Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja

Boemi


Predstava trenutno nije na repertoaru
0.0

Broj ocena: 0;




Boemi

Premijera: 12. maj 2007.
Pisac: Đakomo Pučini, Režija: Katarina Panti Liberoviči

Igraju:

Rodolfo, pesnik - Aleksandar Saša Petrović
Marčelo, slikar - Vasa Stajkić
Šonar, muzičar - Nebojša Babić
Kolin, filozof - Goran Krneta
Benoa, stanodavac - Igor Ksionžik
Alčindoro, gradski većnik - Željko R. Andrić
Mimi - Danijela Jovanović
Mizeta - Darija Olajoš Čizmić
Parpinjol, prodavac igračaka - Aleksandar Tolimir
Narednik - Mladen Nikolić
Carinik - Dragan Đurin

Premijeru pripremio dirigent: Đampaolo Marija Bizanti, Libreto prema romanu A. Miržea Slike iz života boema napisali: Luiđi Ilika i Đuzepe Đakoza, Dirigent: Đanluka Marčano / Aleksandar Kojić, Scenograf: Serđo Marioti, Kostimograf: Kristina Ačeti, Dirigent Hora: Vesna Kesić Krsmanović, Dirigent dečjeg hora: Ana Kovačić, Asistent reditelja: Katarina Mateović Tasić



REČ REDITELJKE

Ideja koja me je vodila u radu na Boemima bila je ideja sećanja.

Ovo je priča o jednom sećanju. Rodolfo, pesnik i pisac, baca poslednji pogled na svoju mladost. Kroz njega se i mi opraštamo od svojih snova, želja i nada. Rodolfo pripoveda o ne tako davnoj prošlosti koja još živi u nama, slike i utisci se pojavljuju u delovima, ali s nejasnim obrisima.

Pariz, 1930. Istorijski trenutak – između dva svetska rata – u kome želja za životom pojačava osećanja. To je i grad-simbol želje za ljubavlju i umetnošću. I kako nostalgično kaže Marčelo: „O, lepo doba varki i utopija, u kome se veruje, u kome se nada i sve se lepšim čini.“

Momenat u kome žive glavni likovi je već obavijen velom gorčine, jer tamo gde je nostalgija tamo je i prošlost. I u tom sećanju nadolaze nam mesta i događaji, a smene godišnjih doba se ubrzavaju i usporavaju s našom ličnom percepcijom vremena i prostora.

Ovo nije samo priča o jednoj ljubavi. Boemi ističu i jednu od slabosti ljudske prirode – usamljenost. Kako Mimi biva sve više ophrvana bolešću, to nam se sve više muti slika sećanja, odvajajući nas od prošlosti. Mimi se uzdiže iznad svoje ljudske prirode postajući simbol vremena kome nema povratka. Metafora jeseni mladosti.