Teatar mladih "Mišolovka"

Teatar mladih Mišolovka iz Novog Sada osnovali su Ibro Sakić i Jelena Zdravković 2013. godine. Sakić i Zdravković posle decenijskog iskustva u dramskoj pedagogiji na dve različite strane (Srpsko narodno pozorište i Kamerno pozorište muzike Ogledalo) donose odluku da osnuju teatar koji se razlikuje od drugih po tome što on neće imati za cilj produkciju i proizvodnju predstava već će se baviti razvojem dece i mladih kroz pozorišni rad. 

Ovaj teatar danas broji 70 aktivnih članova podeljenih u 3 grupe, odnosno uzrasne kategorije. Prvu grupu čine deca od 7 do 10 godina, drugu grupu čine deca od 10 do 14 godina i treću grupu mladi od 15 do 26 godina. U osnivačkom aktu teatra naglašene su tri glavne oblasti delovanja: kultura, umetnost i pedagogija. Kada se te tri oblasti prožimaju u realnosti imate decu i mlade koji igraju za decu i mlade, ali i za odrasle. 

Na pozorišnim radionicama Teatra mladih Mišolovka koje se odigravaju jednom nedeljno u trajanju od 3 sata, radi se sa polaznicima na koncentraciji, memoriji, snalaženju u prostoru, samopouzdanju, empatiji, jasnoći i lepoti izraza (telesnog i verbalnog) dakle govoru i govoru tela, negovanju različitosti (sopstvene i tuđe) timskom radu, prepoznavanju i oslobađanju sopstvenog bića u prirodnost, što dalje vodi u kontakt sa samim sobom. Taj kontakt, desi se uvek, pre ili kasnije, i dovodi do unutarnjeg mira, prihvatanju sebe (onakvima kakvi jesmo) i prihvatanju drugih. Takve individue dobijaju na taj način dobre temelje, osnove, na kojima će dalje moći da se gradi jedna stabilna i zdrava ličnost koja je u stanju da se snađe u svakoj situaciji i okruženju, koje ih svakako čekaju u budućnosti, ne samo tokom odrastanja nego i čitavog života. 

Dakle, ideja je da kroz pozorišne vežbe, igre i zadatke, polaznici rade na sopstvenim sposobnostima i veštinama koje su im potrebne za realan život. Podsticanje kreativnosti i učenje kroz igru omogućava rad koji ne isključuje zabavu, naprotiv. Radeći individualno, u parovima, u grupama po nekoliko članova ili na nivou cele grupe, polaznici radionice nisu ni svesni da je cilj zapravo sam taj rad, odnosno proces. Da sve one gore već pomenute sposobnosti jačaju i izoštravaju se u samom procesu. Predstava sama po sebi nije i ne može biti cilj. 
Predstava ili Javni čas može da se dogodi ali i ne mora. Dogodiće se ukoliko je grupa spremna kao kolektiv. Svaka grupa ima svoju energiju i svoj ritam koji mora biti uvažen bez nepotrebnog pritiska. Ukoliko se tako postave stvari, onda se dogodi to, da na kraju sezone svaka grupa izađe sa Javnim časom. 
Teatar mladih Mišolovka ulazi u petu godinu postojanja i do sada se na radionicama u ovom teatru svaka grupa bavila konkretnim zadacima (kad je u pitanju najstarija grupa i sa konkretnim tekstovima) te su grupe izašle pred publiku sa „Neverbalnim dijalozima“ i „Grčkim mitovima“, koji su zapravo autorski projekti nastali u skladu sa načinom rada, tj. radioničarskim putem iz vežbi i improvizacija samih polaznika. Takođe, istim putem došlo se do rešenja za nekoliko nastupa pred publikom koji su kao osu imali već postojeći tekst. U pitanju je „Putujuće pozorište Šopalović“ po tekstu Ljubomira Simovića, „Greta str. 89“ Luca Hibnera, „Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja“ po tekstu Iva Brešana i Čehovljeve pripovetke. Interesantno je da smo sa najmlađom ekipom (7-10 god.) uradili Šekspirov „San letnje noći“. U ovoj predstavi igra 27 mladih glumaca i jedan pas. 

Svaka od grupa imala je, i igrala je na kraju sezone, ipak, predstavu. No, ta činjenica i dalje ne menja osnovni cilj pozorišnih odnosno dramskih radionica u ovom teatru. Naime, i samo izvođenje, igranje pred publikom nije u koliziji sa gore pomenutim ciljevima, jer se doživljava kao deo procesa. Samo igranje je jedan javni nastup, odnosno istup, za nekog od polaznika radionice prvi, za nekog drugi ili treći. Ako se na čitav život gleda, od male mature pa do razgovora za posao ili bilo kakve interakcije sa drugim ljudima kao javni nastup, onda će polaznici svakako biti pripremljeniji za bilo šta što ih čeka onog trenutka kada izađu iz svoje „konforne zone“. 

Pored osnovnog cilja u ovom teatru, razvoja ličnosti dakle, postoje sekundarni ciljevi. Jedan od njih, ništa manje važan, jer korespondira sa čitavim društvom u kojem individua, odnosno polaznik radionice živi, jeste razvoj i negovanje obrazovane pozorišne publike. I ne samo pozorišne, već konzumenata (razvoj publike) drugih kulturnih i umetničkih sadržaja. Pored osnovnog rada i učešća na radionici, polaznici razgovaraju o literaturi, predstavama, muzici, filmu, razmenjuju iskustva i upotrebljavaju ih u kreiranju sopstvenih odgovora na glumačke zadatke. Drugim rečima, implementiraju sve stečeno znanje u sopstvene kreacije baveći se umetnošću stvarajući na taj način osobene „svetove“ . Stoga, deca i mladi dolazeći na radionicu Teatra mladih Mišolovka postaju i kreatori i recepijenti umetničkih sadržaja, i opet napomenimo, bez da im je to cilj sam po sebi, za cilj imaju sopstveni razvoj.