Vera Erac: „Kada osoba počne da doživljava sebe kao stvaraoca automatski menja i odnos prema sebi i društvu koje ga okružuje.“


nov 2018.

Vera Erac je psihološkinja i umetnica, koja sa članovima Udruženja korisnika psihijatrijskih usluga „Duša“, sarađuje na projektima kroz koje se lični razvoj odvija na sceni posredstvom kreativnog izražavanja. Prvi put su se sastali sa zajedničkom idejom 2014. godine, a predstava koja je tada nastala modifikovana je i izvedena povodom ovogodišnjeg Svetskog dana mentalnog zdravlja. Porazgovarali smo sa Verom Erac o prednostima i specifičnostima ovakvog pristupa pozorištu, otvorenosti pozorišnih institucija i društva za drugačiju perspektivu pozorišne umetnosti, uticaju koji razvojni teatar ima na učesnike u procesu stvaranja, ali i uticaju koji pozorište ima na kolektivni i lični razvoj. 

„Priče iz duše“ su spoj pozorišnog performansa i psihoterapije. Šta čini sponu između glume i terapije i zašto je zdravo kombinovati ih?

Zapravo najtačniji opis za “Priče iz duše“ bi bio „primenjeno pozorište“, što je termin koji se već decenijama koristi u svetu, međutim u Srbiji još uvek nije zaživeo u punoj meri. Polazište rada i sam proces nisu psihoterapijski, tj. ne predstavljaju psihoterapiju, iako, indirektno mogu imati i često i imaju terapijske efekte. Izbegavam korišćenje reči „gluma“ jer ona sa sobom često nosi asocijacije na talenat, ili pak na nešto „neautentično“. U ovoj vrsti pozorišta talenat se često uoči i dragocen je, ali nije ključan, takođe – srž rada je usmerena na otkrivanje i kreativno izražavanje autentičnosti svakog učesnika. Možda bi najprecizniji naziv ovog pozorišta bio – razvojni teatar, jer se pozorišna znanja i tehnike primenjuju u radu sa ljudima koji nisu profesionalci sa osnovnim ciljem razvoja – u ličnom i društvenom smislu. Ovo je pozorište koje se ne pravi ZA ljude, već se stvara zajedno SA njima – pritom mislim i na učesnike/glumce i na publiku. Tokom rada na predstavi učesnici imaju priliku da bolje upoznaju sebe i druge, da osveste pre svega svoje potencijale, jer je fokus rada na mogućnostima svakog učesnika, a ne na ograničenjima/problemima. Pretpostavka od koje polazimo je da svako ima kapacitet za kreativnost i to je ono što se najviše trudimo da razvijamo.

Koliko se razlikuje realizacija projekta kao što je „Priče iz duše“, koji je interaktivan i svoju svrhu ostvaruje tokom komunikacije sa publikom, u odnosu na dobro uvežbanu predstavu, koja se izvodi iznova i iznova na sličan način?

Iz moje perspektive snaga i lepota istinskog pozorišta, bez obzira na njegovu interaktivnost, leže u tome što se događa ovde i sada, i što može zaista da uspe jedino ako su glumci potpuno prisutni i živi na sceni, ne glume mehanički, već slušaju jedni druge i uspevaju da zadrže taj svesno-sveži odnos prema tekstu, svom liku i drugim likovima, bez obzira na broj izvođenja. To je živo pozorište i takvo pozorište može dotaći duše prisutnih. U Pričama iz duše mi dodatno tu životnost širimo na publiku, time što ukidamo barijeru između scene i gledališta, i u prenesenom i u bukvalnom značenju.

Da li je pozorišna scena otvorena za ovakav tip terapeutske predstave, konkretno, koliko je zahtevno pronaći prostor za izvođenje?

Pozorišna scena u velikoj meri prepoznaje značaj ovakvih predstava, no, i oni imaju svojih budžetskih ograničenja, tako da im nije lako da nam izađu u susret za besplatno izvođenje, ali dobra volja postoji i nalazimo kompromisna rešenja. Ono što bi zapravo bilo ključno je da grad i država prepoznaju značaj ne samo ovakvog pozorišta, već pozorišta u celini, no to je već utopijska tema.

Možemo li da poredimo uticaj koji interaktivan i terapeutski teatar ima na publiku i glumce? Koliko jednima, a koliko drugima znači i doprinosi ovakva vrsta aktivnosti?

Svakako na glumce ima intenzivniji i dugoročniji efekat, samim tim što oni prolaze kroz čitav stvaralački proces, i povrh toga imaju priliku da dožive intenzitet i magičnu transformativnost scene – što za njih predstavlja možda i najsnažniji doživljaj i veliku motivaciju za uključivanje u ovakve pozorišne aktivnosti. Sa druge strane, taj momenat susreta jednih i drugih predstavlja čin zajedničkog stvaranja koji zbližava i povezuje i jedne i druge i, nadam se, ostavlja neizbrisiv trag u dušama i jednih i drugih. Publika biva izmeštena iz klasične, pasivne pozicije posmatrača, udobno zavaljenog u sedište u tmini pozorišne sale, i biva pozvana na odgovornost, uzimanje aktivnog učešća kako u predstavi, tako i u životu. Na izvestan način za mnoge je to kao šamar svesti…. I nije lako prihvatiti ga, a kamoli nastaviti ga živeti. No, iskustvo nam je pokazalo da ima mnogo onih koji su doživeli predstavu i kod kojih je ona nepovratno uticala na odnos prema određenoj tematici i ljudima. To uliva nadu.

Koliko je za korisnike psihijatrijskih usluga značajno da otvoreno govore o svojim problemima na sceni? Kakav odnos takva vrsta poveravanja publici stvara među prisutnima?

Suština je u tome da korisnici psihijatrijskih usluga u tim trenucima postaju pre svega ljudska bića koja nisu definisana sopstvenim tegobama i dijagnozama. Otvara se prostor za empatiju, razumevanje, prihvatanje, dijalog i solidarnost. Na izvestan način potrebno je da se dogodi jedna filosofska promena - promena viđenja sebe i života oko sebe, i u tom smislu to je kamen temeljac ovog rada – jer kada osoba počne da doživljava sebe kao stvaraoca – automatski menja i odnos prema sebi i odnos prema društvu koje ga okružuje. U ovom slučaju – iz pasivnog, marginalizovanog, stigmatiziranog, nemoćnog primaoca psihijatrijske pomoći, u ljudsko biće koje ima moć da stvara svoj život, što ne isključuje podršku drugih ljudi, ali isključuje poziciju žrtve.

 

Pored forum teatra „Priče iz duše“, godinama uspešno sprovodite i druge projekte koji povezuju umetnost i psihologiju, a za učešće u njima nema preduslova. Da li je važnije da proces stvaranja bude od značaja za lični razvoj pojedinca ili da produkt koji nastane ispunjava estetske kriterijume u umetnosti?

Iz moje perspektive to su podjednako važne i isprepletane dimenzije procesa. Možda bih pre umesto “estetskih kriterijuma” u umetnosti govorila o transformativnom značaju stvaranja umetničke estetike i uključenosti u estetski doživljaj, jer pitanje “estetskih kriterijuma” je klizav teren i pitanje je ko ih definiše.

Koliko umetnost i pozorište mogu da doprinesu da se probudi kolektivna svest o problemima društvenog prihvatanja i inkluzije korisnika pshijatrijskih usluga?

Verujem da u velikoj meri mogu, i to je takođe jedan od važnih razloga zašto se bavim ovim radom. Međutim, ono što je neophodno je mnogo veća inicijalna društvena podrška, pre svega od strane nadležnih institucija, i mnogo veća medijska vidljivost, a samim tim i pristup znatno većem broju ljudi. I pored toga, buđenje svesti je za većinu ljudi često dugoročan i prilično zahtevan proces, naročito kada se radi o problemima koji su im daleki, no – ponavljam – promena je moguća, i to pre svega na individualnom nivou, a onda, verujem da će jednog dana doći i do stvaranja kritične mase osvešćenih pojedinaca koji će imati veći uticaj i na kolektivnu svest.

Autor: Milana Petković