Derviš i smrt

         Na samim počecima nastanka ljudske civilizacije homo sapiens je umetnost koristio za sporazumevanje, što je bitan pokazatelj njene važnosti i uloge u svakolikom razvoju čovečjem. Naši veliki uzori Stari Grci bili su ozbiljni proučavaoci različitih vrsta umetnosti i njenog uticaja na intelektualni, duhovni razvoj ljudskog roda. Ako u focus stavimo književnost, svakako ćemo morati da započemo temu sa Aristotelom, jednim od prvih književnih teoretičara. Veliki učitelj Aleksandra Makedonskog pokazao je kako treba da se pišu književna dela koja će imati povoljan uticaj na razvoj svojih korisnika, te kako da se njima postigne efekat katarze – estetičko očišćenje duše onoga koji posmatra umetničko delo. Da ostanemo u domenu literarne umetnosti, pa da se fokusiramo na i do danas najživlju  i najbitniju njenu funkciju – izgrađivanje velikog broja različitih svetova, slika, utisaka, predstava u toku čitanja dela različitih vrsta i žanrova. Dakle, koliko korisnika, toliko razičitih univerzuma formiranih od jednog istog romana, pripovetke ili kratke lirske pesme. Koliko se samo razvije i obogati naša mašta, naš emocionalni i misaoni svet posle pročitanog dela? A da onaj moralni i vaspitni deo ostane u drugom planu, bar za sada.

          Književnost kakvu smo je gore opisali oduvek kolaborira sa drugim umetnostima, naročito sa pozorišnom. To je jedan stalan proces u kome se dela pišu, a zatim se izvode na sceni pozorišta pri čemu im je udahnut nov život i postojanje. Dakle, međusobna saradnja literarne i pozorišne veštine je neminovna, čak isključiva ako uzmemo u obzir nepostojanje scenskog prikaza bez tekstovne podloge.  No, ovo je tako poznato i blisko svima nama, te šta je onda predmet koji nas zanima? Zanima nas kako se obilje slika koje sa sobom nosimo ponaša kada dodjemo u pozorište i posmatramo delo obrađeno na osoben način? Da li dolazi do sudara predstava koje posedujemo i  onih  sa kojima se susrećemo? Da li se utisci isključuju i potiskuju ili u međusobnom dodiru postaju uglačaniji i jasniji?

         Neka literarna dela toliko su puta prepričavana, čitana, interpretirana i doživljena da se ponekad čini da je prilikom njihovog čitanja nemoguće izgraditi neku novu, nekonvencionalnu, ličnu interpretaciju. Stoga ovaj pomalo psihološki moment u recepciji jednog pozorišnog dela najbolje je pratiti na ostvarenju koje je većini poznato, i koje je postalo deo naše kulturne baštine. U red ovakvih dela svakako spada Derviš i smrt -  čuveni roman, još čuvenijeg autora. Toliko detaljnih opisa, toliko dubine i univerzalnih istina dobijamo dok čitamo stranice ovog remek-dela. Tako plastične opise stanja u kojima se nalaze junaci, posebno Ahmed Nurudin, retko su uspeli i ne tako često dostupni. Stoga je pred tvorce pozoršne predstave stavljen težak zadatak. Ne samo da jednu fikciju treba da ostvare na potpuno drugačiji način, već treba da ne iznevere očekivanja velikog broja gledalaca koji su tu jer su bili oduševljeni sopstvenim doživljajima dela Meše Selimovića. Zato su klasici književnosti najzahtevniji izazov, posebno kada na umu imate ogroman broj mogućnosti za njihovu obradu. Da li se držati teksta doslovno ili ga interpretirati bez nekih većih odstupanja? Da li ga doraditi i dopuniti po svom nahođenju? Kako u njih uneti dovoljne promene koja će osvežiti, a ne pokvariti utiske? Reditelj predstave Derviš i smrt, Egon Savin, svakako je znao kako na pravi način da pristupi obradi dela.

        Svaki gledalac u sedištu Narodnog pozorišta došavši na predstavu, imao je priliku da impresije sa kojima se susreo u svom umu i koje je izgradio tokom čitanja dela, doživi i razvije do nivoa stvarnosti. Jedno ovako grandiozno delo na sceni je dobilo jedan nov život, jedan nov vid koji je samo dodatno upotpunio veličinu koju mu je dodelio pisac Meša Selimović. Ma koliko različitih misli i osećanja izgradili o ovom delu u toku čitanja istog, sva ona će biti samo dodatno iskristalisana nakon dvočasovnog posmatranja pozorišnih umetnika na daskama. Za to je najzaslužniji Nikola Ristanovski, veličanstveni Ahmed Nurudin u Pozorištu. Tako kompleksna i psihološki razvijena ličnost koja je nosilac gotovo svih vrednosti romana u potpunosti je ocrtana u reči i pokretu Ristanovskog. Monolozi o razočaranju u ljude i veru, plačevne replike o izgubljenoj pravdi, sukobi sa vlašću koja sebi dodeljuje ulogu božanstva i pravo da sudi nevinom i krivom, molitve za dušu ubijenog brata dobile su život, živele su na sceni zahvaljujući majstorstvu jednog čoveka. Sve što smo prethodno doživeli u samostalnom istraživanju Selimovićevog dela dobilo je svoj pravi razvitak na licima i u tonu kojim su glumci dočaravali svoje replike. Tako je dijalog između Ahmeda Nurudina i Hasana, Ljubomir Bandović, postao živ razgovor dvojice dijametralno suprotnih ljudi koji su pronašli jedan u drugom sve ono što im je u sopstvenom karakteru nedostajalo. Tako plastično, stvarno, blisko, ljudsko, životno. Cela postava uspela je da duboko iz naše svesti ponovo pokrene sve one slike i predstave koje smo izgradili nekada davno dok smo u srednjoj školi prevtrali stranice Selimovićevog romana. I ako smo nešto preskočili, propustili ili zaboravili, tu je pozorišna predstava Derviš i smrt da oživi, osveži i izgradi svet zvani Ahmed Nurudin i svi oni koji doprinose njegovom padu. Režiser Egon Savin i glumačka postava su uspeli da urade najteži deo posla, da do tančina pokažu prelive osećanja. Nema tu velikih zbivanja, sukoba, promena na sceni. Važno je da većina oseća promene u čoveku čiji su ideali srušeni, nade izneverene, a sve ono u šta je verovao nestalo je. A pozorišna i literarna umetnosti ovoga puta ostvarile su punu saradnju. Gledanje predstave pokazalo  je da ljudi i u 21. veku razumeju i saosecaju sa licnim problemima običnih ljudi u Bosni za vreme Otomanske vladavine, jer su oni univerzalni i prepoznatljivi na različitim prostorima i u svim vremenima.

       Dve udružene umetnosti učinile su od jednog dela da postane blisko i stvarno, a njegove univerzalne vrednosti pretvorile u iskustvo koje nam život čini lakšim, a nas same boljim. Od morala do mašte svaka crta naših ličnosti usavršavala se dok smo na pozornici posmatrali kako se od romana stvara živa reč, a kako zamišljeni likovi postaju stvarni ljudi koji koračaju kamenitim stazama života.

Foto: Narodno pozorište