Carstvo mraka

Nekoliko godina pre nego što će Lav Nikolajevič Tolstoj napisati komad Carstvo mraka, negde u ruskoj provinciji zaista je zabeležen slučaj čoveka koji na dan svadbe svoje ćerke javno priznaje sve zločine koje je počinio i traži iskupljenje grehova. Kako i sam Tolstoj u svom dnevniku navodi, inspirisan ovim incidentom, on 1885. godine počinje da piše Carstvo mraka. Ipak, ako imamo u vidu čime je komad inspirisan i naslov koji nosi, ne čudi što je po objavljivanju bio zabranjen za izvođenje u Rusiji, sve do 1902, odnosno dok pisac nije pristao da onim najstrašnijim scenama iz komada dopiše alternativu.

Kada piše o umetnosti, Tolstoj njen cilj i svrhu nalazi u prenošenju emocije; ona je sredstvo opštenja između dva čoveka – onog koji nešto proživljava i nosi neku emociju u sebi i onog koji to posmatra i prima određene impulse, počinjući i sam nešto da oseća. Međutim, kako i sam Tolstoj tvrdi, zabluda je da je zadatak umetnosti da prenese samo pozitivne emocije i time posmatrača ušuška u neku vrstu zadovoljstva. Baš naprotiv, on kaže da osećanja kojima umetnost treba da „zarazi“ posmatrača mogu biti najrazličitija moguća – od veoma jakih i veoma slabih, preko veoma uzvišenih i veoma beznačajnih (niskih), pa sve do veoma dobrih i veoma loših, jer sve to (a okvir ne može biti širi) pripada umetnosti.

Iz samog naslova može se naslutiti kakvu vrstu osećanja ovaj komad ima nameru da proizvede i izazove u ljudima. Carstvo mraka donosi naizgled duboko religioznu priču o čoveku koji je izgubio put – Nikiti, mladom slugi na ruskom seoskom imanju koji, kako priča odmiče, sve dublje upada iz greha u greh. Podnaslov komada kaže da od slamke kuća izgori, a za Nikitu je, u tom slučaju, samo pitanje vremena kada će sve oko njega izgoreti. Tolstoj ne traži psihološka objašnjenja za ponašanje svojih likova, niti se mnogo trudi da pretpostavi da možda svako od nas u sebi nosi sposobnost za takvu vrstu izopačenosti, već naprotiv, deluje kao da on za ovakve ljudske karaktere najviše krivi očajničko siromaštvo iz kojeg svi oni potiču. Iako je Nikita u Tolstojevom komadu dobio centralno mesto, ono što je neizbežno pomenuti jesu ženska lica ove drame, koja, onako kako ih pisac pozicionira, zapravo pokreću zlo koje se dešava i razvija u njihovom carstvu mraka. Međutim, iako Tolstoj vrlo izvesno samo muškarcu pruža priliku za iskupljenje, dok za ženu (koja je za njega, u ovom slučaju, pokretač zla) tako nešto nije moguće, ovaj tekst ipak pruža dovoljno dokaza da su svi ti ljudi koji žive u jednom takvom carstvu mraka i sami mračni i svi međusobno podjednako sposobni za ono najgore.

U ovakvoj dramskoj strukturi, punoj dramatičnih događaja i napetosti koja raste i raste jureći ka iskupljenju, nema mesta za velike diskusije, razvijanje karaktera ili bilo kakve dvosmislenosti –Tolstoj najveći prostor za razvijanje pruža nemoralu i zlu njegovih dramskih likova. Mrak i morbidnost koje Tolstoj u ovoj drami prikazuje, dali su nam odličan povod da istražujemo kako se oni postavljaju na scenu, sa svešću da to može (i treba) biti još mračnije od svega onoga što sam tekst pruža.

Retko je publika u pozorištu stavljena u situaciju da gledajući predstavu ostane bez lika za koji može da se veže i sa kojim može da se poistoveti. Retko je i to da publici nije pružena jasna podela na dobro i zlo, a samim tim i prilika da lako odabere na čijoj će strani biti, a retko je i to da u pozorištu publika bude suočena sa tolikom količinom nasilja i zla koja preovlađuje u scenama. Upravo u tome videli smo priliku da se ostvari želja svih nas koji smo stvarali ovu predstavu – da suočimo publiku sa prilikama i ljudima koji po pravilu bivaju nevidljivi.

Tijana Grumić