Uglješa Šajtinac: „Istorija sveta je u stvari istorija nasilja“

Katarina Đoković
jan 2019.

Uglješa Šajtinac je rođen 1971. godine u Zrenjaninu. Nakon što je 1999. godine završio dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Napisao je sedam drama, od kojih je šest izvedeno u domaćim, britanskim i američkim pozorištima. Za dramu „Hadersfild“ dobio je Sterijinu nagradu za najbolji savremeni dramski tekst na 50. Sterijinom pozorju. Iza sebe ima sedam romana, a roman „Sasvim skromni darovi“ doneo mu je Evropsku nagradu za književnost koju dodeljuje Evropska unija. Sa Uglješom smo razgovarali o vodećim temama njegovih priča, pitali smo ga zašto ga inspiriše svakodnevnica, i zašto smatra da je nasilje jedina moguća tema koja se na ovim prostorima može raditi kao i koji su njegovi dalji planovi u karijeri. 

U Vašim pričama glavno mesto zbivanja je Banat. Šta je ono što Vas sve ove godine inspiriše da Banat bude jedan od glavnih likova priča? 

U najvećoj meri specifično banatski bio je tekst kojim sam diplomirao, a to je „Pravo na Rusa“, koji govori o dolasku ruskih vojnika na tlo Austrougarske tokom Prvog svetskog rata. Ljudska, dubinska priča bila je jedina moguća ako se odigra na samoj teritoriji Banata. Ako imaš dobru priču, možeš da je staviš gde god poželiš. Mišljenja sam da prvenstveno u svakoj sredini možeš da nađeš delo koje može da postane inverzivno, a isto tako možeš da uzmeš i delo koje u korenu svog nastanka nema nikakve veze sa Banatom, ali ti možeš da ga smestiš u mapu. U svakom slučaju, lepo je da odabereš prostor i okolinu u koju ćeš smestiti priču. Negde gde ćeš se ti kao pisac osećati ’komfornije’, iako komfor nema nikakve veze sa stvaranjem.

Vaše pisanje, takođe, prati i nota svakodnevnog života. Zbog čega mislite da je to bitno iskazati? 

Svakodnevica je interesantna zato što je to jedino što čovek poznaje. Ja nisam neki naročiti ljubitelj istorije niti kao nauke, niti kao veštine koja je umela da uopšte ikada o bilo čemu donese bilo kakav normalan, konačni sud ili da pomogne čoveku. To je potpuna propast. Ali, lakše mi je čak i samu istoriju da posmatram kao svakodnevicu koja se jednom desila. U tom trenutku može da se nađe nešto stvarno interesantno i za nas i za promišljanje o tome kako su ljudi živeli. I ljudima koji su, imajući sve ove darove koje mi imamo, telo i um, prolazili kroz svaki dan, dešavale su se u svakodnevici stvari veoma dramatične i nesvakidašnje, na kraju krajeva.  Nesvakidašnja svakodnevnica! 

Jednom prilikom ste izjavili da je za Vas nasilje jedina moguća tema koja se na ovim prostorima može raditi. Da li se od tada nešto promenilo? 

Malo šta se promenilo, zato što je nasilje postalo sve prisutnije i sve agresivnije. Preuzelo je sve moguće oblike. Uselilo se u razne vidove odnosa i komunikacija među ljudima. Drama, upućujući na sukob, skoro da podrazumeva nasilje. Istorija sveta je u stvari istorija nasilja. Život je poreklo nasilja, a ono nema jedinstveno poreklo, kao što nema ni jedinstvenu formu ispoljavanja. Mislim da nisam rekao ništa novo, samo sam preformulisao Aristotelovu pretpostavku da nema drame bez lica koja deluju u cilju ostvarenja svojih namera i želja i to na način koji treba da bude, u najmanju ruku, interesantan ili da bude dramatičan. 

2005. godine ste dobili Sterijinu nagradu za dramu „Hadersfild“. Nakon 13 godina izvođenja u JDP-u, „Hadersfild“ je u oktobru ove godine imao novu premijeru u ZKM-u. Kako se osećate toliko godina nakon nastanka ovog dela? 

U godinama kada je „Hadersfild“ nastajao, želeo sam da konzerviram jedno predominantno osećanje mog životnog iskustva o planeti. Ekipa predstave u Zagrebačkom pozorištu mladih je ove godine, sa istim tim žarom, radila na osavremenjivanju predstave i učinila je tekst aktuelnim. Sa svim tim promenama stvari koje referišu na društvene pojave, rekao bih da se obistinjuje činjenica da mi od svakog teksta možemo da napravimo svevremensku priču. Osećam da, dobijao nagrade ili ne, igrao se ili ne, „Hadersfild“ je imao sreće. To je taj odnos ka svojim tvorevinama koji je sličan onom prema svojoj deci od kojih neka imaju više sreće da uspeju u životu, neka manje, a „Hadersfild“ je baš ono dete koje, od kada je istrčalo na ulicu, više se nije vraćalo kući. Umelo je da se snađe za sebe i da ima svoj život. Tako da imaš osećaj da tom tekstu više nikad nisi bio potreban. 

Vaše drame izvodile su se u srpskim, američkim i britanskim pozorištima. Po čemu se razlikuje rad u te tri države?

Pozorišta imaju svoja uređenja. Ukoliko ste institucionalno pozoršte, onda se dosta vodi računa o repertoaru. Sećam se da je moj tekst u Engleskoj igran u okviru jedne ideje da sezona bude posvećena dramskim tekstovima koji bi se u krugu inspiracije mogli povezati sa svakodnevnim životom ljudi na severu Engleske. Mogu reći da u Engleskoj imate dosta situacija u kojima su ljudi spremni da rade na tekstu dok celu stvar ne isteraju na čistac. Ljudi prave kastinge i biraju one koji će biti u projektu samo toliko koliko traje čitajuća proba, za potrebe reditelja koji pravi beleške. Postoji jedan fin i ravnopravan odnos, ali to ima veze i sa tim što je i tradicija takva da je školovanje na tu temu drugačije nego kod nas u anglo-saksonskim zemljama, nego kod nas. Obrazovanje kod njih počinje tako što se svi bave svačim. U njihovim dramskim školama učite vi učite i glumu i režiju, imate pokret, scenske borbe, muziku na sceni, ton, kostim... Svi uče o svemu. I toga kod nas nedostaje. Kod nas je dosta sve fahovski. 

Kako biste opisali srpsku pozorišnu scenu u ovom momentu? 

O srpskoj pozorišnoj sceni danas mogu da kažem da se ograđujem da donosim nekakve velike sudove, jer ja sam čovek koji odlazi sporadično u pozorište. Po meni, jedino što ne sme da omane, to je pozorište za decu i mlade, jer ono može da stvori u određenoj životnoj dobi afinitet ili averziju. Neka deca mogu da odu u pozorište, da se razočaraju i da nikad više ne odu, ali i to je dokaz da je imalo šansu da vidi nešto i bude negde. Ako se u ranijoj dobi bude svedok magiji pozorišta ili njegovom funkcionisanju, postoji veća nada da će, kada postanu zreliji ljudi, želeti da ponove taj ritual ili da vide šta se sada dešava. Pozorište kod nas je većinski eklektičko. Jednostavno, služi svemu i svačemu. I kad to kažem, ne mislim ništa loše, ono sa jedne strane služi za zabavu, dok sa druge pokušava da bude savest. Neću da kažem da nemam razumevanja, možda je i dobro što imamo sve i svašta, jer se publika na određen način između sebe deli. Ljudi danas imaju mogućnost da ciljano idu da gledaju predstave kakve vole. 

Profesor ste dramaturgije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Pošto ste u kontaktu sa mladim ljudima, kako gledate na njihov pogled na svet? 

Što se tiče pogleda mladih na svet, o tome ne znam ništa, iz jednostavnog razloga što je to stvar koju čovek ima mogućnost da oseti isključivo kad je on sam mlad. Ako sada uporedimo poglede kako sam tada gledao na svet, a kako danas gledam, moram reći da se trudim, koliko god je moguće, da mlade oko sebe ne opterećujem onim što nije moja odvajkada spoznaja sveta. Da se tako ponašam, mislim da bih bio dosta arogantan. Lako je meni posle toliko godina života da budem ushićen ili razočaran zbog stvari koje vidim, a one su naizgled iste stvari koje sam gledao i kad sam bio mlad. Mogu samo da se nadam da u pogledu mladih ima želje i volje da ono što je vredno i ljudsko istražuju do srži i da će se pojedinačno kod svakog mladog čoveka desiti neumitnost spoznaje večno važnih stvari. 

Na početku ove sezone, imali ste čak dve premijere Vaših dela, „Hadersfild“ u ZKM-u i „Animals“ u Kruševačkom pozorištu. Koji su Vaši dalji planovi u karijeri?

Iskreno, ne znam. Moja je oštrica otupela, hvala Bogu, što sam jedva i čekao. Sve moje ambicije su potpuno neopterećene rokovima i prethodnim dogovorima. U poslednjoj deceniji sam upravo kao ljubitelj realizma u teatru našao jedan drugi vid zanimacije. Sve što nisam razumeo i sve što sam ispitivao, pokušao sam da postavim u proznom planu, kako za decu, tako i za odrasle. Postoji samo jedan moj tekst koji još nije odigran i u meni postoji taj osećaj da neću ni da pišem nove stvari, dok se te koje imam ne odigraju.



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste