... I ostali

Glavna teza naše predstave jeste da je svaki pojedinac, bar u nekom trenutku ili periodu svog života, manjina. Kada se neko razboli manjina je, jer je više zdravih nego bolesnih ljudi, kada ode u penziju postaje deo jedne manjine, jer je više radno sposobnih i zaposlenih nego onih koji su završili svoj radni vek, kada je neko roditelj LGBT osobe takođe je manjina, jer je više roditelja strejt nego gej ljudi. Kada bi ljudi shvatili da manjine nisu monolitne skupine koje stoje u opoziciji spram većine, da je epitet „manjina“ fluidan i sveobuhvatan, da se manjinom postaje na razne načine od kojih većina ne zavisi od slobodne volje pojedinca, mnogo bi se lakše podizala svest o bitnosti dobronamernog postupanja većine prema manjini. U konačnici svako od nas često ne može ni da nasluti kako je biti manjina dok ne shvati da u nekom segmentu života to jeste i ne oseti hladnoću većine spram sopstvene potrebe ili problema.

Odnos prema manjinskom, prema slabom, prema posebnom i drugačijem, je fundament čovečnosti, preduslov zdravog društva, prostor u kom glavnu lekciju koja omogućava prosperitet uče one društvene zajednice koja istinski žele da idu napred. Tolerancija prema manjinama nije aktivistička floskula i vešt politički manevar „proevropskih“ političara. Ona je način života, ona je lekovita praksa koja ukida samoprezir, jednu od najvećih boljki našeg društva, jer kroz nju svaki pojedinac ima šansu da prihvati pre svega samoga sebe to jest ono u njemu što je posebno, možda slabo, neuklopljeno u vladajuće premise ispravnosti ili normalnosti.

O tome smo u ovoj predstavi želeli da ispričamo četiri priče iz pera mladih i darovitih spisateljica Mine Ćirić, Nede Gojković, Galine Maksimović i Maše Radić.

Stevan Bodroža