Zoran Pajić za Hoću u pozorište: "Gladni, siromašni, uplašeni sami sebe cenzurišemo"


nov 2017.

Zoran Pajić ima 36 godina, Beograđanin je i diplomirani glumac na Akademiji umetnosti Braća Karić u klasi Predraga Ejdusa. Moć teatra otkrio je u detinjstvu iz čega se rodila želja za bavljenjem glumom. Danas je glumac koji zajedno sa hrabrim kolegama iz mladog i ozbiljnog Reflektor teatra stvara "nepodobne" predstave koje su više puta ućutkivane cenzurom. (Crvena - samoubistvo nacije, Sumnjivo lice). Za razliku od mnogih, neuplašeni sukobima sa vlašću, daju primer i domaći zadatak uspavanim kolegama umetnicima i pozivaju na hrabrost. Zoran nam je govorio detaljnije o nezgodama oko izvođenja predstava, temama koje žuljaju, stanju u društvu i idejama o poboljšanju i podizanju svesti.

Da li osećate bojazan zbog izrazito eksplicitnih motiva u predstavi Sumnjivo lice? Retko ko danas toliko nedvosmisleno upire prstom u vlastodržce.

Tokom procesa rada ni u jednom trenutku nisam se zapitao kako će bilo ko reagovati na predstavu i scene u njoj. Možda sam naivan u pristupu, ali i dalje mi je nepojmljivo da neko u današnje vreme ima bojazni za umetničko delo ili da bilo koje delo bude zabranjeno. Dosta ljudi nam je reklo da smo veoma hrabri, ali mi smo samo bili iskreni i svim srcem ušli u novo čitanje Nušićevog dela. Mislim da više nije pitanje da li se bojimo da upiremo prstom u vlastodržce, već da li to nekome donosi novčanu ili bilo kakvu drugu dobit. Ne znam da li bi ova predstava bila zabranjena kada bi se igrala u nekom od velikih pozorišta i kada bi se mediji obrušili na nas i napravili besmislenu i nepotrebnu senzaciju. Smatram da se ništa ne bi promenilo u odnosu na sadašnji trenutak, osim što bi više ljudi pogledalo našu predstavu.

Kako je biti jedan od retkih glasnogovornika? Najlakše se uočavaju hrabri, je li to privilegija ili usamljenost?

Zaista me čudi što nema više društveno angažovanih predstava. Autocenzura je prisutnija nego sama cenzura zbog toga što smo gladan i siromašan narod. Zašto bi se iko bavio angažovanim pozorišltem kada može dobro da zaradi tezgarenjem. Sa druge strane, vladari su u današnjem potrošačkom društvu predstavljeni kao superheroji koji spašavaju svet u kome ne treba da misliš, već samo da se prepustiš njihovoj snazi i mišićima, a hrabri koji misle svojom glavom su većinom negativci sa željom da sruše takav svet. Takve podele koje u našem narodu vladaju vekovima, nevezano ko je na vlasti i kakav je sistem. Mi i oni. Pozitivci i negativci. Dobro i zlo. Crno i belo. Ako ne želiš da pripadaš ni jednoj strani, onda si otpadnik i tražiš svoje mesto u nekoj drugoj državi.

Evidetno je da beogradska pozorišta ne nude u  potrebnoj meri predstave koje provociraju, opominju i rastežu svest.  Da li tako tihi i benigni repertoari dodatno pasivizuju učmalo društvo? Kolika skrivena opasnost leži u sužavanju pozorišta na razbibrigu uz časne izuzetke?

Udri brigu na veselje vekovima je moto našeg naroda. Zašto bismo mislili svojim glavama, pustimo druge da misle za nas, neka njih boli glava. Ima nekoliko predstava na repertoaru beogradskih pozorišta koje direktno ili indirektno kritikuju društvo, ali ne u dovoljnoj meri. Predstava ,,Rodoljupci" reditelja Urbana Andraša je jedna od njih. Treba nam više reditelja kao što su Vojkan Arsić ili Urban, koji će svojom snagom i umećem pružiti publici naviknutoj da ušuškano sedi na svojim mestima i očekuje zabavu i razonodu, jedan hladan tuš koji će ih možda naterati i na razmišljanje, pa makar ih i zabolela glava. U suprotnom, pozorište gubi svoj smisao.

Isplati li se biti hrabar? Zasigurno je moralnije, ali da li je pametnije dovoditi svoju egzistenciju u pitanje zarad viših ciljeva? Kičma ili stomak?

Bili smo gladni i devedesetih, ali tada je bilo više hrabrih ljudi u pozorištu. Tada nisi imao šta da izgubiš. Većina je bila gola i bosa, te je lakše bilo organizovati se i delati bez straha. Onda su ti hrabri ljudi osetili pozicije, kožne fotelje, najeli se i napili i danas im ne pada na pamet da opet rizikuju kao pre dvadeset godina, a svoju decu uče da je pun stomak najbitniji u životu, da se ovde teško može išta promeniti,  na kraju ih šalju u inostranstvo da završavaju škole i tamo nastave svoj život. Više nije bitno zbog čega se živi, već od čega.

Hoćemo li prestati smehom da ulepšavamo ružnu istinu i smejemo se sopstvenoj propasti? Je li to posledica nerazumevanja ili očaja?

To je posledica naravi i mentaliteta ovog naroda. Lakše nam je da se nasmejemo našoj propasti, nego da se suočimo sa problemima i nešto uradimo po tom pitanju. Ne pamtim kada je ovaj narod dobro živeo. Stalno slušam kako je za vreme Tita bilo bolje, ali je I tada bilo cenzure  i  ukidanja slobode govora. Jedan čovek nas je vodio, a mi smo ga slepo pratili.  Dakle, na ovom prostoru slobode i blagostanja nikad nije ni bilo i baš zato nismo ni sposobni da se suočimo sa problemima i da izgradimo nešto bolje, jer za bolje i ne znamo. Od muke se smejemo sebi.

Vlast se danas interesuje za kulturu isključivo u slučajevima kada treba da ućutka hrabre umetnike. Predstava ,,Crvena - samoubistvo nacije” je cenzurisana. Da li cenzura obeshrabri umetnika i suzi prostor delovanja ili daje vetar u leđa znajući da je upravo pogodio metu?

Svaka povratna reakcija, bila pozitivna ili negativna, dobra je za neko delo. Ravnodušnost je najgora. Crvena je cenzurisana u Zrenjaninu, ne zbog same teme, već koliko sam razumeo zbog nekvaliteta predstave. Kada su nas cenzurisali u Leskovcu, javnost i mediji su zaista stali na našu stranu i posle nekoliko dana predstava je vraćena na njihov repertoar. Policija je u civilu sedela u publici, ispraćeni smo ovacijama, ne samo zbog reakcije na neuspelu cenzuru, već zbog same predstave. Nama je ta cela halabuka donela novu publiku koja do tada nije ni znala da postoji naša predstava. Donela nam je i dobru reklamu, jer se u publici možda pojavila žena iz unutrašnjosti koja je saznala za našu predstavu iz žute štampe, koja možda nikada i nije bila u pozorištu, a muž je kod kuće tuče i ugnjetava, pogledala Crvenu i eventualno nešto promenila u svom stavu i mišljenju. Hvala cenzuri na tome.

Po Vašem mišljenju, da li deo muškaraca naše države zaista nije svestan da politika zabrana abortusa ne vodi do zdravog povećanja nataliteta ili je to perverzna želja za daljom dominacijom i upravljanje tuđim telom i životom?

Kada bi samo naši muškarci znali koliko je naših majki, sestara, žena i  ćerki imalo abortasa, bili bi u strašnom šoku. Radile su to i rade dan danas upravo zbog tih dominantnih muškaraca i njihovog stava prema ženama, kao i stava države prema njima. Većina muškaraca u Srbiji i danas misli da je rađanje jedini cilj postojanja žena na ovom svetu, po mogućstvu muške dece. Kada se usude da misle svojom glavom, onda se osećaju ugroženo. Istini za volju, i majke svoju mušku decu uče da kada ih žena ne sluša treba da im udare po jednu šljagu. Radi reda, edukativno. Onda se pitamo u kakvom društvu treba da nam rastu deca i da li će živeti normalno i biti zadovoljni svojim životom, a da ne moramo da ih vaspitavamo da se dobrota i pošte je ne isplate.

Žene žrtve ćute iz straha i sramote, a mi zbog neznanja, neupućenosti i nezainteresovanosti. Kako, pored predstavama, razbiti iluziju da problem nije 'tamo negde', već u stanu našeg prvog

Treba pričati u školama što više da nije normalno ugrožavati i maltreturati drugo biće. Takođe, sa roditeljima treba pričati, a nasilnike zatvoriti. Ne treba ćutati i okretati glavu. U svakom komšiluku postoji bar jedan par gde muškarac tuče i maltretira ženu i to svi znaju, svi čuju, ali kod nas je normalno da postoji takav par i ništa se ne preduzima niti prijavljuje. Majke savetuju svoje ćerke da trpe i ćute, jer sama neće preživeti i ko će nju sa detetom u naručju. Država nedovoljno brine o samohranim majkama i o tome se premalo priča, jer čim je samohrana zaključuje se da sa njom nešto nije u redu. Veštica koja treba da skrati jezik. Puni smi predrasuda i repova iz prošlosti. Treba poštovati i brinuti se o čoveku, nebitno da li je žena, muškarac ili nešto treće.

Fotografije preuzete sa: reflektorteatar.rs

Autor: Anamarija Jeličanin