Don Žuan

I danas aktuelan, svevremeni lik Don Žuana, na osnovu književnoistorijskih izvora, prvi put je obrađen u 17. veku, tačnije 1630. godine. Postavši najuniverzalniji lik španske literature, inspirativni karakter ovog zavodnika i razmetljivca dobio je počasno mesto i u delima Puškina, Bajrona, Molijera. Ne smemo malodušno zaključiti da niske strasti lako zavode um pisaca i uspevaju da se dopadnu širokim narodnim masama. Mnogo je dublje i složenije ono što se nalazi u liku Don Žuana, a što navodi umetnike da se na različite načine posvećuju obradi njegovog karaktera.

Svoju posmatračku lupu usmerićemo ka delu «Don Žuan» Žan Batista Poklena, zvanog Molijer. Svetski poznat klasicistički pisac, kao i glumac i direktor pozorišta, i u ovom delu je uspeo da izgradi jednu kompleksnu ličnost kroz koju se prikazuju svi postulati tadašnjeg 17. veka, odnosi u društvu, moralni zakoni i pravila igre zvane život. Tako je zajedljivi satiričar, kroz prividno laku igru zavođenja i smeha, izneo svu složenost francuskog društva.
Tek sada, sa ovim znanjem i izgrađenim shvatanjima, možemo se zaputiti u Jugoslovensko dramsko pozorište po kartu za predstavu Don Žuan. Ne samo da ćemo lakše pratiti izvođenje Molijerove drame, nego ćemo znati šta treba da posmatramo, za čim da tragamo, u čemu da pronađemo suštinu. 

Gorčin Stojanović sa izvanrednom glumačkom ekipom na čelu sa Vojinom Ćetkovićem (Don Žuan) i Sergejem Trifunovićem (sluga Zganarel) iskoristio je do najviše tačke sve mogućnosti ove tragikomedije. Bez mnogo napetih situacija i tenzije posmatraćemo tokom dva sata svet i život jednog čoveka sastavljen od svakodnevnih laskanja, udvaranja, zaljubljivanja u žene i sve što je lepo. Videćemo obmanjene devojke koje su spremne na sve da bi zadobile naklonost mladog plemića, a sa druge strane gnev razočaranog oca, čija su očekivanja izneverena. Bićemo i deo Don Žuanovih razmatranja o licemerstvu vremena u kojem živi i nemogućnosti da se išta pokajanjem promeni. Ipak, najveći utisak na sve nas, kao ljude koji uvek tražimo odgovore na svoje dileme i životna pitanja, ostaviće stalna trvenja između beskrupuloznog zavodnika i njegovog moralno besprekornog sluge Zganarela. Tako ćemo videti kako dionizijska raspusnost, čulnost, želja za slobodom i eros prkose moralnim i verskim zakonima, tradicionalnim shvatanjima života i sveta i pozivu na pokajanje kojim bismo okajali svoje mnogobrojne grehe. Sve će to pratiti izvanredni sporedni likovi koji će dočaravati i upotpunjavati sve osobine Don Žuana i ukazivati na to da kršenje božijih zakona ne može proći nekažnjeno. Stradanje koje će ovaj strasni zavodnik morati da podnese naznačeno je u određenim delovima predstave izvanrednim soparnom Katarine Jovanović, koja svojim glasom dočarava atmosferu pakla, koji poziva razvratnika u svoje okrilje. Ono što je glumačkoj ekipi umnogome pomoglo da od ove predstave napravi jedno kvalitetno delo jesu tehničke mogućnosti i mnogobrojni scenski efekti. Svi ostajemo zapanjeni dok, slušajući raspevane i plitke reči Don Žuana ili moralne partije njegovog sluge Zganarela, uporedo posmatramo scenu posutu lišćem koje se ogleda u mnoštvu ogledala, Elviru (Anđelika Simić), koja proklinjući svog razvratu sklonog muža odlazi na nebo zakačena za crvenu zastavu koja simbolizuje bol, improvizovanu grobnicu iz koje se čuje glas i, na kraju, neobično naslikanu smrt Don Žuana u vatri koja zatvara i sažiže Vojina Ćetkovića pred zapanjenim gledaocima.

Na kraju dolazimo do najbitnijeg segmenta ove predstave. To je ono što dolazi nakon njenog završetka. Kada izađete na vazduh i šetate beogradskim ulicama, razmišljaćete o dubljim slojevima koji kriju se iza reči. Osetićete da se ispod Don Žuanovog bezbrižnog igranja, njegovog smeha, razvrata, samouverenosti krije strah. Strah od prolaznosti, strah od prestanka mladosti i svežine. U nama će se rojiti nove misli koje opravdavaju Don Žuanovo stalno započinjanje od nule u udvaranju, njegovu želju za stalnim ponavljanjem početka kao borbu protiv prolaznosti i smrti. Tada shvatamo zašto je ovo delo i dalje interesantno i živo. Tada shvatamo šta za nas znači pozorište i koliko nas uči životu.

Foto: JDP