Zdravko Petrović: „Pozorište ne može da promeni svet, ali može ga bar nakratko učini smislenijim i lepšim“

Gradsko pozorište Bečej krajem prošle godine je u kooprodukciji sa Srpskim narodnim pozorištem i udruženjem “Arteria” iz Novog Sada realizovalo predstavu „Otpor” koja se  bavi svevremenom temom sa kojom se poistovećuje svaka generacija, bila na jednoj ili drugoj strani sistema. Globalizam i antiglobalizam na jednom mestu u isto vreme. Predstava postavlja mnogobrojna pitanja pred kojima se svakodnevno nalazimo u životu, a ono što je zanimljivo jeste da ne daje odgovor i ne bira stranu već ova odluka ostaje na volju gledaocima. O tome kako je doživeo predstavu, kako je publika u maloj sredini reagovala na ovu izvedbu, kako je uopšte došlo do saradnje sa Srpskim narodnim pozorištem, ali i o budućim planovima, za portal Hoću u pozorište razgovaramo sa direktorom Gradskog pozorišta u Bečeju Zdravkom Petrovićem. 

Kako je došlo do saradnje sa Srpskim narodnim pozorištem? 

Prva spona između našeg pozorišta i SNP-a jeste Igor Pavlović. Volim za Igora da kažem da ga, iako pripada Srpskom narodnom pozorištu, svi ovde smatramo i našim. On je skoro desetak godina saradnik Gradskog pozorišta Bečej, a njegove sjajne režije donele su našem Dramskom studiju mladih ogroman broj nagrada na veoma uglednim festivalima u zemlji i regionu. Pored njega, tu je i Milovan Filipović, sa kojim smo uspešno sarađivali u koprodukcijskom smislu (predstave “Jazavac pred sudom” i “Laža i paralaža” sa nekadašnjim Gradskim teatrom Novi Sad). Imali smo odličnu dugogodišnju saradnju, a pošto je Milovan u međuvremenu postao direktor Drame SNP-a, kockice su se sklopile, i lako smo se dogovorili oko ovog projekta.

Cela ideja je pripremana oko godinu dana, a inicijator je bio Igor Pavlović koji je, slobodno mogu da kažem, Srbiju upoznao sa stvaralaštvom Lija Mekdugala, s obzirom na to da je preveo dva njegova pozorišna komada i značajno doprineo da postanu deo ovdašnjeg pozorišnog repertoara – i kao prevodilac, i kao glumac, a na kraju i kao koproducent. 

Šta mislite koliko će se predstava “Otpor” igrati? Kakvu joj budućnost predviđate? 

Siguran sam da će ova predstava imati dug pozorišni život iako ona zahteva specifičnu publiku, odnosno, da budem direktan – nije za svakog. Zbog teme kojom se bavi, jako je važno što se nalazi na redovnom repertoaru Srpskog narodnog pozorišta i izvodi se često. SNP je institucija od državnog značaja, i zbog toga je važno da, pored toga što može sebi da dozvoli i neke tzv. “narodske” predstave kao što je "Vojvođanska rapsodija", istovremeno ima predstave kao što su “Otpor”, “High life” ili npr. “Čas anatomije”, koja jeste vrlo hermetična i prijemčiva veoma malom broju ljudi kojima je Kišova poetika poznata ili bliska, ali je izuzetno važna.

“Otpor” će se izvoditi ne samo u Novom Sadu i u Bečeju, već i u drugim pozorištima u Srbiji, a nadamo se i u inostranstvu. Neki koraci u tom smeru se već preduzimaju, ali o tome ćemo govoriti kada dođe do realizacije.

Kako tumačite poruke “pomozi sebi” i “otpor je uzaludan”? 

Poruka “pomozi sebi” može da se tumači na nekoliko načina. Neko bi možda mogao da je shvati kao pomozi sebi tako što ćeš ćutati tj. ne buni se, ne talasaj i budi konformista, ali to je svakako pogrešno. Smatram da ovu poruku treba tumačiti u smislu “pomozi sebi” tako što ćeš uraditi onoliko koliko možeš da menjaš stvari nabolje, čak i ako su pokušaji unapred osuđeni na neuspeh. To “pomozi sebi” shvatam poput onog “ja rekoh i spasih dušu svoju”, odnosno ja “učinih” koliko sam mogao i morao. Nažalost, ne dešava se retko da, borili se protiv sistema ili protiv velikih korporacija (a korporacije su jače od nacija, kako kaže Stenli u predstavi), na kraju shvatimo da su gotovo svi u koje smo verovali na nečijem platnom spisku, da prave pobune zapravo i nema – da je sve izrežirano i fingirano, baš kao u nekoj pozorišnoj predstavi. Ne kažem da ne postoje iskreni borci protiv sistema i nepravde, ali isto je tako činjenica da je moja generacija mnogo puta ostala razočarana i izneverena. Razočaravamo se godinama, čak i decenijama, što vodi u apatiju i defetizam, a na kraju – u potpunu ravnodušnost. A upravo to odgovara onima koji bi da vladaju ostacima razočaranih i izneverenih. Tu dolazimo do one druge parole - “otpor je uzaludan” – koja bi svojim defetizmom trebalo da ubije i ono malo želje za pobunom. Na toj poruci da je svaki otpor uzaludan u ovoj predstavi insistiraju Stenli, korporacijski mag, i njegova asistentkinja Bet, dakle osobe koje imaju ogromnu moć u svojim rukama i poput Velikog Brata žele da kontrolišu ceo sistem, pa s vremena na vreme, poput nekih bogova, siđu među obične ljude da bi se iz pakosti ili iz dosade pograli sa nadama onih koji veruju da je njihov aktivizam smislen i opravdan.

Međutim, ne smatram da je otpor uzaludan, čak ni kada shvatimo da su nas izigrali ljudi kojima smo bezuslovno verovali, kao što je to slučaj sa dvoje mladih aktivista u predstavi – sa Gerijem i Dženi. Otpor nije uzaludan jer je sinonim za nadu. A bez nade jedva da ima smisla živeti.

Ima tu još nečeg zanimljivog i dubljeg. Naime, pokazaće se da su upravo ovo dvoje mladih aktivista i “otporaša” – jedan infantilni delinkvent i jedna ulična devojka, odnosno prostitutka – moralno najčistiji u ovoj priči. Zbog toga ovaj komad i ima nečeg dostojevskijevskog u sebi jer govori da je zapravo najčistija i najmanje grešna jedna bludnica. Svi ostali su prevaranti ili mešetari. 

Koliko su ovakve koprodukcije važne za pozorišta u manjim mestima? Koje su prednosti? 

Ovakvi koprodukcijski poduhvati su veoma važni za trasiranje puta za budući pozorišni život naše institucije. Nesumnjivo je da je za jedno malo pozorište veoma značajna referenca koprodukcijska saradnja sa takvom institucijom kakvo je Srpsko narodno pozorište. S obzirom na to da imamo već nekoliko mladih Bečejaca koji će uskoro postati profesionalni glumci, mi i na ovaj način pripremamo buduću profesionalnu produkciju. Jer, ne možete se pojaviti niotkuda i tražiti svoje mesto među uglednim pozorišnim kućama. Morate zaslužiti izvesno poverenje, koje se ovakvim koprodukcijskim poduhvatima, ali i uglednim festivalima kao što su “Be:femon” i “Majske igre”, vremenom stiče.

Naša želja je da za nekoliko godina imamo bogatiju profesionalnu produkciju, sa glumcima iz Bečeja i sa strane. Malo mesto poput Bečeja ne može sebi da priušti pravo profesionalno pozorište koje zahteva veći broj zaposlenih - scenografa, kostimografa, nekoliko glumaca na plati itd. Mi to verovatno u skorije vreme nećemo imati, ali ćemo insistirati na honorarnom angažovaju mladih glumaca i na profesionalnoj produkciji i kooprodukciji. 

Koliko je teško održati živim pozorište u maloj sredini? 

Opšte je poznato da borba za kulturu u provinciji nije nimalo laka – to je dugotrajan proces sa nesigurnim ishodom, ali ne posustajemo zahvaljujući našem velikom entuzijazmu, ali i podršci sugrađana koji taj trud prepoznaju. Smatram da, uprkos lošem stanju u kulturi, moramo insistirati na raznovrsnim kulturnim sadržajima, na dinamici i kontinuitetu, čak i kada ponekad crvenimo zbog poluprazne sale. Gradsko pozorište u Bečeju je po koncepciji najbliže radu kulturnog centra jer se ovde održavaju i filmske projekcije, književne večeri, izložbe, tribine, koncerti, što je verovatno previše sadržaja i za mnogo veći grad od Bečeja. Naša publika svakako nije mnogobrojna, ali je stalna; što je najvažnije, ona kritički promišlja sve sadržaje koje nudimo i o tome nas na različite načine obaveštava. Pošto pozorišta (ali i filmova, tribina, izložbi) nema bez publike, i ta vrsta interakcija je neophodna. Pa, eto – radi tih ljudi koji dolaze na gotovo sve događaje u Gradskom pozorištu vredi istrajati na ovoj misiji. Mislim da je kultura, a time i pozorište, pribežište za mnoge, ali je i veliki prostor slobode. Zato je nužno da postoji.

Konačno, da odgovorim konkretno na vaše pitanje – nije nimalo lako održavati pozorišni život u ovako malim sredinama. Da budem potpuno iskren, čak su i tri gostojuće predstave mesečno, koliko ih uglavnom imamo na repertoaru, često previše za ovu malu sredinu. Ako tome dodamo sve nabrojane aktivnosti, jasno vam je da publike ne može biti mnogo na svim programima. Ali, kao što sam rekao, važno je da imamo kontinuitet i da “pravimo” i “negujemo” svoju buduću publiku. Ubeđen sam da ćemo u tome uspeti, pre svega jer imamo izvanrednu dečiju i omladinsku dramu, kao i zbog toga što, u dogovoru sa školama i vrtićem, naši najmlađi najmanje jednom mesečno dolaze organizovano u pozorište da gledaju profesionalne predstave za decu. Prosta matematika kaže da će do svoje petnaeste godine deca pogledati oko sto predstava. To je, verujem, naša buduća publika. 

Koliko je važno da pozorište bude društveno angažovano? 

To je veoma značajno jer pozorište, kao i sve druge umetnosti, treba da interpretira i kritički promišlja društvena dešavanja, samim tim i sve devijacije i (nus)pojave naše političke stvarnosti (kojih kod nas ima u izobilju), i da daje svoj komentar. Naravno, ne treba nam političko pozorište da bismo (pro)govorili o onim stvarima koje nas svakodnevno tište, jer se o njima može govoriti i kroz komediju, čak i kroz vodvilj ili grotesku, kao što smo mi učinili u predstavama “Nemam da platim i neću da platim” i “Kralj Ibi”. Društveni angažman je u pozorištu važan, ali još je važnije da poruke do publike ne dođu u vulgarizovanom vidu, da se ne služimo jeftinim dnevnopolitičkim dosetkama. Druga je stvar što u našoj zemlji neka u osnovi bezazlena dnevnopolitička tričarija naraste do simbola jedne političke epohe i postane pogodan materijal za umetničku (re)interpretaciju. To je ponekad jednostavno neodoljivo. Konačno, smatram da pozorište ne može da menja svet, ali može ga bar nakratko učini smislenijim, boljim i lepšim mestom. 

Kakvi su planovi za ovu godinu? 

Što se tiče omladinskih predstava, ove godine ćemo verovatno raditi “Gospodara muva”, adaptaciju čuvenog Goldingovog romana, a važno je da napomenem da smo reaktivirali i omladinski dramski studio na mađarskom jeziku. Pored toga, očekuje nas još mnogo gostovanja i igranja na festivalima sa predstavom “Kralj Ibi”, koja je već osvojila dosta nagrada. Naravno, i naši najmlađi glumci rade na dvema novim predstavama (“Ružno pače” i “Pepeljuga”), čemu se posebno radujemo. 

Kada je reč o profesionalnoj (ko)produkciji, planiramo da radimo komediju “39 stepenika”, čija se adaptacija oslanja na poznati Hičkokov film iz tridesetih godina prošlog veka.

Pored toga, očekuje nas organizacija naših festival. Prvo čuvenih “Majskih igara”, a potom i našeg festivala monodrame “Be:femona”. Za velikim zadovoljstvom ističem da već sada postoji interesovanje glumaca iz Srbije i iz inostranstva za učestvovanje na ovom mladom festivalu, tako da jedva čekam oktobar. Naravno, očekujem i ekipu vašeg portala na “Be:femonu”.