Gospođa Ministarka

Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
7.8

Broj ocena: 10;

Gospođa Ministarka

Premijera: 08. Oct 2013.
Pisac: Branislav Nušić, Režija: Tatjana Mandić Rigonat

Igraju:

Živka - Goran Jevtić

Sima - Mihailo Todorović

Čeda - Miloš Vlalukin

Dara - Uroš Jovčić

Raka - Katarina Marković

Anka - Nemanja Oliverić

Pera pisar - Saša Simović

Momak iz administrativnog - Rastko Vujisić, Predrag Grujić

Dr Ninković - Ivan Mihailović, Damjan Kecojević

Rista Todorović, počasni konzul Nikarague - Nenad Nenadović

Familija:

Ujka Vasa - Vlastimir Velisavljević, Branko Cvejić

Tetka Savka - Dragoljub Denda

Tetka Daca - Branislav Platiša

Soja raspuštenica - Žarko Stepanov, Stojan Đorđević

Teča Jakov - Aleksandar Goranić, Miroslav Žužić

Mile - Nebojša Rako

Jova Pop – Arsin - Darko Ivić

Sava - Mišić Stefan Kovačević

Pera Kalinić - Srđa Bjelogrlić

Gospa Nata, bivša ministarka - Marko Janjić

Žandarmi - Miljan Miljanović, Alen Alidini

Scenski prostor: Tanja Mandić Rigonat, Branko Cvijić

Kostimograf: Ivana Vasić, Ivana Šešlija - Studio KONSTRUKT

Kompozitor: Draško Adžić

Scenski pokret: Anđelija Todorović

Scenki govor: Ljiljana Mrkić Popović

Dizajn svetla: Srđan Cvetković

Organizator: Tanja Perović

Asistent kostimografa: Zorana Mia Radović

Asistent organizatora: Mina Korać

Inspicijent: Željko Jaćić

Sufler: Miljan Miljanović



“Gospođa ministarka” – zamišljena kao arhetip, komična maska, stanje svesti, deformacija koja nema pol ( i muško je i žensko svojstvo), travestija. Prerušavanje je svojstvo plemenite pozorišne igre koja stvara smisao i traga za istinama o čoveku, životu, društvu. Ali igre prerušavanja odlika su i političkog života, deo svakodnevne matrice stvaranja poželjnih “imidža” na tržištu borbe za vlast i moć. Prerušavaju se i ljudi i ideje. Opšta travestija. Žanr svakodnevnice. Vlastohleplje ukida i razum. Nekada su u pozorište sve uloge igrali muškarci jer je društveno neprihvatljivo bilo da žene glume. Ta pozorišna praksa danas je ogledalo za nove puritance i malograđane kojima je neprihvatljivo štošta, možda i da muškarci glume žene i žene muškarce. Ram za predstavu je pesma Jovana Jovanovića Zmaja “Srpska politika”: “Gde je srpska politika? Je l’ kuvana il’ je presna? Je l’ skromna il’ je besna? Je l’ žedna il’ je glada? Ili igra ili svira? Il’ se malo restaurira? Il’ izdiše il’ se rađa? Il’ joj kakva baba vrača? Ili puzi ili sedi? Il’ se smeje il’ se jedi? Je l’ u dvoru bogatome? Il’ u gnezdu vraninome? Ima l’ cuclu ili zvečku? Il’ je gdegod u zapećku? Je l’ u službi il’ u miru? Il’ u kakvom manastiru?”
Vreme u kojem živim pozvalo me je da ga mislim kroz Nušića, kroz njegovo ljuto duhovito komediografsko pero. Njegovi likovi nisu bezazleni, i kad im se smejem, ja ih se i plašim. Odavno su se razmileli svuda oko mene, skrojili društvo po sopstvenoj meri, pa se oni danas nama smeju.
Ministarku je Nušić pisao tridesetih godina prošlog veka, u okolnostima razvoja kapitalizma i građanskog klasnog društva između dva rata, a znamo šta su tridesete godine iznedrile – i fašizam i nacionalizam i totalitarizam. Ostajući u vizuelnom okviru tridesetih, želela sam da podvučem kontinuitet društvenih deformacija, mentalitetskih zauma. Volela bih da Nušić nije moj savremenik, da je po njegovom svetu pala kosmička prašina, ali anas njegova aktuelnost boli i na nivou rečenice i situacije, i društvene dijagnoze.