Vladimir Aleksić: "Lepa Brena kao simbol transformacije jednog društva"

Predstava „Lepa Brena prodžekt” biće premijerno izvedena 18. decembra u Bitef teatru. Koncept predstave i režiju potpisuju Olga Dimitrijević i Vladimir Aleksić. U predstavi glume Jovana Gavrilović, Jasna Đuričić, Jelena Ilić, Tamara Krcunović i Ivan Marković.

Koliko je interesantno posmatrati istoriju jednog podneblja ili države kroz vizuru jedne ličnosti, u ovom slučaju Lepe Brene, kao i o kompleksnosti koju čitav prostor nosi i o načinu nastanka ove predstave, razgovarali smo sa rediteljem ove predstave Vladimirom Aleksićem. Vladimir je rođen u Zrenjaninu, završio je Akademiju umetnosti u Novom Sadu, a živeo je u Italiji i Francuskoj, gde je igrao u mnogim predstavama. Poznat je po autorskoj predstavi, koju je radio sa Sanjom Mitrović „Drugovi ja se ne stidim svoje komunističke prošlosti“. Godine 2018. radi na predstavi „Moja revolucija je bolja od tvoje“, posvećenoj majskoj revoluciji 1968. godine, u režiji Sonje Mitrović, u kojoj glumi Stevu Žigona koji je govorio čuveni monolog Robespjera pred studentima 1968.

Šta naziv „Lepa Brena prodžekt“ nosi u sebi i kakvu reakciju treba da izazove kod publike?

Lepa Brena je najveća zvezda Jugoslavije, a njena karijera, koja je počela u turbulentnim osamdesetim godinama, kao da prati sve socijalističke i postsocijalističke kulturne, političke i ekonomske transformacije koje su se desile sa Jugoslavijom. Ona je istovremeno ikona jugoslovenstva, ali i uspešna biznismenka. Ukratko, priča o Lepoj Breni nije priča o pojedincu, već je suštinski priča o Jugoslaviji, njenim suprotnostima, lepotama, raspadu, i onome što je ostalo posle. 

Kako je moguće prikazati decenijsku istoriju jednog podneblja kroz jednu ličnost?

Priču o Breni/Jugoslaviji pričaćemo kroz pet Brena na sceni, čije monologe su pisali najbolji pisci mlađe generacije iz zemalja bivše Jugoslavije, kao što su Brena jugoslovenstva, šoubiznisa, graditeljstva, seksualnosti i pesme. Kad pričamo o graditeljstvu onda mislimo na zgrade koje su se gradile 70ih i 80ih, kad su svi imali pravo na stan, kada su se stanovi dodeljivali radničkim porodicama npr.. Danas kupovinu stana retko ko može sebi da priušti. Ljudi danas štede u stanovima. Takođe, 25 gradova Jugoslavije ima zgrade koje su dobile naziv zbog svog gabarita, belih fasada i crvenog krova, koje je ljude asociralo na noge i suknjicu, upravo po Lepoj Breni.

Uklapajući pet autorskih tekstova sa pet glumaca, koji glume pet Lepih Brena, kombinujete stvaranje priča iz različitih uglova, jer su i glumci doprineli da kroz svoja sećanja iznesu priče o tranziciji, periodu pre i posle Jugoslavije. Na koji način ste stvarali slojeve ove priče? Kako je trajao proces postavljanja ovako kompleksne teme kroz vizuru više likova?

Prvi deo rada je podrazumevao istraživanje, slušanje i gledanje materijala, zatim susret sa ljudima koji su se u svojim oblastima bavili sličnom temom. Kada smo dobili tekstove pisaca, krenuli smo u sklapanje materijala. Sam proces proba smo započeli razogovorima i improvizacijama sa glumcima da bismo potom prešli na individualni rad. 

Koje bi ličnosti mogle da oslikaju jedan period istorije ovih prostora, a da budu akteri nekog ovakvog komada?

Ima mnogo ličnosti o kojim bi mogla da se radi predstava, koje su opstale u svim periodima tranzicije. Mogao bi da se napravi filim ili predstava o Borki Pavićević, jer ona je bila aktivista još od 1968. godine. Ona je opstajala, kroz aktivizam, tokom svih perioda prošlosti i dalje kroz tranziciju.

Ovo nije prvi put da se bavite temom života u Jugoslaviji, smatrate li da je prošlo dovoljno vremena da se o tom periodu može govoriti objektivno?

Ja sam se već radio predstavu „Drugovi ja se ne stidim svoje komunističke prošlosti” koja se se isto bavi temom Jugoslavije, iz drugog aspekta, gde smo Sanja  i ja, pošto smo tad živeli u inostranstvu, govorili o životu u Jugoslaviji, koji nije neminovno značio da smo živeli u diktaturi, kako se to posmatralo iz strane pozicije. Mene kroz sve ove priče zanima kako možemo da zamislimo bolji svet, zato je meni Jugoslavija intrigantna. Ljudi se nostalgično sećaju tog vremena, iako nije ta država bila idealna..

Šta povezuje vaše predstave „Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunističke prošlosti“, „Moja revolucija je bolja od tvoje“ i predstojeću „Lepa Brena prodžekt“?

Želja da budemo jednaki, i da svi imamo pravo na dostojanstven zivot.

Ako bismo poredili period Jugoslavije sa današnjicom ukazale bi nam se ogromne promene u vrednostima koje je gajilo tadašnje društvo, a koje su se u prelazu ka kapitalističkom periodu skoro izbrisale. Koje su to vrednosti po vašem mišljenju koje nam nedostaju? Zašto ih danas nema?

Meni fali bratstvo i jedinstvo. Fali mi ljudskog poštovanja, jer svi imamo rok trajanja na ovoj planeti. Fali mi zajedništvo i osećaj za čoveka. Da budemo manje individualisti. Svako danas može da funkcioniše kao samac, može da naručuje hranu, ne mora da zna da kuva, može sve da iznajmi, i da ima funkcionalan život. Mislim da su baš zbog toga ljudi usamljeni, a usamljeni su iz potrebe da akumuliraju bogatstvo, koje ih je toliko otuđilo da postaju nesrećni. Kada bismo se više družili i imali osećaj za drugog, imali bismo srećniji život.

Kakav odjek ima u inostranstvu, gde ste igrali predstave, tema Jugoslavije?

Ima jedna zanimljiva stvar sa predstavom „Drugovi ja se ne stidim svoje komunističke prošlosti”, a to je da su nam često postavljali pitanje: A vama je stvarno bilo tako lepo? Onda smo im objašnjavali da smo mi imali srećno detinjstvo i da nije sve bilo u rukama diktatorskog režima, kako se to vidi u inostranstvu. 

U novembru je obeleženo 30 godina od pada Berlinskog zida. Kako gledate na sudbinu i razvoj zemalja istočnog bloka i Jugoslavije tada nesvrstane zemlje, pre i posle pada Berlinskog zida? 

Mislim da je Zapad nadjačao Istok u tom smislu, da je kapitalizam prodro i zavladao. Mislim da je istočna Evropa i dalje u toj nekoj tranziciji i da ta tranzicija predugo traje. 

Nekad su na ovim prostorima naši ljudi bili ponosni na zemlju u kojoj su živeli, na svoj život. Mislim da smo na ovim prostorima izgubili dostojanstvo života. Žao mi je naših roditelja i njihovih roditelja koji su izgradili ovu zemlju, mislim da nisu zaslužili da dožive takvu starost.

Foto: Nikola Marić (hocupozoriste.rs)



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste