Ana Frank

Dnevnik Ane Frank je verovatno jedna od najpoznatijih priča dvadesetog veka. Vođen tokom više od dve godine njenog skrivanja, Dnevnik je objavljen ubrzo nakon završetka Drugog svetskog rata (1947. godine u Amsterdamu), i predstavlja ne samo dokument života u ratnim vremenima već i pokušaj suočavanja sa užasima Holokausta. Naime, zločini modernog doba (npr. kolonizacija sveta od strane većine evropskih zemalja) dostižu svoj vrhunac tokom prošlog veka, kada je tehnologija – čiji se razvoj najčešće dovodio u vezu sa civilizacijskim napretkom – omogućila masovnu proizvodnju smrti. Atomski napadi na Hirošimu i Nagasaki, i industrija smrti Trećeg rajha simboli su sloma humanističkih načela, i predstavljaju traumatično mesto u novijoj istoriji Zapadnog sveta.

Ipak, pokušaje (i potrebu) simbolizacije onog nezamislivog i dalje prati polemika o predstavljivosti Holokausta, te o etičkim implikacijama takvog čina unutar sveta umetnosti. Jednostavno rečeno, pitanje koje se postavlja glasilo bi: da li je moralno baviti se realnim stradanjima u cilju nečeg drugog, makar to bilo i stvaranje umetničkog dela? Na tragu ovakvih promišljanja nastaje predstava Ana Frank, i to na osnovu integralnih odlomaka iz Dnevnika. Inspirisana avangardnom umetnošću, pre svega avangardnim pokretima iz prve polovine dvadesetog veka, predstava Ana Frank posredstvom svog estetskog plana u sećanje priziva ideju o umetnosti koja može promeniti svet, i ideju o svetu kao mestu koje bi trebalo i koje je moguće menjati. Drugim rečima, ona se temelji na uverenju da umetničko delo, ukoliko deluje problemski, izvesno utiče na društveni ambijent u kojem nastaje. A u ovom slučaju, nadamo se, senzibilišući svoju publiku za patnje drugog.

Vlatko Ilić
Vojislav Klačar