Premijera: 20. Dec 2013.
Pisac: Žan Baptist Poklen Molijer, Režija: Igor Vuk Torbica
Don Žuan - Ivan Đorđević
Zganarel - Dejan Dedić
Elvira - Sanja Radišić
Guzman - Dejan Karlečik
Don Karlos - Miljan Vuković
Don Alonso - Zvonko Gojković
Don Luj - Prvoslav Zakovski
Francisko - Jovan Torački
Šarlota - Edit Tot Miškeljin
Maturina - Jelena Šneblić Živković
Pjero - Stefan Juanin
Gospodin Dimanš / Debeli Luka - Mirko Pantelić
Devojka - Jelena Kesić
Dramaturg i adaptacija teksta: Tamara Bijelić, Acenograf i kostimograf: Veljko Stojanović, Kompozitor: Marko Marić, Muzički saradnik: Višnja Radosav
REČ REDITELJA
Molijerov Don Žuan delo je koje nema jednoznačnih tumačenja. Ono je kao autorovo zaranjanje u vlastita protivrečja, u unutarnje glasove u kojima su sadržani i dobro i zlo, nagon i moral. Možemo to videti i na osnovu dva noseća lika ove drame, Don Žuana i Zganarela. U njih, u ta dva znakovita «ja», kao da je Molijer razložio svoj karakter. Otuda i takva struktura i kompozicija ovog dela, puna žanrovskih poigravanja i grubog smenjivanja komičnog i tragičnog. Neko ko se bavi ispitivanjem fenomena Don Žuana, a nađe se pred ovim delom, teško može da izbegne da suočavajući se sa njegovim temama i sam ne zaviri u sebe i oseti u sebi jednako snažna protivrečja. Jednostavni su zato razlozi zbog kojih bismo mogli kritikovati Don Žuana za njegovu neobazrivost i podrugivanje svemu što ga okružuje.
Ipak, ono što predstavlja pravi izazov jeste pronaći razloge zašto ovaj lik mora i dalje da nas opominje i traži da se njime bavimo – posebno danas, kada njegova rečenica: „Samo pomoću licemerja čovek može da se izbori sa porocima u vreme u kojem živimo“, nije više oštrica uperena protiv konkretne (njegove) klase, nego je postala sveprožimajuća istina i datost. Don Žuan i danas je moćan lik, sukobljen sa okruženjem koje ga sputava, međutim, izgubljeniji je no ikada do sad i malo čega romantičnog je ostalo u tom liku. On putuje kroz svet, luta i beži, ali ono što ga okružuje prevazišlo ga je svojim besmislom, a bez bilo kakvog monolitnog i jasnog referentnog sistema vrednosti protiv kog on ustaje pokušavajući da život učini posebnim i drugačijim od onog koji mu je predodređen. Prokletstvo za njega ništa ne znači, jer u svetu koji je teološki obeležen zlom, pakao je već ovozemaljski ustanovljen. Zato Don Žuan na sebe može i stavlja bilo kakvu masku u rešenosti da, postojalo ono ili ne, „veliko drugo“ izloži svojoj spremnosti da ga pokrene, prekrši njegove zabrane, da ga svojim akcijama kritikuje i komentariše. Cilj tog puta (ili bekstva) samo je jedan: da obrazuje i pronađe vlastiti smisao.