Tijana Grumić: „Verujem da je važno ono pozorište koje nas se tiče"

Teodora Marković
feb 2019.

U Srpskom narodnom pozorištu sprema se nova predstava „Najusamljeniji kit na svetu“. Ovaj komad napisala je mlada dramaturškinja Tijana Grumić, koja već neko vreme osvaja publiku širom zemlje. Njena dela odišu emotivnošću i bave se najdubljim međuljudskim odnosima. U nastavku teksta sa Tijanom razgovaramo o predstojećoj premijeri, uspesima, umetničkom i pedagoškom radu.

Šta je tema predstojeće predstave ''Najusamljeniji kit na svetu''?

Možda već sam naslov otkriva da je osnovna tema mog novog komada usamljenost, ali često mi se desi da, iako, naravno, pišem sa nekom idejom o tome šta želim da kažem i o čemu pišem, tek pošto napišem komad, shvatim šta se još tu krije i postoji, zbog čega mi je proces pisanja i uzbudljiv. Najusamljeniji kit na svetu je priča o usamljenosti, otuđenosti, ali i ljubavi, vezanosti i bliskosti. Jedva čekam da vidim kako će ovaj komad izgledati na sceni i koje će teme i slojevi biti otključani u njegovoj inscenaciji.

Ovu predstavu režira Zijah A. Sokolović, u njoj igraju dobro poznati članovi ansambla SNP-a. Već drugi put se u tom pozorištu postavlja Vaše delo. Postoji li nešto što Vas posebno privlači u tom pozorištu, s obzirom da ste rođeni u Vojvodini?

Nakon postavljanja komada Moćni rendžeri ne plaču, Srpsko narodno pozorište naručilo je od mene novi komad i zaista mi jeste izuzetno drago što će se baš u toj pozorišnoj kući igrati i predstava Najusamljeniji kit na svetu. Osim toga što sam iz Vojvodine, odnosno što sam rođena u Novom Sadu, a odrastala u Staroj Pazovi i što postoji neka sentimentalna vezanost za taj geografski i kulturni prostor, postoji svakako vezanost i za ovo pozorište, budući da je u njemu praizveden baš tekst Moćni rendžeri ne plaču, do kojeg mi je na neki način posebno stalo i čija je postavka bila jedna od prvih institucionalnih postavki mojih tekstova u srpskim pozorištima.  

Stiče se utisak da Vam je večita inspiracija upravo porodica. Da li su porodice ono što najrealnije prikazuje međuljudske odnose? Koliko se naše društvo oslikava u krugu jedne porodice?

Pre nekih godinu dana, na prvoj godini doktorskih umetničkih studija dobila sam zadatak da napišem kratak rad o tome kako sam uopšte dospela baš tu, odnosno kako je izgledao moj put od odabira toga šta ću studirati, do odluke da se upišem na doktorske studije. Prvo nisam razumela zašto sam dobila baš takav zadatak, a onda sam shvatila da je zapravo sjajan, jer sam uvidela da sam, doduše nesvesno, u svom dosadašnjem pisanju pratila jedan obrazac kada je u pitanju tematski okvir mog dosadašnjeg stvaralaštva. O čemu god da sam mislila da pišem, izgleda da sam uvek, na neki način, zapravo pisala o porodici. Onda sam shvatila da, kroz istoriju dramskog stvaralaštva, mnogi autori u raznim periodima isto tako, kao okosnicu dešavanja u drami, upravo biraju porodične odnose, kroz čiju se prizmu onda prelamaju i mnoge druge teme i motivi. Porodica je definitivno nešto od čega ne možemo pobeći i što nas, u nekoj meri, formira. Samim tim odnosi u porodici jesu nešto što me izuzetno interesuje, inspiriše i što vrlo često problematizujem u svojim tekstovima (ne samo kroz preispitivanje odnosa unutar porodice, već i preispitivanje porodice kao takve – šta je ona i u kakvim sve oblicima danas postoji, šta smatramo porodicom, a šta ne i zašto). Isto tako, porodica kao mikrokosmos za sebe, vrlo često daje uvid i u neke šire društvene strukture i oslikava odnose unutar njih.  

Nedavno ste rekli kako vam je komentar jedne žene, da joj je ''Kepler 452-b'' najbolja predstava koju je pogledala, popravio dan. Vaše predstave su upravo izuzetno prijemčive publici i svakog dotaknu na neki način. Da li težite da kroz pisanje proizvedete emotivne amplitude u gledocu?

Ako nešto što radimo u nekome izaziva emociju bilo kakve vrste, onda ga se to očigledno tiče, a verujem da je važno ono pozorište koje nas se tiče. Nije u mom pisanju stvar svesne namere da u nekome izazovem bilo šta, već je stvar toga da pišem o onome što mene tera na razmišljanje, što mene muči i što mi je važno. Kada se desi da neko drugi u tome prepozna nešto svoje, doživljava to emotivno i tiče ga se na koji god način – bilo da ga provocira, nervira, boli, potresa, raduje, onda mi je to posebno drago i podstiče me da nastavim sa radom u tom pravcu.

Radite i sa decom u Istraživačkoj stanici Petnica. Šta je ono što Vam donosi rad sa decom? Mislite li da je potrebno više predstava na repertoarima koje su bliske njima i vremenu u kojem žive?

Već desetak godina sam na neki način 'vezana' za Petnicu, prvo kao polaznica, zatim kao studentkinja saradnica, a sada i kao rukovoditeljka seminara društveno-humanističkih nauka i Petnica International programa za strane učenike i studente. Petnica je pre svega jedan veliki prostor slobode – slobode razmišljanja i kritičkog promatranja stvarnosti koja nas okružuje, ali ono što sam razumela tek kada sam iz uloge polaznice prešla u ulogu mentorke, jeste da u Petnici zapravo mnogo više učim i napredujem upravo kao mentorka, radeći sa svojim polaznicima. Takođe, razlika u godinama između naših polaznika i nas (saradnika i asistenata) nije tako drastična i Petnica jeste mesto koje neguje ne samo takvu vrstu neposrednog i neformalnog mentorskog rada sa polaznicima, nego i vršnjačku edukaciju i stvarno uživam u tome što, pored pozorišta, još uvek postoji taj deo mog života koji se tiče Petnice. Osim toga, budući da me i u profesionalnom smislu interesuje umetničko stvaralaštvo za decu i mlade i da se time bavim i na doktorskim studijama, rad u Petnici mi pruža uvid u to šta je nešto što decu i mlade interesuje, na koji način oni danas funkcionišu i koliko se zapravo sve ubrzano menja i razvija, pa čak i u odnosu na moje detinjstvo i odrastanje koje nije bilo tako davno, a ipak je izgledalo drastično drugačije.

Što se tiče predstava za decu i mlade na repertoarima naših pozorišta, mislim da nije pitanje kvantiteta i hiperprodukcije, već pažljivo osmišljene i isplanirane repertoarske politike koja nedostaje, ali i rada na razvoju pozorišne publike, koji, rekla bih, upravo treba da krene od pozorišta za decu. Nažalost, u uslovima u kojima živimo i u kojima je kulturna politika skoro pa nepostojeća i u kojima je situacija sa finansiranjem pozorišnih projekata izuzetno loša, još veći problem je to što je pozorište za decu i mlade u dodatno lošijoj poziciji od pozorišta za odrasle. Ne samo u smislu sredstava koja se odvajaju za produkciju predstava, već vrlo često i pozorišnih stvaralaca koji ne pridaju onoliki značaj pozorištu za decu koliki pridaju pozorištu za odrasle.

Mladi ste, a opet dobili ste toliko nagrada. Neke od najvažnijih su prošlogodišnja nagrada ''Borislav Mihajlović Mihiz'' za dramsko stvaralaštvo, ''Josip Kulundžić'' za ostvaren izuzetan uspeh iz oblasti pozorišta, radija, filma, televizije ili kritike. Vaša drama ''Stvaranje čoveka'' proglašena je za jedan od pet najboljih savremenih angažovanih dramskih tekstova, a trenutno živi na daskama Ateljea 212. Predstave stvorene prema Vašim delima možemo pogledati u pozorištima širom Srbije, uporedo završavate i doktorske studije. Šta planirate u daljoj budućnosti? Da li imate imalo slobodnog vremena?

Prošla godina je bila i naporna i izazovna i uspešna, desilo se mnogo stvari, počevši od nekoliko premijernih izvođenja mojih tekstova u pozorištima širom Srbije, pa sve do nagrada i priznanja za moj rad. Ohrabrujuće je znati da neko prepoznaje vaš rad i da ga vrednuje, a takođe je i dobar podsticaj i motivacija za dalje. Što se tiče planova, trenutno radim kao dramaturškinja na dve predstave – Bela Griva koja će u režiji Irene Ristić izaći polovinom februara u pozorištu u Šapcu, kao i predstave Sumnja u pozorištu u Kraljevu, u režiji Juga Đorđevića. U martu ove godine idem na poslednju fazu internacionalne rezidencije Next Generation Workspace u Frankfurtu na Majni, čiji sam deo od marta prošle godine, a koja je posvećena pozorišnom stvaralaštvu za decu i mlade. Takođe, posvetiću se doktorskim studijama koje sam poslednjih meseci malo zapostavila zbog rada u pozorištu. Što se tiče neke dalje budućnosti, za sada nemam zacrtane konkretne planove, živim i radim u trenutku, što nekada može delovati neizvesno i zastrašujuće, ali mislim da u ovom periodu života tako najbolje funkcionišem. Slobodnog vremena nemam puno, ali uživam u onome što radim i neću da se žalim dok je tako.

Foto: Marijana Janković i Srđan Pablo Doroški



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste