čovek na prvi pogled predodređen. Postoje predrasude inače u životu, na primer, da u ovim nemirnim prostorima nikada ne može biti dobro, pa da smo mi ljudi ovakvi ili onakvi. A glumac može, pogotovo ako igra repertoar veliki i klasični, da shvati i da zna da je oduvek svuda na svetu sve isto, da je sve pitanje percepcije i da je mnogo toga moguće. Jedan veliki glumac mi je delovao mnogo pametno kad sam s njim razgovarao, bio je jako mudar. Kasnije, kada sam odigrao neki repertoar sličan njegovom, shvatio sam da je on zapravo prisvojio mnoge mudrosti velikih pisaca: učeći i izgovarajući te misli, vremenom je zaboravio odakle ih zna i usvojio ih je kao sopstvene. Tako glumac može poput nekog velikog mudraca da zna mnogo više nego drugi.

Šta znači biti slobodan na sceni, a šta u životu?

Biti slobodan na sceni znači biti apsolutno siguran u svoje postupke, gestove, glumačku radnju. Ako postoji sigurnost u okviru tog smislenog što si uradio, sloboda je beskrajna.

U životu biti slobodan znači pokušavati svakog dana oslobađati se strahova koji su besmisleni. Na primer, u samom poslu, sa snimanju ili sceni, najveći neprijatelj je strah od greške. Kad shvatiš da si smrtnik i da ti je ne samo dozvoljeno, nego se i podrazumeva da imaš pravo da pogrešiš, osetiš neku vrstu slobode. I tada sve  ređe i grešiš.

Zar to nije mnogo teško?

Nije, nije. To su predasude i pogrešno vaspitanje koji ti kažu moraš ovako ili moraš onako. Kao što kažu: treba slušati starije. Stariji treba da slušaju mlađe jer mlađi znaju i osećaju šta nosi budućnost, a stariji samo žive u predrasudama i prošlosti. Pravo na grešku pruža beskrajnu slobodu i smanjuje mogućnost greške.

A šta biste Vi sada posavetovali sebi sa dvadeset godina i ne biste poslušali?

Možda bih se ranije oslobodio poroka. Ali ne bih poslušao sebe nego bih to opet uradio. Ja sam mnogo pio, a to stvara čoveku kad se otrezni osećaj krivice i osećaj manje vrednosti. Onda to onemogući čoveku da prepozna svoje prave vrednosti i tako opijen ne neguje svoju vrlinu.

Prelazimo na pitanja o glumačkom zanatu. Tihomir veruje da je partner na sceni uvek u pravu i da je sve što radi tačno:

To je jedna velika mudrost ako se primeni i u životu. Mi uvek dolazimo u kontakt sa ljudima sa unapred stvorenom idejom kako će oni da se ponašaju, a pošto se niko ne ponaša u skladu sa našim pretpostavkama, onda sve to što smo zamislili ide drugim kolosekom i ne učestvujemo u pravom dijalogu. Ako se potrudimo da shvatimo da je partner ili sagovornik u pravu, reagovaćemo pravim argumentima na njega i onda može doći do igre, divne dramske scene ili uspešnih razrešenja u životu.

Takođe je pristalica teorije Ronald Harvuda da reditelj ima jedini zadatak da proveri da li glumci znaju tekst i da se ne sudaraju na sceni:

Veliki reditelji veruju glumcima, a mislim da su glumci najbolji kad im se veruje, tada će sigurno dati više. Naš dugogodišnji upravnik i moj prijatelj Ljubomir Muci Draškić jednom je režirao u nekom provincijskom pozorištu pa je tamo pokazivao glumcima šta treba da odigraju. Onda ga je jedna glumica odatle gledala u Ateljeu tokom proba kako ćuti i ne govori ništa, pa ga je pitala o čemu se radi, a on je rekao: „Ja ne znam gde su granice Petra Kralja”. Reditelji koji ne veruju glumcima ograniče ih i zadovolje se nekom svojom ograničenom idejom, makar ona bila i genijalna. Oni koji veruju svojim glumcima mogu da učine da se predstava vine do neba.

Veselo komentariše kako nemam više tremu. Nemam, ali intervju nastavljam po planu, polako dolaze najzanimljivija pitanja, putujemo u prošlost:

Postoji li uloga zbog koje žalite: a) što ste je prihvatili, b) što niste prihvatili i c) što Vam nije ponuđena?

Nijedna! Imao sam san kao dete: umem da letim, ali kad god sam hoću nekom to da pokažem, nešto ne funkcioniše. Kasnije sam to doživeo - da mnogi moji uzleti nisu bili primećeni od ljudi do kojih mi je bilo stalo, nekih pojedinaca, ali i šire sredine. Ali se sve to desilo! Kada sam odustao da od namere da demonstriram tu svoju veštinu odjednom su me videli kako letim jer mi je to već postalo svakodnevica. Moralo je proći vreme... kao da mi se uvek 12 godina kasnije ostvari nešto što sam hteo. Zaista nemam više nikakvih želja. Naučio sam da ne treba čekati da vam neko ostvari želje nego ih sami ostvarite i onda je najslađe i najlepše.

Šta biste prvo uradili da ste ministar kulture? (Ovo pitanje sam pozajmila iz Dvougla, ali Tiki zabranjujem da mi odgovori floskulom „smenio bih ministra”)

Ja neću sigurno nikada imati funkciju jer bi me to ograničilo i svelo. Tu funkciju bih smatrao degradacijom svega što mogu da radim jer to oduzima vreme, administrativni je posao, a morate sedeti i sa svim onim drugim ministrima... A pogotovo što to ministarstvo daju onako nevažno, nekome ko nema nikakav politički uticaj. Kad najjača stranka koja pobedi na izborima uzme to ministarstvo sebi, e onda ćemo moći da se ponadamo da će se nešto promeniti. Onda možemo da govorimo o povećanju budžeta za kulturu, a to je jedno što bi dobar ministar (ili bi bar bio upamćen kao dobar) mogao da uradi: da se izbori da budžet bude značajan, a sve ostalo će uraditi drugi, oni koji žive od umetnosti ili za umetnost.

Iako mu političko delovanje iz ministarske fotelje nije blisko, aktivizmom se bavi i to punom parom. Nagradu na filmskom festivalu u Nišu posvetio je borcima protiv minihidroelektrana, učestvovao u kampanji Lice ulice, govorio na protestima. I u ovom odgovoru Tika apostrofira mladost:

To je zahvaljujući mojoj starijoj ćerki Mileni. Ona je jako i emotivno i intelektualno i celim svojim bićem tako orijentisana i ja iz ljubavi prema njoj i straha da je ne razočaram činim sve što mogu. To mi je glavni motiv. Ona zna bolje, ja sam na neke stvari navikao i ne umem više da prepoznam. Nekako vremenom usvojimo neke stvari, pristanemo i na nepravdu jer poverujemo da ne može drugačije. Vi mlađi znate da ne mora to tako i da može drugačije, sigurno. Kad god sam uradio nešto što je ona od mene tražila ili što sam osetio da bi joj prijalo u društvenom angažmanu, pogodio sam.

Veruje da nam je društveno-angažovani teatar koji se bavi ovim temama neophodan, a pozorište u ogromnoj krizi, potonulo u „egzibicije takozvanog rediteljskog teatra”.

Pozorište je postalo društveno nevažno. Postojalo je vreme kada je bilo bitno, u komunističkim represivnim sistemima bilo je jedini ventil za publiku koja je osećala pritisak i cenzuru. Ovde, u ovom haosu i vremenu kada je sve dozvoljeno i kada je prostakluk postao tako dominantan u javnom životu, pozorište se još uvek nije snašlo da estetizovano i adekvatno odgovori na zahteve publike i potencijalne publike koja će prepoznati ili definisati svoje probleme. Mi nemamo repertoar koji se tiče ljudi, a ja sam siguran da se u klasičnom repertoaru svi mogu prepoznati jer je kvalitet i univerzalnost tema i pristupa tim temama nadživeo vekove i to nije slučajno.

Zanima me kakva je u tom kontekstu situacija u Ateljeu 212 koji je nekada bio sinonim za progresivno, hrabro, inovativno pozorište. S obzirom da uskoro planira da da otkaz, izgleda da nije sjajno.

Organizaciono smo zastareli, anahroni. Ne postoji nikakva razlika između odlične (ako se desi), prosečne i katastrofalne predstave. Po dogovoru umetničkih „sekretarica” pozorišta koje prave jednom mesečno koordinaciju i love kad je koji glumac slobodan, one se igraju tri puta, dva puta, jednom, bez obzira da li zaslužuju da budu odigrane, jer prevaziđen model organizacije pozorišta ne dozvoljava da se nijedna predstava svojim kvalitetom izdvoji. Iako se desi, ta predstava će se igrati jednom narednog meseca jer su glumci zauzeti, jer ne mogu da uklope termine...

„Jer snimaju, kao što vi snimate”, ne mogu da odolim da aludiram na svoj utisak da se u poslednje vreme možda više posvetio kamerama nego sceni.

Pa da snimaju, ali ljudi kad osete da rade nešto bitno odreknu se snimanja. Ja sam se odricao mnogih snimanja zato što sam imao probu, pa su me zbog toga izbacivali iz serija u mladosti i nije mi žao. Postoje mladi ljudi u Ateljeu sa kojima sam pričao i koji su kritični prema repertoaru. Ja kažem pa dođite, oterajte ove, oterajte nas, mi ne zaslužujemo sve te blagodeti. Ja ću prvi da se pridružim svakoj revoluciji koja će biti protiv mene usmerena, obećavam javno. Dođite deco, i oterajte nas!

A iz tog ranijeg perioda koju biste predstavu voleli da možete opet da pogledate?

Pamtim neke predstave koje su me duboko uzbudile i možda je bolje da ih ne gledam nikad više da ne pokvarim to, jer to je jedino što čovek ponese iz pozorišta, to sećanje koje može biti varljivo. Ako se proveri možda bih bio kritičan prema tim uzletima.

Pominje kako je toliko bio oduševljen jednom predstavom Teatra Comlicite iz Londona, da je počeo da nosi njihovu majicu na svaku premijeru, za sreću. Znači, istinit je mit o sujeverju glumaca...

Normalno, svi su sujeverni i nije to besmisleno. Ja nikada ne ulazim na glavni ulaz, uvek mora da uđem na službeni. Jednom sam davno, kada sam imao 23 godine, pred premijeru „Glorije” u Novom Sadu ušao na glavni ulaz i imao sam toliku tremu da sam dva-tri puta hteo da pobegnem sa scene, a kada sam izašao da se klanjam za mene nije bilo aplauza. Posle sam na snimku video da sam dobio najveći aplauz, ali ja ga nisam čuo, od treme sam izgubio sluh. Pakao! Od tad nikad nisam ušao na glavni ulaz.

Kad smo kod rituala, jel imate neku poslednju misao pre izlaska na scenu i prvu posle predstave?

Veliki je problem kada odigrate nešto jako dobro ili za šta vi mislite da je jako dobro i kada to treba reprodukovati svaki put. I taj strah da li će biti ponovo dobro jer je došla neka nova publika javlja se pre novog igranja. A posle dobro odigrane predstave, kao da steknem neke nadnaravne sposobnosti! Inače ne govorim strane jezike, ali jednom mi se desilo u Ženevi da sam, pošto smo dobro odigrali, sutradan govorio nemački, čitao sam novine na nemačkom, naručivao na nemačkom... ili mi se to uničilo. Drugačije krvotok funkcioniše dok ste na sceni i prestane da vas boli sve što godinama boli i nije čudo što glumci i ostareli i bolesni igraju. Kada se čovek pita zašto se muče toliko, u stvari shvati da je taj period na sceni kao čarobni lek koji odnese sve bolove i probleme.

Posle dobrih sat i po vremena završavamo i krećemo iz bifea. Dok idemo hodnicima Ateljea 212, Tika Stanić pevuši sam za sebe:

Zajedno možemo sve, možemo promeniti svet. Nema predavanja, nema predaje.

Foto: Jelena Petrović (hocupozoriste.rs)

 



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste