Željko Džek Dimić: "Dok radim na svojim likovima, osecam se kao skulptor"

Milana Vojnović
apr 2018.

Željko Dimić je glumac, poreklom iz Bosne; čovek kome je san o glumi bio i glavni pokretač da, nakon što nije uspeo da upiše Akademiju, ode za Ameriku i tamo pokuša da ostvari ono čemu je oduvek težio. U tome je i uspeo i danas, iako ima mnogobrojne angažmane na filmu, pozorište za njega ima posebno i važno značenje. Naša publika imala je prilike da ga vidi u Galeriji Polet, a održao i radionice studentima glume.

Vi dugo živite i radite u insotrastvu, međutim, ovo nije prvi put da se predstavljate srpskoj prilici, zar ne?

Ne, nije. Imao sam sreću i zadovoljstvo da na ovim prostorima, sa kojih inače potičem, radim filmove “Srpski ožiljci”, “Travelator”, “Neke druge priče”, “Volja sinovljeva”, “Turneja”...Takođe, 2005. godine sam gostovao na Festivalu Monodrame u Zemunu, a početkom ove godine, u februaru sam nastupio u Galeriji Polet sa svojim izborom poezije na srpskom, hrvatskom, ruskom i engleskom jeziku.

dzek-dimic01

U Ameriku vas je odvela želja da se bavite glumom, tamo ste i počeli da se bavite njome. Kakva su Vaša iskustva sa radom u pozorištu u Americi?

Na Off Broadway-u sam igrao u predstavama Lover (Ljubavnik), The Room (Soba) Harolda Pintera, Rats (Pacovi) Izraela Horovica, Tesla Sheri Graubert,  Emigranti Slavomira Mrozeka, Tragični Heroj i Medved Antona Pavloviča Čehova, The Zoo Story (Zooloska Prica) Edvarda Olbija. Pozorišna scena i jeste jedan od najvećih razloga što sam poželeo i kasnije i odlučio da se bavim ovim divnim zanatom, upravo zbog kontakta i razmene energije sa onima koji te na sceni gledaju. Rad na sceni za mene je poseban izazov jer dok radim na svojim likovima pred publikom uživo, osecam se kao skulptor koji svoju skulpturu radi u ledu, boreći se sa vremenom da ona bude završena dok se led ne istopi.

Da li ima razlike i ukoliko da, kolika je, između pristupa samom radu u Americi i ovde?

Razlika je, uglavnom, bazirana na razlozima materijalne prirode, odnosno budžetima koji su za televizijske, filmske i pozorišne projekte u Americi mnogo veći nego ovde, kod nas. Što se tiče kvaliteta, nije pravilo da je isti na strani onih koji imaju više para. Dobri projekti mogu da se urade sa malo novca i tamo i ovde, baš kao što i loši projekti mogu da se realizuju sa velikim budžetom. I naravno, razlika je u samom procesu dobijanja odredjene uloge. U Americi je konkurencija ogromna i ja sam, za svaku od 70 i nesto uloga koje sam do sada ostvario na filmu i televiziji i 8 uloga na sceni, morao da se izborim protiv najmanje nekoliko stotina kolega. Na primer, za reklamu za osiguravajuće društvo (Afinity Mortgage), morao sam da pobedim njih 640-oro koji su bili u užem izboru za istu, a prijavljeno ih je bilo preko 6000.

Šta je za vas bio najveći izazov kao glumca sa ovih prostora?

Jezik je najveća barijera za svakog glumca koji nije rođen i odrastao u Americi. Ja sam imao sreću sto sam na Lee Strasberg Institutu imao fantastične profesore koji su sa mnom temeljno radili 4 godine i naravno privatnog učitelja za izgovor i za dijalekte jer bez njihove stručne i ljudske pomoći, nikad ne bih bio u poziciji da igram likove koji su rođeni Amerikanci, a što jesam ostvario. I pored toga sam imao sreću da igram likove na različita 4 jezika i 4 akcenta na engleskom jeziku, uključujući i njujorški.

Zašto ste poželeli da se vratite i predstavite publici?dzek-dimic02

Nisam se vratio, i dalje živim u Njujorku, ovde samo gostujem. Nisam zaboravio ko sam i odakle sam i uvek volim da igram na maternjem jeziku na kojem nikada ranije nisam imao priliku do odlaska u Ameriku, niti da studiram glumu niti da se njome na maternjem jeziku bavim. Koliko god uloga da ostvarim bilo gde u svetu, uvek cu imati posebno zadovoljstvo i privilegiju da radim na ovim prostorima. Od Triglava do Đevđelije.

U toku Vašeg boravka u Srbiji, održali ste i predavanja studentima glume. Šta ste pokušali da prenesete mladim nadama srpskog glumišta?

U februaru ove godine sam bio gost kolege Tihomira Stanića i njegove klase na kojoj je on profesor na BK Akademiji. Uvek mi je zadovoljstvo da radim sa kolegama, mlađim ili starijim, koji imaju različit pristup ovoj, sa jedne strane predivnoj, a sa druge teškoj profesiji jer kroz takvu vrstu interakcije i razmene znanja se i jedni i drugi dopunjujemo i pri svakom susretu naučimo nešto novo. Prenosim im ono što i oni prenose meni - znanje koje oni imaju, a ja ne. I obrnuto. Zato moja predavanja nisu uobičajena i ne zasnivaju se na pukom pričanju sa moje strane i slušanju sa njihove, već na uzajamnom radu i zajedničkim vežbama koje oni nisu imali prilike da rade u New York-u, a ja u Beogradu.

Da li biste ostali u Srbiji i bavili se pozorišnom glumom?

Često dolazim, 4-5 puta godišnje, ali, za sada, nemam nameru da se ovde preselim i da radim za stalno u nekom od pozorišta. Velika želja mi je da, jednoga dana, kad se za tako nešto stvore uslovi, otvorim svoje pozorište, ovde u Beogradu, da bude multikulturalno i da se u njemu, između ostalog, izvode predstave i performansi na više jezika.

Planirate li neka druga gostovanja ili projekte u Srbiji ili na ovim prostorima?

U petak 20. aprila u 20:00 casova sam gostovao u Narodnom pozoristu u Subotici sa izborom poezije svojih omiljenih pesnika na srpskom, hrvatskom, ruskom i engleskom jeziku, kao i sa nekim autorskim pesmama. Naredni dan, u subotu 21. aprila u 12:00 casova održao sam javni čas glume u Operi i teatru Madlenianum gde sam sa kolegama i studentima glume raditi neke od vežbi koje sam četiri godine radio na Lee Strasberg Institutu u New York-u. Krajem juna meseca ću ponovo gostovati u Galeriji Polet, sa svojim novim programom koji će biti na vreme objavljen.

Koju predstavu biste preporučili našim čitaocima?

Nedavno sam imao priliku da u beogradskom Poletu gledam izvanrednog Raleta Milenkovica u njegovoj monodrami “Naši dani” i iskreno preporučujem i vašim citaocima da to učine.